Чврсто се држати Божје организације

ИСПРИЧАО РОЈ А. РАЈАН

Сандхил у Мисурију је био одговарајуће тако назван, пошто је био нешто више од великог пешчаног брда у отвореној брдовитој околини. То село на раскршћу било је смештено 5 километара од Ратлиџа и имало је само осам или девет кућа, методистичку цркву и малу ковачницу. Ту сам рођен 25. октобра 1900.

МОЈ отац је био сеоски ковач. Иако су моји родитељи ретко посећивали цркву, мајка ме је почела слати на веронауку у методистичку цркву. Нисам волео назив методист, верујући да би требало да се особа зове хришћанин, али сам ипак развио жеђ за библијском истином и занимање за вечни живот.

Када сам имао 16 година, отишао сам да радим на железници у Санта Фе. Један од Међународних истраживача Библије (како су се тада звали Јеховини сведоци) по имену Џим дошао је да ради у нашу железничку групу, тако да смо често радили заједно. Џим је говорио, а ја сам слушао шта је имао да каже о Библији. То ми је звучало разумно, па сам питао да ли могу позајмити једну од његових књига.

Џим ми је позајмио први том Studies in the Scriptures, који је објавио Ч. Т. Расел из Друштва међународних истраживача Библије. Када сам вратио тај том, затражио сам следеће. Убрзо после тога Џим је напустио железницу, а следећи пут видео сам га на улици Ратлиџа, како прима наруџбе за илустровану књигу Scenario of the Photo-Drama of Creation. Касније ме је позвао на заједничке састанке који су одржавани у његовом дому. Сваке недеље пешачио сам 5 километара у Ратлиџ на састанак.

Када је 1919. почео излазити часопис Golden Age (данас Пробудите се!), желео сам започети са службом проповедања. Још један нови Истраживач Библије и ја одлучили смо да распачавамо тај нови часопис од врата до врата. Мало смо се плашили посећивања људи у свом родном граду, па смо сели на воз и отишли у оближњи град. Када смо стигли тог јутра, свако је отишао својим путем, куцајући на врата до поподнева, иако у томе нисмо уопште били увежбани. Добио сам наруџбе за две претплате, а једна од њих била је од човека с којим сам радио на железници.

Крштен сам 10. октобра 1920. у језерцету близу Ратлиџа. Моји родитељи су се противили томе што сам се повезао са Међународним истраживачима Библије. Било је то због противљења које је подстицало свештенство, а које су Истраживачи Библије доживели за време ратних година 1914-1918. Међутим, касније је мој отац почео присуствовати неким састанцима Истраживача Библије, а читао је и Golden Age. Пре своје смрти, мајка је постала наклоњенија нашем разумевању библијске истине. Ипак, нико из моје породице никада није учинио ту истину својом својином.

 Време испитивања

У тим почетним данима, осим мене само су три особе редовно присуствовале састанцима за проучавање Библије у Ратлиџу. Њих троје је на крају напустило организацију. Један од њих је био изузетан говорник који је износио библијске говоре у том подручју. Међутим, постао је поносан због својих способности и сматрао је да је за њега испод части да учествује у проповедању од куће до куће, као што су чинили рани хришћани (Дела 5:42; 20:20).

Када је њих троје престало да се дружи са Међународним истраживачима Библије, сећам се да сам се осећао као апостол Петар када је Исус говорио народу о ’једењу Исусовог тела и пијењу његове крви‘. Спотакнути његовим учењем, многи су га том приликом напустили. Нато је Исус питао апостоле: ”Да нећете и ви отићи?“ Петар је одговорио: ”Господе! коме ћемо ићи? Ти имаш речи вечнога живота“ (Јован 6:67, 68).

Иако Петар није у потпуности разумео шта је Исус мислио под ’једењем Исусовог тела и пијењем његове крви‘, схватио је да је Исус имао речи живота. Тако сам и ја осећао у вези организације. Она је поседовала истину, иако нисам увек у потпуности разумео све што сам читао у публикацијама. Ипак, кад год је речено нешто што нисам разумео, никада нисам приговарао томе. Касније су ствари биле разјашњене, или су с временом гледишта била исправљена. Увек сам био срећан што сам стрпљиво чекао на разјашњење (Пословице 4:18).

Прилагођавања за пионирску службу

Јула 1924. присуствовао сам Међународном конгресу у Колумбусу, Охајо. The Golden Age га је описао као ”највећи конгрес Истраживача Библије икада одржан“. На њему је усвојена узбудљива резолуција ”Оптужба“. Подаци које сам примио и дух који је манифестован на том конгресу подстакли су ме да постанем пуновремени слуга, или пионир.

По повратку са конгреса напустио сам посао на железници и са још једним Истраживачем Библије почео служити као пионир. Међутим, око годину дана касније здравље мојих родитеља погоршало се до те мере да им је била потребна моја помоћ. Престао сам са пионирском службом и запослио се у компанији за израду цеви, али због лошег утицаја људи који су тамо радили, напустио сам тај посао и прихватио се израде кошница и продавања меда.

Оба моја родитеља умрла су до краја 1933, тако да више нисам имао никаквих обавеза. Тако сам у пролеће 1934. препустио своје кошнице да о њима брине друга особа, изградио малу камп кућицу да бих у њој живео и поново започео са пуновременом службом као пионир. Најпре сам радио са једним старијим Сведоком у близини Квинсија у Илиноису. Касније сам се вратио натраг у Мисури, где сам се придружио групи пионира.

Године 1935. на Средњем западу је владала велика суша и, пошто смо радили у изразито пољопривредном крају, било је веома тешко радити. Нико није имао новца, тако да су нам захвални људи често давали залихе хране или другу робу када бисмо им оставили литературу.

Пионирска служба на југу

Те зиме прешли смо у Арканзас како бисмо избегли хладно време. Били смо у стању у том подручју распачати више литературе и примали смо сву конзервисану храну коју смо могли употребити. Често смо прихватали и друге ствари које смо могли продати, укључујући старо алуминијско посуђе, стару бронзу или бакар, старе аутомобилске хладњаке и акумулаторе. Тако смо добили новац за бензин за мој форд Модел А који смо користили у служби проповедања.

Служили смо у покрајинама Њутн, Сиарси и Керол у планинској висоравни Озарк. Искуства која смо доживели проповедајући међу планинским људима Арканзаса испунила би целу књигу. Пошто  су путеви тада били лоши или их није било, много смо посла обављали пешице. Неки пионири из наше групе обично су јахали на коњима како би ступили у контакт с људима у вишим подручјима планина.

Једном смо чули за занимљивог човека по имену Сам, кога смо коначно пронашли како живи на врху планине. Одушевљено нас је поздравио и био је срећан што нас је могао позвати да код њега останемо преко ноћи. Иако Самова супруга није била аинтересована за нашу поруку, његов 16-годишњи син Рекс је био. Када смо одлазили, Сам нас је позвао да поново дођемо. Тако смо две недеље касније поново остали код њега.

Када смо други пут одлазили, позвала нас је Самова супруга. Рекла је да смо позитивно утицали на Рекса. ”Он је ужасно лош момак који много псује“, објаснила је она, ”и мислим да није псовао ни приближно толико откад сте ви овде.“ Годинама касније поново сам срео Рекса док је похађао мисионарску школу Гилеад у Саут Ленсингу, Њујорк. Оваква искуства донела су ми велико задовољство током свих година.

Бетелска служба

Када сам се пријавио за пионирску службу, пријавио сам се и за службу у централи Јеховиних сведока у Њујорку, названој Бетел. У пролеће 1935. обавештен сам да је моја молба прихваћена и да треба да се јавим Краљевској фарми Друштва Кула стражара у Саут Ленсингу, Њујорк, како би почео своју бетелску службу. Одмах сам учинио припреме да други Сведоци преузму моју пионирску камп кућицу.

Кренуо сам за Њујорк у свом форду, и стигао око пола једанаест 3. маја 1935. Око један сат тог поподнева добио сам задатак да цепам дрва. Следећег дана речено ми је да се јавим у млекарску стају да помогнем код муже крава. Годинама сам радио на млекарству, понекад обављајући мужу ујутро и увече и радећи преко дана са радницима у врту или на жетви на пољу. Такође сам се бринуо за кошнице и сакупљао мед за породицу Бетела. Године 1953. премештен сам у одељење за прављење сира.

Један од оних који су утицали на мој живот због свог вредног примера понизности, лојалности и послушности Јехови био је Волтер Џон ”Папи“ Торн. Он је био један од 21 Истраживача Библије који су 1894. били постављени за прве ходочаснике — људе који су обављали дело слично делу данашњих покрајинских надгледника — посећујући одређени број скупштина како би их охрабрили. Након много година путујућег дела, брат Торн је дошао на фарму и радио у живинарнику. У многим приликама чуо сам га како каже: ”Кад год почнем превисоко размишљати о себи, пошаљем се такорећи у ћошак, и кажем: ’Ти, зрнце прашине. Чиме се имаш поносити?‘“

Још један скромни човек који је за мене постао узор за опонашање био је Џон Бут, сада члан Водећег тела Јеховиних сведока. Он је годинама био цитиран како говори: ”Није толико важно где служиш, већ је у ствари важно коме служиш.“ Једноставна изјава, али како само истинита! Служити Јехови највећа је од свих предности!

Један од врхунаца моје бетелске службе је било отварање мисионарске школе Гилеад на Краљевској фарми 1943. Дружење  са пионирима из многих делова света било је заиста узбудљиво. У то време у сваком разреду било је око стотину полазника, тако да је сваких шест месеци стотину нових долазило на Краљевску фарму. Промоције би привлачиле хиљаде људи у то образовно здање на сеоским обрадивим површинама унутрашњости државе Њујорк.

Промена посла

Када је Гилеад школа премештена у Бруклин и када је продата велика спаваоница и зграда са учионицама у Саут Ленсингу, млекара је премештена на фарме Друштва Кула стражара у Волкилу, Њујорк. Тако сам на крају 1969. премештен на фарму у Волкилу и тамо наставио правити сир до 1983. Тада ми је промењен посао, па сам почео радити на планирању уређивања земљишта.

Када су ме пре извесног времена интервјуисали, питали су ме шта сам мислио када ми је промењен посао после 30 година прављења сира. ”Није ми сметало“, отворено сам приметио, ”јер правити сир ионако нисам волео.“ Поента је била да можемо бити срећни служећи Јехови на било ком задатку ако исправно посматрамо ствари и понизно се подложимо теократском вођству. Према томе, иако ми се прављење сира у ствари није свиђало, радовао сам се свом задатку зато што сам тиме помагао породици Бетела. Ако верно и без гунђања служимо нашем великом Богу Јехови, можемо бити срећни без обзира какав је наш задатак.

У својој дубокој старости, мислим да за мене нема бољег положаја од службе у Бетелу. Добро сам збринут и био сам у стању наставити да обављам свој задатак, иако имам 90 година. Већ много година имам предност да преузимам свој ред као председавајући на програму јутарњег обожавања породице Бетела овде на фармама Друштва Кула стражара. Кад год имам прилику, храбрим нове у Бетелу да искористе све предности службе које су им додељене и да науче да буду задовољни и срећни с њима.

Током година, био сам у стању да много пута посетим стране земље — Индију, Непал, земље Далеког истока и Европе. Следећи савет може бити од помоћи онима који се налазе у својим скупштинама Јеховиног народа широм света: Будите срећни и задовољни у својим садашњим околностима и на духовни начин цветајте на тлу на коме сте засађени.

Одлучио сам да останем самац, јер ми је то омогућило да неометано наставим своју службу Богу. Као награду за верност, наш велики Бог пружио је изглед на вечни живот. За многе ће то значити бескрајни живот у рајском дому овде на Земљи. Остали међу нама жељно очекују бескрајни живот на небу, обављајући сваки задатак који им буде дат.

Неки ће можда мислити да је мојих 90 година представљало дуг, испуњен живот. Мој живот је био испуњен, али не довољно дуг. Држећи се чврсто Божје организације и његових речи истине, можемо свој живот продужити у сву вечност. a

[Фуснота]

[Слика Роја А. Рајана на 24. страни]

[Слика на 26. страни]

Брат Рајан у својим млађим годинама поред форда Модел Т