Да ли поричеш грешне склоности?

”НАЛАЗИМ дакле у себи овај закон: Кад хоћу да чиним добро, зло је при мени. Јер се ја радујем закону Божјему по унутрашњем човеку, али видим други закон у удима својим, који се супроти закону разума мога, и заробљава ме законом греховним, који је у удима мојим“ (Римљанима 7:21-23).

Апостолу Павлу је била потребна понизност да призна горње речи. Ипак, на тај начин он је себи помогао, спречивши да га надвладају несавршене склоности.

Слично је и са правим хришћанима данас. Када смо дошли до тачног спознања библијске истине, предузели смо неопходне промене у свом начину живота, доводећи га у склад са Јеховиним мерилима. Грешне склоности ипак остају, ”јер је нагињање срца човечијега зло од младости његове“ (1. Мојсијева 8:21, NW). Да ли смо довољно искрени да признамо себи извесне склоности које врше притисак на нас? Или, поричемо ли да их имамо, можда закључујући: ’То су можда проблематична подручја за друге али не и за мене‘?

Такво самообмањивање може бити кобно. Поређење на темељу Библије може нам помоћи да ценимо потребу признавања наших грешних склоности и да их држимо под контролом.

 Зашто је порицање смртоносно

У библијска времена многи градови су били заштићени зидовима. Врата, најчешће начињена од дрвета, била су релативно рањив део унутрашњег градског зида; због тога су она била највише чувана. Становници су начинили многа врата само за потребе саобраћаја у раздобљу мира. Дрвена врата су често била прекривена металом који их је штитио од оштећења ватром. На зидовима су биле саграђене куле тако да је стражар који је стражарио на њима могао видети приближавање непријатеља са велике удаљености.

Сада размисли: Шта би се догодило да становници града нису признали да су градска врата рањива и да нису обезбедили одговарајућу заштиту? Непријатељски војници би лако ушли у град, што би довело до његовог уништења.

Тако је и са нама. Јехова зна наше слабе тачке. ”Јер нема створења које пред њим није разоткривено, него је све голо и изложено очима онога с ким се разрачунавамо“ (Хебрејима 4:13, NW). И Сатана може код нас да уочи неке грешне склоности, било да нагињемо искривљавању истине, наглом темпераменту, интересу за полни неморал, материјализму, поносу или нечем другом. Ако поричемо да имамо грешне склоности, то нас чини много рањивијим на Сатанине нападе на нашу веру (1. Петрова 5:8). То може да нас надвлада када лоша жеља напредује даље од самих склоности и роди грех (Јаков 1:14, 15). Треба да будемо као Павле и поштено да признамо било која ’врата од дрвета‘ која можда постоје.

Ојачај се!

Било би бескорисно препознати лоше склоности, а затим ништа не учинити у вези њих. То би било као човек који посматра себе у огледалу, примети подручја на која треба да обрати пажњу и одлази даље без потребе да учини потребне исправке (Јаков 1:23-25). Да, треба да предузмемо акцију да се заштитимо од грешних склоности које нас могу савладати. Како то можемо учинити?

У библијска времена, често мањи градови, или ”насеља“, нису били утврђени (Бројеви 21:25, 32, Ст; Судије 1:27; 1. Летописа 18:1; Јеремија 49:2). Становници ових градова могли су побећи у утврђене градове у случају напада непријатеља. Утврђени градови су тако служили као уточиште за људе у околном подручју.

У Библији је Јехова Бог описан као утврђена кула, уточиште, зид према коме можемо побећи у заштиту (Пословице 18:10; Захарија 2:4, 5). Тако је Јехова најважнија заштита својим слугама. Непрестана молитва упућена њему је веома потребна (1. Солуњанима 5:17). Друга помоћ је Библија. Употребом Божје речи добро је посебно истраживати она подручја на којима смо слаби. Одвојимо време за поновно истраживање чланака који се темеље на Библији а који говоре о нашим личним ’вратима од дрвета‘.

И ми, као стражар на кули, можемо такорећи видети непријатеља на удаљености и деловати у складу с тим. Како? Избегавањем околности у којима се можемо суочити са искушењем или притиском. На пример, онај који ради на одвикавању од трошења алкохолних пића мудро ће поступити ако избегава места где је обично приступачно пиће или где се чак подстиче на то.

 Све ово захтева труд. Међутим, ако је апостол Павле ’био своје тело‘ при пружању отпора несавршеним склоностима, зар и ми не треба да уложимо труд? Таква свесна пажња према нашим грешним склоностима показаће да следимо упутство апостола Петра: ”Да вас он нађе чисте и беспрекорне у миру“ (1. Коринћанима 9:27, NW; 2. Петрова 3:14, NW).

Признати и деловати

Немој се обесхрабрити ако, упркос свим својим настојањима, несавршене склоности не ишчезну. Све док смо несавршени лоше склоности ће увек донекле бити присутне, као што је то било у Павловом случају. Али ми треба да радимо на њиховом савладавању, пазећи да не роде грех.

Међутим, буди свестан разлике између реалног прихватања несавршености и толерисања исте. То се може објаснити примером човека који има слабо срце. Он треба да се суочи са стварношћу, настојећи да одржи своје срце у добром стању колико год је то у његовој моћи. Он не размишља тако да, пошто је његово дословно срце слабо, може потпуно одбацити сва ограничења и живети како се њему свиђа.

Знај, дакле, да наша снага не лежи у слепом порицању грешних склоности, већ у признавању истих и предузимању акције против њих. Зато немој да се бојиш да признаш самом себи и Јехови на којим те је подручјима лако искушати и притиснути. Чинећи тако, не треба да самог себе мање волиш, нити ће се умањити Јеховина љубав према теби. У ствари, док се ти приближаваш Богу у усрдном занимању за његово признање, и он ће се приближавати теби (Јаков 4:8).

[Слика на 31. страни]

Овај модел Мегида представља појачана врата и заштитне зидове старих градова

[Извор]

Pictorial Archive (Near Eastern History) Est.