Рај или ђубриште — шта више волиш?

НИКО га не би заменио за нешто друго него што је био: европски туриста коме је потребан одмор и који је жељан уживања на сунцу на рајском острву. Прелазећи преко пространих пешчаних дина које окружују морску обалу, он је пажљиво бирао пут кроз смеће бачених флаша, конзерви, пластичних кеса, амбалаже од жвакаћих гума и слаткиша, новина и часописа. Очигледно разљућен, питао се да ли је то рај због кога је допутовао.

Да ли си икада имао слично искуство? Зашто људи маштају о одмору у неком рају, али кад једном дођу тамо изгледа немају скрупула да тај рај претворе у право ђубриште?

Не само у „рају“

Тај очигледан немар према лепоти, уредности и чистоћи није јединствен за „рајеве“ у које хрле многи туристи. Модерно друштво је скоро посвуда тешко погођено загађењем. Бројна предузећа загађују у огромном степену стварајући тоне отпадних производа. Токсични отпаци којима се неисправно рукује и нафтне мрље које су последица несрећних случајева прете да униште велика подручја наше Земље, чинећи их неприкладним за живот.

И ратови загађују. Док је свет посматрао у ужасу, рат у Персијском заливу 1991. додао је томе нову димензију. Ирачке снаге су намерно запалиле око 600 извора нафте, претварајући Кувајт „у апокалиптичну визију пакла“, како су га описале једне европске новине. Немачке новине Geo означиле су тај пакао „највећом еколошком катастрофом коју су икада изазвале људске руке“.

Кад је рат завршио, одмах је почео специјални задатак чишћења. Били су потребни месеци напорног рада да се само угасе горући извори. Светска здравствена организација известила је да пораст загађења у Кувајту може проузроковати да стопа смртности у тој земљи порасте за 10 посто.

 Мање опасан али веома иритативан

За сваки истакнути и очигледан пример загађења околине у великом обиму постоје хиљаде примера мањег обима. Они који разбацују отпатке и „уметници“ за графите могу бити мање опасни загађивачи, али они ипак доприносе да планета Земља буде лишена свог потенцијала да буде рај.

Графити су на неким местима тако уобичајени да су грађани постали „слепи за графите“, више их скоро и не примећују. Има их на вагонима подземне железнице, на зидовима зграда и на телефонским кабинама. Они више нису ограничени на зидове јавних тоалета.

Неки градови су пуни трошних и напуштених зграда. Изглед стамбених подручја нарушавају неуредни домови и дворишта. Разлупани аутомобили, одбачене машине и старе рушевине закрчују сеоска дворишта која би иначе била пријатно привлачна.

У одређеним круговима људе изгледа не брине то што су неуредни и нечисти. Разметање неуредним изгледом у одевању и дотеривању може да буде не само прихватљиво већ и модерно. Они који цене уредност и чистоћу сматрају се безнадно старомодним.

Какав огроман посао!

Каква би огромна акција чишћења била потребна да се плаже, шуме и планине нашег замаљског дома претворе у рајеве приказане на насловним странама илустрованих туристичких часописа — а да не спомињемо шта би требало да се уради с градовима и селима и са самим људима!

Горе споменути туриста био је задовољан кад је видео како касније тог дана чистачи пролазе тим подручјем уклањајући веће комаде отпадака. Међутим, иза себе су оставили комаде сломљеног стакла, затвараче од флаша, поклопце од конзерви и безбројне пикавце. Тако је чак и након чишћења још увек било обиље доказа да тај пејзаж више личи на ђубриште него на рај.

Глобално чишћење да се планета Земља спасе од тога да постане глобално ђубриште захтевало би ослобађање од свих ових трагова тих разорних утицаја. Да ли има икаквих изгледа да ће доћи до таквог чишћења? Ако има, како ће до тога доћи? Ко ће то обавити? Када?