Тежња за слободом у Сенегалу

УЗ САМУ обалу насупрот Дакру, модерном главном граду Сенегала, лежи мало острво Горе. На њему стоји крути подсетник на тамни део историје — кућа робова изграђена 1776.

То је једна од многих таквих кућа у којима је и до три месеца у бедним условима било затворено од 150 до 200 робова пре него што су били отпремљени на удаљена места. Породице су биле раздељене, а њихови чланови никад више нису видели један другог; отац је могао бити послан у Луизијану у Северној Америци, мајка у Бразил или Кубу, а деца у Хаити, Гвајану или Мартиник. Какво потцењивање људске слободе! То је такође снажан подсетник да је слобода драгоцена предност која није увек била посед свих људи.

То сам сазнао из туристичке брошуре коју сам читао у авиону који је летео за Сенегал, најзападнију земљу на великој избочини Западне Африке. Саванско подручје Сенегала лежи између пустиња на северу и истоку и густих џунгли на југу. Ту можеш пронаћи величанствено, дуговечно дрвеће баобаба, са својим занимљивим плодовима названим мајмунски хлеб, из ког се прави винска киселина. То је такође земља мајмуна, разнобојних птица и старинских села смештених у шумарцима манговог дрвећа.

Опустио сам се на седишту и размишљао о својој дуго очекиваној посети тој капији Западне Африке. Данас се Сенегал, са својих седам милиона становника из многих различитих етничких средина, радује потпуној слободи. Али зар особа не може бити слободна у физичком погледу, а ипак робовати обичајима и празноверју које га лишава праве слободе? Жељно и нестрпљиво сам очекивао сусрет са својом духовном браћом да из прве руке сазнам како у том делу света напредује истина која ослобађа људе (Јован 8:32).

’Јехова жели да имате ту зграду‘

Најпре сам планирао посету подружници Друштва Кула стражара и мисионарском дому у Дакру. Када смо стигли до модерног здања у тихом предграђу, на прочељу сам приметио велико слово Ј. Моје прво питање приликом обиласка подружнице било је шта означава слово Ј.

”То је веома занимљиво“, објаснио је мој водич. ”Када смо 1985. тражили веће објекте за подружницу, посетили смо ову зграду која је тада била у изградњи. Али, сматрали смо да је превелика за наше  потребе. Када је власник чуо да смо Јеховини сведоци, упорно је желео да нам изнајми зграду, јер је знао за наше поштење. ’Сигуран сам да ваш Бог, Јехова, жели да имате ову зграду‘, рекао је. ’Па, гледајте! Ту је чак и велико Ј на прочељу! Када сам га ставио ту, мислио сам да треба означавати моје име Џон (John), али сам сада сигуран да је то за Божје име, Јехова!‘ Срећни смо што смо у последњих пет година у овој дивној згради.“

Као следеће, желео сам да сазнам како је у Сенегалу започело дело проповедања.

”Ослобађајуће воде истине биле су доведене у Сенегал почетком 1950-их преко једног од Јеховиних сведока из Француске који је дошао на темељу радног уговора. У Дакру је 1965. отворен уред подружнице који се бринуо о делу у земљама са француским говорним подручјем, Сенегалу, Малију и Мауританији, као и у земљи са енглеским говорним подручјем, Гамбији. Од 1986. бринули смо се и за дело у Гвинеји Бисао, где се говори португалски.“

Свестан чињенице да 90 посто становништва на том подручју чине нехришћани, упитао сам какав је напредак постигнут. ”Тачно је да многи људи у тим земљама нису упознати са Библијом“, рекао је мој водич, ”али дело стално напредује. У јануару 1991. били смо срећни због 596 објавитеља Краљевства. То показује да су локална браћа и мисионари радили веома истрајно.“

 ”Претпостављам да овде раде многи мисионари“, приметио сам.

”Да, имамо их око 60 који су додељени подручјима за која ми бринемо, а они долазе из 13 земаља. Они напорно раде и у великој су мери допринели томе да дело добије чврсте темеље. Тај дух одражавају локална браћа својом љубављу и ревношћу за истину. Иако се суочавају са проблемима као што су незапосленост и веома ограничена материјална средства, многа браћа сваког месеца проводе 15 и више сати у служби проповедања. Надамо се да ћеш приликом своје посете срести неке од тих ревних радника.“

Жељно сам то очекивао.

У служби проповедања са мисионарима

Маргарет (која је све до своје недавне смрти била у мисионарској служби више од 20 година) понудила се да ме поведе на своје подручје у центру града. Узели смо car rapide (брза кола) да окусимо нешто од месног живота. То је у ствари био мали аутобус који често застаје. Он превози 25 путника и ако су сви они витки, то путовање може бити готово угодно. Две госпође које су са мном делиле клупу уопште нису биле витке, али ја сам уз осмех прихватио такву ситуацију.

”На мом подручју у пословном центру града можеш видети многе занимљиве ствари“, објаснила је Маргарет када смо стигли до нашег одредишта. ”Видиш ли оне разнобојне сандале?“ упитала је, показујући на неке тезге уз тротоар. ”Направљене су од обојене коже оваца или коза.“ Пришли смо израђивачима сандала, а Маргарет је започела своју понуду на њиховом волоф језику. Пажљиво су слушали и били су задивљени цртежима Адама и Еве у брошури у боји.

Ускоро су нам пришли улични продавачи, овде познати као бана-бана људи, нудећи нам бесконачну разноликост ствари. Неки су имали метле; други су нудили одећу, браве, лекове, женске торбице, наранџе, па чак и живе птице. Један је желео да ми прода кору, жичани инструмент начињен од пола тикве, са гудалом за врат инструмента; свирао се са обе руке. Приметио сам да је на полеђини био мали кип у облику маске обликован од штављене коже, рога јарца и малих шкољки ”за срећу“. Објаснили смо да нећемо купити ништа што је украшено знаковима који могу бити повезани са врачањем или нехришћанским обичајима. На наше изненађење, бана-бана човек се сложио, указујући да је и сам муслиман. Сакрио је кору у свој дуги наборани огртач, или бубу, и пажљиво слушао док је Маргарет нудила брошуру, написану на арапском. Био је тако одушевљен да је узео брошуру и почео одмах да је чита. Након што нам се дубоко захвалио, отишао је са брошуром и непроданом  кором. Били смо сигурни да ће код куће проучити брошуру.

Касније сам разговарао са Џоном, који је такође био мисионар преко 20 година.

”Овдашњи људи су веома пријатељски расположени, тако да можете разговарати готово са сваким кога сретнете“, рекао ми је Џон. ”Народни поздрав ’асалам аликум‘ значи ’мир с тобом‘, а већина људи је мирољубива. Ово је земља теранге, или гостољубивости, а изражена је доброхотношћу, људском срдачношћу и ведрином.“ Сада сам могао лакше да увидим зашто многи млади Јеховини сведоци из других земаља могу напустити своје породице и пријатеље да би служили на овом мисионарском подручју.

Ослобођени да теже за пуновременом службом

Мисионарски дух је имао велики утицај на локалне Сведоке. То је посебно очигледно из чињенице да велика незапосленост чини прихватање пуновремене пионирске службе стварним изазовом. Марсел и Лусијан, који су учењем библијске истине били ослобођени многих штетних навика, објашњавају:

”Желели смо да покажемо своје цењење прихватањем пионирске службе. Али било је тешко пронаћи посао са скраћеним временом. Покушали смо са вртларством, али није ишло. Прање и пеглање одеће одузимало нам је превише времена. Сада се бавимо пекарством и неке су нам трговине сталне муштерије, тако да посао иде добро.“ Заиста им је требало јако пуно вере и домишљатости, заједно са искреним напорима, али то доказује да је могуће ући у пуновремену службу чак и када су економски услови отежани.

Када су Јеховини сведоци започели да проучавају Библију с Мишелом, он је похађао универзитет у Дакру. ”Био сам потиштен због духа неморала који су гајили многи студенти, а прогонила су ме и замршена питања“, прича он. ”Зашто је човек у ропсту тако штетним обичајима и условима? Библија ми је пружила одговоре. Било је то као да ми је са рамена скинут тежак терет. Иако су моји родитељи били упорни да наставим студије, укључио сам се у помоћну пионирску службу, а затим сам служио као општи пионир остатак времена које је требало да проведем на универзитету. Установио сам да ми највећу радост доноси преношење добре вести другима као пионир, а не тежња за каријером у систему који ће ускоро завршити.“ Данас Мишел служи као специјални пионир у М’Буру.

Полигамија насупрот хришћанској моногамији

Локални обичаји нису увек у складу са хришћанским начелима, што може представљати јединствени изазов. Алиун, председавајући надгледник у једној од шест скупштина Јеховиних сведока на подручју Дакра, наводи: ”Када сам први пут чуо ослобађајућу истину, имао сам две жене. Као активном муслиману, моја ми је религија дозвољавала да их имам још и више. Мој отац је имао четири, а већина мојих пријатеља имала их је више. То је прихватљиво овде у Африци.“ Али, шта је била последица таквог начина живота?

”Ако имате више од једне жене, могу настати многи проблеми“, објаснио је Алиун, ”посебно када се узму у обзир деца. Имао сам десетеро деце с првом и двоје с другом женом. У таквим породицама, отац је за своју децу често странац, тако да немају велике користи од његове помоћи и стеге. Осим тога, полигамија ме није заштитила ни од прељубе, него је то учинило самосавладавање, плод Божјег духа.“ И шта је Алиун учинио?

”Своју другу жену сам послао кући њених родитеља“, наставио је, ”и тактично јој објаснио да на њој нисам нашао ништа недопадљиво, него да то чиним како бих се придржавао Божјих захтева. Начинио сам посебне припреме како бих се бринуо материјално и духовно за сву  своју децу. Захвалан сам да данас и она служе Јехови. Од деветоро њих који су објавитељи, петоро их је крштено, двоје служе као специјални пионири, а остало троје као општи и помоћни пионири. Истина ме је заиста ослободила многих проблема повезаних са подизањем деце.“

Обожавање идола насупрот правом обожавању

Следећи циљ мог путовања било је подручје Казаманс на југу. Био сам импресиониран тиме како је све изгледало свеже и зелено. Добро снабдевено водом снажне реке Казаманс дуге око 300 километара, то подручје обилује пиринчем, кукурузом и кикирикијем. Распршене широм сеоског подручја, налазе се кружне, двоспратне бараке, са сламнатим крововима у облику левка за прикупљање кишнице у сушном периоду. Главни град, Зигиншор, изграђен је у заклону огромне шуме палми. Био сам срећан што сам тамо срео ревну скупштину Јеховиних сведока.

Доминик, мисионар који ради у Зигиншору и околини, рекао ми је да дело проповедања на том подручју напредује веома добро. ”Пре само десет година“, рекао је, ”у скупштини Зигиншор било је 18 објавитеља. Данас их има 80. Да бисмо водили бригу о том великом порасту, изградили смо дивну нову Краљевску дворану, користећи црвену глину коју смо пронашли баш на месту за дворану. Пројекат се показао као велико сведочанство за друштво. Они који су видели како људи из тако много различитих племена заједно раде у миру, дали су повољне примедбе. На недавном покрајинском састанку било је укупно присутно 206 особа, а четворо је било крштено.“

Многи људи у том делу Сенегала још увек следе анимистичка веровања својих предака, обожавајући идоле иако тврде да су хришћани или муслимани. Пажљиво сам слушао причу коју је испричао Виктор, старешина у скупштини Зигиншор.

”Рођен сам у Гвинеји, у великој породици која је обожавала идоле. Мој ме је отац приликом рођења посветио одређеном духу, или демону. Да бих добио његову наклоност, редовно бих узимао црни кофер испод кревета, постављао мали жртвеник и принашао крвне жртве на рог који је представљао мог демона заштитника. Чак и након што сам постао католик, још увек сам осећао да сам роб демона. Након што сам се преселио у Сенегал, Јеховини сведоци су почели са мном да проучавају Библију. Моја жена и ја смо научили да више не можемо ’јести за столом Јеховиним и столом демона‘ (1. Коринћанима 10:21, New World Translation). Али када сам престао да приносим жртве, демони су почели да нас нападају. Бојао сам се да бацим кофер са свим демонским предметима, јер сам познавао човека који је полудео када је то учинио.“ У каквој је само очајној ситуацији био Виктор!

”Коначно су нам речи из Римљанима 8:31, 38, 39 дале потребну снагу да одбацимо све што је повезано са обожавањем идола. Откако смо своје поуздање положили у Јехову, били смо заиста ослобођени. Цели мој дом има дивну наду у вечни живот у земаљском Рају, где ће цело човечанство бити ослобођено утицаја злих демона.“

И коначно, било је време да одем. Док сам паковао торбе, присећао сам се своје незаборавне посете Сенегалу. Како ми је само ојачало веру то што сам срео и разговарао са тако много оних који су били ослобођени ропства злоупотребе дроге, неморала и празноверја и који се сада радују правој слободи. Упркос тешким економским условима, они налазе радост и задовољство у служењу Јехови, који им је дао сигурну наду у вечни живот на рајској Земљи. Како смо му само захвални што је омогућио да се та добра вест објављује не само у Сенегалу, него по целом свету током ’године Јеховине наклоности‘! (Исаија 61:1, 2, NW). (Прилог дописника)

[Мапа на 8. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

СЕНЕГАЛ

Сен Луј

Луга

Тиес

Дакар

Каолак

ГАМБИЈА

Банџул

[Слике на 9. страни]

Ослобађајуће воде истине слободно притичу у села

Мисионарски дом и канцеларија подружнице Јеховиних сведока у Дакру, Сенегал

[Слика на 10. страни]

И Сенегалци уз обалу чују хришћанску вест