Бринути за старије — изазови и награде

ШИНЕТСУ, један хришћански слуга, радовао се свом задужењу. Његова трочлана породица укључивала је мајку његове жене. Били су срећни радећи с малом скупштином Јеховиних сведока, поучавајући људе Библији, све док једног дана није био замољен да осмотри могућност путовања са својом женом како би посећивали друге скупштине. То би захтевало промену смештаја сваке седмице. Био је одушевљен тим изгледом, али ко би бринуо за мајку?

Многе породице ће се једног дана суочити са сличним изазовом — како да се најбоље побрину за родитеље који старе. Обично се мало мисли на то док су родитељи доста доброг здравља и док раде. Међутим, да они старе могу показати мале ствари, као што су дрхтање руку кад покушавају да удену иглу или слабо памћење кад се боре да се присете где су последњи пут видели заметнуту ствар. Мада је често изненадни несрећни случај или болест оно што неког учини свесним њихових потреба. Нешто се мора учинити.

У неким земљама родитељи који уживају релативно добро здравље више воле да своје златне године проживе сами са својим брачним другом него са својом децом. У другим земљама, као што су многе оријенталне и афричке земље, обичај је да старији живе са својом децом, нарочито са најстаријим сином. То је посебно случај ако је један од родитеља везан за постељу. У Јапану, на пример, за око 240 000 оних који имају 65 или више година и који су до неке мере везани за постељу, брину њихове породице код куће.

Моралне и библијске обавезе

Мада живимо у генерацији када су многи постали „себични“, „неосетљиви“, ми имамо јасне моралне и библијске обавезе према старијима (2. Тимотеју 3:1-5). Томико, која брине за своју остарелу мајку, погођену Паркинсоновом болешћу, изразила је моралну обавезу коју осећа кад је рекла о својој мајци: „Бринула је за мене 20 година. Сада ја желим то исто да учиним за њу.“ Мудри краљ Соломон је саветовао: „Слушај оца свога, родитеља свога, и не презри мајку кад остари“ (Пословице 23:22).

Ни религиозне предрасуде ни непријатељство од стране родитеља који није у вери не поништавају ту библијску директиву. Хришћански апостол Павле био је надахнут да напише: „Ако ли се ко за своје, а особито за своје домаће, не брине, тај се одрекао вере и гори је од неверника“ (1. Тимотеју 5:8). Исус нам је поставио пример када је, као једно од својих последњих дела пре смрти, уредио да његова мајка буде збринута (Јован 19:26, 27).

Изаћи на крај са потешкоћама

Након што се породице које су многе године живеле одвојено поново уједине потребна су многа прилагођавања од стране свих. Те промене захтевају много љубави, стрпљења и узајамног разумевања. Ако најстарији син, или други син или кћерка, преселе своју породицу у кућу родитеља, настаје читав сплет нових околности. Ту може бити нови посао, нове школе за децу и ново суседство на које се треба навићи. То ће често значити више обавеза за жену.

 Биће исто тако тешко и за родитеље да се прилагоде. Можда су навикли на одређену меру приватности, мира и слободе; сада ће имати грају енергичних унука и њихових пријатеља. Навикли су да доносе своје властите одлуке и може их увредити сваки покушај да се њима управља. Многи родитељи предвиђајући време када ће породице њихових синова доћи да живе са њима, граде одвојене куће близу својих или уз своје куће дограђују куће са заједничким пролазима, што свима пружа одређену меру независности.

Тамо где је кућа мала, могу бити потребна већа прилагођавања да би се направило места за новопридошле. Једна мајка смеје се сећајући се како су узрујане биле њене четири кћери када су додатни намештај и друге ствари почеле пристизати у њихове спаваће собе, да би се направило места за њихову 80-годишњу баку. Ипак, многи од тих проблема обично се реше кад сви почну схватати потребу за прилагођавањем и кад се сете библијског савета да љубав „није користољубива [„не тражи своје сопствене интересе“, NW]“ (1. Коринћанима 13:5).

Губитак слободе

За хришћанку може настати озбиљан проблем ако њен муж не дели исто мишљење о њеној вери а одлучи да пресели своју породицу код својих родитеља. Може изгледати да јој захтеви да брине за породицу скоро онемогућавају да уравнотежи своје хришћанске обавезе са својим другим дужностима. Сетсуко је рекла: „Мој муж је сматрао да је опасно оставити његову понешто сенилну мајку саму код куће, и желео је да све време будем код куће. Ако бих покушала да идем на састанак, узрујао би се и гунђао. У почетку сам због свог јапанског порекла такође сматрала да је погрешно да је оставим саму. Али, затим сам с временом схватила да проблем може бити решен.“

Хисако је имала сличан проблем. „Кад смо се преселили код породице мог мужа,“ прича она, „он је, због страха од тога шта ће мислити рођаци, желео да променим своју религију и да престанем са својим религиозним активностима. Да ствар буде гора, недељом би рођаци који живе у близини долазили у посету, отежавајући ми да идем на састанке. Затим, деца су желела да се играју са својим рођацима радије него да иду на састанке. Видела сам да је наша духовност угрожена. Морала сам да заузмем чврст став и и објасним свом мужу да  моја религија није нешто што се мења као комад одеће већ да је нешто важно за мене. Породица се с временом прилагодила.“

Неки су проблем добијања више слободног времена решили прибављањем кућне помоћнице која би долазила и помагала дан или два у недељи. Други су пронашли извесну меру слободе за личне ствари и хришћанске активности тражећи помоћ од своје деце, рођака који су близу, чак сестара из скупштине. Супрузи такође могу помоћи увече и преко викенда кад су код куће (Проповедник 4:9).

Одржавати их активним

Одржавати старије активним још је један изазов са којим се треба суочити. Неки старији су срећни да учествују у кувању и другим пословима око куће. Они се осећају потребним ако их замолимо да пазе на децу и налазе задовољство у томе да брину за мали врт с поврћем, да негују цвеће, или да учествују у неком хобију.

Међутим, други желе да највећи део дана спавају и очекују да их други чекају. Али то да остану колико год могу активни важно је за њихову добробит, дуговечност и менталну будност. Хидеко је открила да, иако је њена мајка била у инвалидским колицима, то што ју је водила на састанке био је управо такав стимуланс какав је њеној мајци био потребан. Била је срдачно дочекивана од свих и укључивана у разговоре. Пажња која јој је указана коначно је водила до тога да је пристала на проучавање Библије са једном старијом женом. Један брачни пар који је морао бринути за родитеља који је патио од Алцхајмерове болести, водио ју је са собом на своје хришћанске састанке. „Она углавном не жели ништа да ради,“ приметили су они, „али срећна је на састанцима. Срдачно је дочекују, зато радо долази. Осећамо да је то за њу јако корисно.“

Шинетсу, споменут на почетку чланка, решио је свој проблем проналажењем апартмана за мајку своје жене у средини подручја где је служио као путујући слуга. Тако би он и његова жена остајали с њом сваке недеље између својих посета различитим скупштинама. Његова жена, Кјоко, рекла је: „Моја мајка осећа да је она важан део нашег посла и осећа се потребном. Одушевљена је када је мој супруг замоли да спреми неко посебно јело.“

Излажење на крај са сенилношћу

Како родитељи старе, могу се развити различити степени сенилности, тако да захтевају све више и више пажње. Они заборављају дане, време, годишња доба и обећања. Можда пропуштају да се ошишају и оперу своју одећу. Можда чак заборављају како да се облаче и да се окупају. Многи губе оријентацију, док други имају потешкоће са спавањем ноћу. Постоји нагињање ка томе да стално нешто понављају и да постану раздражљиви ако им се на то укаже. Ум их вара и збуњује. Могу упорно тврдити да им је нешто украдено или да лопови покушавају да провале у кућу. Једна породица са четири кћери морала је да подноси сталне неосноване оптужбе за неисправно сексуално понашање. „Било је непријатно“, кажу оне, „али управо смо научиле да истрајемо под оптужбама и да променимо тему. Свађање с баком било је узалудно“ (Пословице 17:27).

Емоционалне потребе којима треба удовољити

Године доносе невоље старијима. Ту су тешке болести, недостатак окретности и душевне патње под којима треба истрајати. Многи мисле да њихов живот нема правца ни циља. Можда осећају да су на терету и изражавају жељу да умру. Потребно им је да осете да су вољени, да их ценимо и мислимо на њих (Левитик 19:32). Хисако је рекла: „Увек настојимо  да укључимо маму у разговор када је присутна и да учинимо да она буде тема разговора где је то могуће.“ Једна друга породица настојала је да учврсти самопоштовање свог деде тражећи од њега да води свакодневно осматрање библијског текста.

Морамо се стално борити да сачувамо исправно гледиште о старијима. Оне који су везани за постељу вређа то када осете да се о њима говори на снисходљив начин или с непоштовањем. „Мајка је била будна“, објашњава Кимико, која је живела са својом неспособном свекрвом, „и знала је кад је нисам неговала са срцем или кад сам била снисходљива.“ Хидеко је такође морала да ради на свом ставу. „Најпре сам била фрустрирана када сам морала да бринем за своју свекрву. Била сам пионир [пуновремени слуга Јеховин сведок] и недостајала ми је служба. Затим сам увидела да морам исправити своје размишљање. Мада је служба од куће до куће важна, и ово је био један важан део слушања Божјих заповести (1. Тимотеју 5:8). Схватила сам да је требало да развијем више љубави и уживљавања да бих имала радости. Савест ме је узнемиравала када сам ствари обављала једноставно механички без осећања дужности. Када ми се догодила незгода и кад сам била у мукама, помислила сам на моју свекрву и муке које је она имала. Након тога било ми је лакше да покажем више топлине и уживљавања.“

И старатељима је потребна брига

Не треба превидети ни потребу да се изрази цењење за онога на кога посебно пада брига о остарелом. (Упореди Пословице 31:28.) Већина жена наставља да брине за своје обавезе било да чују или не чују изразе цењења. Међутим кад осмотримо шта њихов посао укључује, такви изрази су свакако одговарајући. Вероватно ће имати додатног чишћења, прања и кувања. Размисли и о одласцима у болницу и код доктора, као и о прању или храњењу остарелог пацијента. Једна жена, која је дуго бринула за своју свекрву, рекла је: „Знам да је то мом мужу тешко да изрази речима, али ми он на друге начине показује да цени оно што ја радим.“ Једноставне речи захвалности могу код сваког учинити да се осећа вредним (Пословице 25:11).

Ту су и награде

Многе породице које годинама брину за остареле родитеље кажу да им је то помогло да развију важне хришћанске особине: истрајност, самопожртвованост, несебичну љубав, марљивост, понизност и нежност. Многе породице су се емоционално зближиле. Додатна награда је могућност да више разговарају са родитељима и да их боље упознају. Хисако је рекла о својој свекрви: „Имала је занимљив живот. Искусила је многе потешкоће. Боље сам је упознала и научила да ценим особине у њој које раније нисам распознавала.“

„Било је времена пре него што сам проучавала Библију када сам желела да се разведем и побегнем из ситуације“, објашњава Кимико, која је бринула о родитељима свог супруга и о својој баки везаној за постељу. „Онда сам прочитала да ми треба да ’обилазимо [„бринемо за“, NW]... удовице у њиховим невољама‘ (Јаков 1:27). Срећна сам што сам дала све од себе, тако да нико из моје породице не може с правом да се жали на моја веровања. Савест ми је чиста.“ Други је рекао: „Видео сам сопственим очима страшне последице Адамовог греха и сада још више ценим потребу за откупнином.“

Хоћеш ли ускоро дочекати неког другог члана своје породице у свој дом? Или ћеш се можда преселити код својих остарелих родитеља? Да ли мало стрепиш? То је разумљиво. Биће потребе за прилагођавањем. Али ти ћеш видети да ћеш бити богато награђен за успешно удовољавање том изазову.

[Слика на 24. страни]

Старији треба да осете да су вољени и поштовани