Каква је радост седети за Јеховиним столом!

Испричао Ернст Вауер

Данас ми је релативно лако да присуствујем састанцима Јеховиних сведока, да проучавам Библију и проповедам добру вест Краљевства. Међутим, овде у Немачкој није увек било тако. Када је Адолф Хитлер био диктатор, од 1933. до 1945, учествовање у таквим хришћанским активностима повлачило је за собом ризиковање властитог живота.

ГОДИНУ дана пре него што је Хитлер дошао на власт, када сам имао 30 година, први пут сам срео Јеховине сведоке у Дрездену. У јануару 1935. предао сам се Јехови и изразио жељу да будем крштен. Наше дело је 1933. већ било забрањено, па су ме зато питали: ”Разумеш ли шта значи твоја одлука? Стављаш на коцку своју породицу, своје здравље, посао, слободу, па чак и свој живот!“

”Прорачунао сам трошкове и спреман сам да вршим Божју вољу и да умрем за њу“, одговорио сам.

Још пре свог крштења, почео сам да проповедам од куће до куће. На једним вратима наишао сам на униформисаног младог вођу СС-а (Хитлерови црнокошуљаши/Елитна стража), који је почео да виче: ”Зар не знаш да је то забрањено? Позваћу полицију!“

”Само изволите. Ја само говорим о Библији, а против тога нема закона“, мирно сам одговорио. Затим сам се окренуо другим вратима и одмах ме је пријатељски настројен господин позвао унутра. Ништа ми се није догодило.

 Убрзо ми је био поверен надзор над студијском групом од пет до седам Сведока која се састајала недељно. Проучавали смо примерке Куле стражаре која је била прокријумчарена у Немачку из суседних земаља. Тако смо, упркос забрани, редовно седали за ’сто Јеховин‘ како бисмо се духовно јачали (1. Коринћанима 10:21, NW).

Подношење кушњи

Џ. Ф. Ратерфорд, председник Друштва Кула стражара, је 1936. посетио састанак у Луцерну у Швајцарској и позвао браћу која су била у могућности да врше теократско надгледање у Немачкој да буду присутна. Пошто су пасоши многе браће били заплењени и пошто је полиција тесно надзирала многу браћу, само неколико њих могло је да присуствује. Брат који је надгледао дело у Дрездену замолио ме је да га заступам у Луцерну.

”Али, нисам ли ја премлад и неискусан?“ питао сам.

”Оно што је сада важно“, охрабрио ме, ”је верност. То је главна ствар.“

Убрзо после повратка из Луцерна, био сам ухапшен и изненада одвојен од своје жене, Еве, и наше двоје деце. На путу до полицијске станице у Дрездену, напрегао сам мисли да се сетим библијског стиха који би ме водио. У мисли су ми дошле речи из Пословица 3:5, 6: ”Уздај се у Јехову свим срцем својим и не ослањај се на властити разум. Обазири се на њега на свим путевима својим, и он ће учинити правим твоје стазе“ (NW). Присећање на те стихове ме је ојачало за почетно преслушавање. Након тога био сам затворен у тесну ћелију и на тренутак сам имао очајан осећај напуштености. Али, горљива молитва Јехови испунила ме је миром.

Био сам осуђен на 27 месеци затвора. Годину дана сам био задржан у војном затвору казнионице у Бауцену. Једном је један пензионисани судски службеник, који је неког замењивао, отворио моју ћелију и саосећајно напоменуо: ”Знам да вам ништа није дозвољено да читате, али можда вам је потребно нешто да опустите своје мисли како не бисте мислили о свом положају.“ На то ми је потајно пружио неколико старих породичних часописа и рекао: ”Вечерас ћу доћи по њих.“

У ствари, није ми требало ништа да ’опустим своје мисли‘. Док сам био у самици, присећао сам се библијских стихова које сам знао, развијао сам проповед и гласно је износио. Ипак сам летимично погледао у часописе да видим садрже ли иједан библијски стих — и пронашао многе! Један од њих био је из Филипљанима 1:6, који делимично гласи: ”Уверен сам... да ће онај који је започео добро дело с вама, довршити га“. Захвалио сам Јехови за то охрабрење.

Касније сам био пребачен у радни логор. Затим ме је, када је у пролеће 1939. било време да заврши моје заточеништво, надгледник логора питао да ли су се моја гледишта променила. ”Намеравам да останем лојалан својој вери“,  гласио је мој одговор. Он ме је затим обавестио да ћу бити пребачен у концентрациони логор Заксенхаузен.

Тамо сам предао своју одећу, одведен под туш, ошишан до главе и обучен у затворско одело. Затим сам био поново стављен под туш, овај пут потпуно обучен — поступак који је СС називао ”крштење“. Након тога су ме присилили да стојим напољу, потпуно мокар, све до вечери.

Припадници СС-а су Јеховине сведоке у логору изложили посебној бруталности. У многим приликама смо морали безбројне сате да стојимо на месту за окупљање. Понекад би неко од нас уздахнуо: ”Зар не би било дивно имати заиста добру вечеру?“ Други би одговорио: ”Немој размишљати о таквим стварима. Помисли само каква је част подносити нападе због Јеховиног имена и његовог Краљевства.“ А неко други би додао: ”Јехова ће нас јачати!“ Тако смо храбрили један другога. Понекад је било довољно само кимнути главом: ”Желим бити лојалан; и ти то желиш!“

Духовна храна у логору

Појединци су преузели вођство у духовном храњењу браће, а ја сам био одређен да им помажем. Све што смо имали била је дебела Лутер Библија. Наравно, било је забрањено поседовати је. Зато је то благо било сакривено, а у сваком низу ћелија је на кратко време била доступна само једном одређеном брату. Када је био ред на мене, подвукао бих се под кревет са џепном светиљком и читао је око 15 минута. Памтио сам стихове о којима бих касније могао да разговарам са браћом у нашем низу ћелија. Тако је донекле било организовано дељење духовне хране.

Сва браћа су била охрабрена да моле Јехову за даљњу духовну храну, а он је чуо наше усрдне молбе. У зиму 1939/40. новозатворени брат је у логор успео да прокријумчари неколико нових примерака Куле стражаре у својој дрвеној нози. То је било право чудо, пошто су сви били брижљиво претражени.

Ти су часописи из сигурносних разлога били доступни изабраној браћи, и то само на један дан. Једном приликом, док се градила гаража, сакрио сам се у прокоп и читао док је брат напољу стражарио. Једном другом приликом ставио сам Кулу стражару на своја колена за време нашег ”сата шивења“ (увече смо седели у нашој бараки крпећи рукавице и друге ствари), док су браћа седела на другој страни као стражари. Када је дошао стражар СС-а, брзо сам склонио Кулу стражару. Да сам био ухваћен, то би ме стајало живота!

Јехова нам је на чудесан начин помогао да упамтимо јачајуће мисли из чланака. Због потпуне исцрпљености обично сам утонуо у дубоки сан. Али у ноћима након читања Куле стражаре неколико пута бих се пробудио и сасвим јасно поновио мисли. Одређена браћа у другим низовима ћелија имала су слична искуства. Тако је Јехова изоштрио наше сећање како бисмо могли да  делимо духовну храну. То смо чинили тако што смо приступали сваком брату и храбрили га.

Верни до смрти

Наше радно одељење је 15. септембра 1939. требало да се врати у логор раније него обично. Шта је био повод? Аугуст Дикман, један од наше млађе браће, требало је да буде јавно погубљен. Нацисти су били сигурни да ће то навести велики број Сведока да се одрекну своје вере. Сви други затвореници су после погубљења били отпуштени. Али ми, Јеховини сведоци, били смо гоњени по месту за окупљање, ударани ногом и тучени штаповима све док више нисмо могли да се покренемо. Било нам је наређено да потпишемо изјаву о одрицању од вере; иначе ћемо и ми бити стрељани.

До идућег дана нико није потписао. Чак штавише, нови затвореник, који је потписао по доласку, сада је повукао свој потпис. Више је волео да умре са својом браћом него да напусти логор као издајник. У наредним месецима били смо кажњени тешким радом, непрестаним злостављањем и ускраћивањем хране. Више од стотину наше браће је умрло за време тешке зиме 1939/40. Сачували су своју беспрекорност према Јехови и његовом Краљевству до самог краја.

Тада је Јехова донео нешто олакшања. Многа браћа су била премештена да раде у новоотвореним логорима, где су добили више хране. Осим тога, мучење је донекле попустило. У пролеће 1940. био сам премештен у концентрациони логор Нојенгаме.

Духовне припреме у Нојенгамеу

Када сам стигао, било је ту око 20 Сведока, без Библије или неке друге публикације. Молио сам Јехову да ми помогне да употребим оно што сам научио у Заксенхаузену како бих охрабрио браћу у Нојенгамеу. Као први корак, присетио сам се стихова и изабрао их за дневне цитате. Затим су биле учињене припреме за састанке на којима сам могао да објасним мисли из чланака из Куле стражаре које сам читао у Заксенхаузену. Када су стигла нова браћа, известила су о ономе што су научили из новијих Кула стражара.

До 1943. у Нојенгамеу је већ било 70 Јеховиних сведока. Добили смо предност да обављамо послове ван логора, као што је чишћење после ваздушних напада. Због тога смо били у могућности да у логор тајно донесемо Библије, примерке Куле стражаре и неке од књига и брошура Друштва. Такође смо поштом примили пошиљке које су садржавале додатну литературу, као и црвено вино и бесквасни хлеб за годишњу Спомен-свечаност. Јехова је очигледно заслепио оне који су проверавали пошиљке.

Иако распршени по различитим баракама, образовали смо седам група за проучавање Куле стражаре, од којих је свака имала водитеља и заменика. У канцеларији заповедника логора, где сам повремено радио, тајно су биле начињене копије Куле стражаре. Тако је свака група добијала бар један комплетан примерак за недељни студиј. Ни један састанак није био изостављен. Даље, групе су сваког јутра на месту окупљања имале примерак дневног цитата, укључујући коментар из Куле стражаре.

Једном су СС-овци имали празник, тако да смо могли одржати полудневни конгрес и разговарати о томе како да проповедамо у логору. Поделили смо логор на подручја и плански покушали да достигнемо затворенике са ’добром вешћу о краљевству‘ (Матеј 24:14, NW). Пошто су затвореници долазили из различитих земаља, начинили смо вишејезичне карте са сведочанством које су објашњавале наше дело и Краљевство. Проповедали смо тако ревно да су се политички затвореници жалили: ”Где  год пођеш, свуда се говори само о Јехови!“ Извештај службе проповедања о нашој активности је доспео чак до подружнице у Берну у Швајцарској.

Све је ишло добро док Гестапо није 1944. извршио истрагу у свим концентрационим логорима. Наше складиште литературе у Нојенгамеу није било откривено, али је неколико ствари пронађено код мене и Карла Шварцера. Били смо испитивани и батинани три дана. Када се тортура завршила, обојица смо били пуни модрица. Међутим, уз Јеховину помоћ смо преживели.

Обиље духовних благослова

У мају 1945. ослободиле су ме савезничке снаге. Дан после ослобођења, почео сам ходати са малом групом браће и заинтересованих особа. Уморни, сели смо код бунара у првом селу у које смо дошли и напили се воде. Осећајући се освежен, ишао сам од куће до куће са Библијом под руком. Једна млада жена била је веома дирнута када је чула да су Јеховини сведоци били у концентрационом логору због своје вере. Нестала је у кухињи и вратила се са свежим млеком и сендвичима за нашу групу.

Након тога, још увек у одећи из логора, објавили смо вест Краљевства целом селу. Други сељак нас је великодушно позвао на обилан оброк. Послужио нас је оним што нам је годинама недостајало. Какав угодан призор! Ипак, нисмо насрнули на храну. Изрекли смо молитву и јели мирно и на пристојан начин. То је оставило такав утисак на присутне да су слушали библијски говор који смо одржали на састанку после оброка. Једна жена је прихватила вест и данас је наша духовна сестра.

Ходали смо даље и доживели Јеховину бригу на задивљујућ начин. Како је величанствен осећај био наставити уживати, сада у слободи, у свој духовној храни коју објављује Јеховина организација и преносити је другима! У годинама које су следиле, наше потпуно поуздање у Јехову било је непрестано награђивано.

Од 1945. до 1950. имао сам предност да служим у Бетелу у Магдебургу, а затим, од 1955, у уреду Друштва Кула стражара у Берлину. Након тога сам служио као путујући надгледник све до 1963, када је моја супруга, Хилда, најавила да очекује бебу. (Ева, моја прва супруга, умрла је за време мог затвореништва, а поново сам се оженио 1958.) Наша кћерка је касније постала ревни Сведок.

Шта је са децом из мог првог брака? Нажалост, мој син није показао занимање за истину. Али, кћерка Гизела јесте и 1953. је похађала Гилеад школу за мисионаре. Данас она са својим супругом служи у једној Конгресној дворани у Немачкој. Уз Јеховину помоћ био сам у стању да останем у општој пионирској служби од 1963. и да служим где је потребна помоћ, најпре у Франкфурту, а затим у Тибингену.

Све до данас радујем се свим припремама које чини Јеховина организација за његово домаћинство вере (1. Тимотеју 3:15). Данас је лако добити духовну храну, али да ли је увек ценимо? Уверен сам да Јехова има обиље благослова који чекају оне који се уздају у њега, који су му лојални и хране се за његовим столом.

[Дијаграм на странама 26, 27]

(За комплетан текст, види публикацију)

КОНЦЕНТРАЦИОНИ ЛОГОР ЗАКСЕНХАУЗЕН

А. СС бараке

Б. Двориште за прозивку

В. Зграда са ћелијама

Г. Самице

Д. Место за чишћење од ваши

Ђ. Место погубљења

Е. Плинска комора

[Слика Ернста и Хилде Вауер на 25. страни]