Захвална за Јеховину неисцрпну подршку

ИСПРИЧАЛА ШАРОН ГАСКИНС

РАЈ на Земљи! Видела сам себе како скакућем по ливадама, јурим за лептирима, играм се с младим лавићима. Звучало је тако добро! Али било је сумњи. Колико је пута само моја нада завршила у очају!

Колико се сећам, инвалидска колица су моја стална пратња. Од рођења, церебрална парализа ме је лишила радости детињства. Друга деца су се проводила на котураљкама и бициклима, а ја сам седела сама, неспособна чак и да ходам. Зато смо се горљиво надали неком чуду, док ме је мајка водила од једног исцелитеља вером до другог. Међутим, увек изнова, само би ме на колицима одгурала даље без икаквог излечења. Разочаравајуће за мене, али како само потресно за њу!

Чезнући за истинском надом. Моја мајка је почела да проучава Библију с Јеховиним сведоцима, почетком 1964. Тада сам имала око шест и по година.

Било је дивно научити да је једном постојао диван рај на Земљи. Нажалост, први човек, Адам, све је то одбацио, али сам ја желела ту блискост с Богом којој се он некад радовао. Како би то изгледало радовати се односу с Богом? Или живети када је његов сопствени Син ходао земљом? Моје сањарење ме је такође носило у будући Рај. Чак и у том раном узрасту, било ми је јасно да смо пронашли истину.

Мајка је почела да води породицу у Дворану Краљевства Јеховиних сведока. Њихови састанци били су тако различити од оног што смо видели у црквама! Људи и околина су ме дубоко дирнули.

У почетку је за мајку било велико искушење да нас води у Дворану Краљевства. Осим мене, било је троје млађе деце, а нисмо имали ауто. Узимали смо такси када је то могла себи да приушти. Још се сећам како се тешко мучила једне недеље. Није било таксија на видику. Затим је, као ниоткуд, наишао неки човек с камионом и повезао нас. Каснили смо за састанак, али смо стигли тамо. Како смо само били захвални Јехови!

Ускоро су се наша драга духовна браћа и сестре који су имали кола љубазно смењивали возећи нас. Мајчино охрабрење да никада не пропустимо састанке осим ако смо стварно болесни, усадило је у мој млади ум важност тога да се окупљамо (Јеврејима 10:24, 25, NW). Подстакнута оним што је научила, моја мајка је предала свој живот Јехови и крстила се 1965.

До тада сам била довољно стара да ценим састанке у потпунијој мери. У скупштини Сајпрес Хилс у Бруклину, Њујорк, било је Европљана, црнаца, Шпанаца и других који су обожавали раме уз раме. Изгледало је тако исправно да богобојазни људи живе у таквом правом братству (Псалам 133:1).

Мајка ме је поучила како да се припремам за састанке. Није било проблема у менталном погледу, али било је у физичком  погледу. Церебрална парализа једноставне задатке претвара у велике подухвате. Било ми је, а и још увек је тако, немогуће да повучем праву црту да бих означила одговоре у нашој библијској литератури. Међутим, уз вежбање, подвлачење ми се побољшало.

Мој мозак је врвео стварима које сам желела да кажем. Али, на излазу из мојих уста, речи су постајале збркане. Била је неопходна релаксација да моји мишићи не би постали напети. Такође сам морала да се концентришем да сваку реч изговорим што је могуће јасније. У мени би расла фрустрација ако коментар не би био изражен како би требало или кад бих знала да људи нису разумели моје речи. Ипак, када су ме боље упознали, браћа и сестре у скупштини могли су боље да разумеју мој говор. Међутим још увек имам и лепе и ружне дане с тим проблемом.

Шест потресних месеци

Када сам имала осам година, имала сам шестомесечно искуство које на мене утиче све до данас. Упркос свим физичким, радним и говорним терапијама које сам већ прошла, доктори су ме послали у болницу за рехабилитацију у Западном Хаверстроу, Њујорк. Моја мајка и ја биле смо потресене. Годинама раније, када су ме доктори погрешно дијагностицирали као ментално заосталу, рекла им је да ме никад неће оставити у душевној болници. Зато јој је тешко падало чак и привремено одвајање. Међутим, она је увидела да је моје продуктивно вођење живота независно од ње и мог оца значило да будем што је више могуће физички сама себи довољна.

Зграда је била лепа, али сам се ја осећала напуштеном. Напади плача и беса јасно су показали моја осећања у вези с тим местом. Родитељи су ретко могли да крену на трочасовно путовање аутобусом да би ме посетили, посебно откад је мајка била трудна са својим петим дететом. Када су морали да пођу то би ме толико потресло да је доктор рекао да посете морају бити ређе. Било ми је дозвољено да идем кући само два пута.

Терапеути су ме научили да ходам уз помоћ подупирача и штака отежаних оловом. Изгледало је да су биле тешке тону. Међутим, тежина ми је помагала да одржим равнотежу и чувала ме је од тога да не паднем. То је био први корак према самосталном ходању без подупирача.

Сечење хране, закопчавање дугмади — било који задатак који је захтевао употребу прстију — за мене је био тежак, ако не и немогућ. Али, до извесне мере научила сам да се храним и облачим. То ми је касније помогло у мојој служби Богу.

Моје обучавање се завршило, била сам опет код куће. Мајка ми је дала посао у коме сам могла да користим своје нове вештине. Чинити то била је емоционална борба, јер иако сам желела да ствари радим сама, њихово извршавање било је фрустрирајуће, одузимало је време и исцрпљивало. Моје облачење за састанке било је чак двочасовни подухват!

Када смо се преселили одмах преко пута Дворане Краљевства, ја сам практично ходала сама. Била је то велика победа!

Најсрећнији дан у мом животу

Моја мајка се бринула да породица има уравнотежену духовну исхрану. Проучавала је са мном и очекивала да прочитам сваки број наших часописа, Куле стражаре и Пробудите се! Ту су били састанци за које је требало припремати се и посећивати их. Иако су мој ум и срце горљиво упијали то спознање, озбиљна размишљања о предању свог живота Јехови и симболизовању тога крштењем у води била су у позадини. Мајка ми је помогла да увидим да ме је Бог сматрао духовно одговорном за себе упркос мојој инвалидности. Нисам могла очекивати да уђем у нови свет њеном заслугом, држећи се за њену сукњу.

Волела сам Бога, али моје стање ме је одвојило од других као различиту — болно сазнање за једну тинејџерку. Било ми је  тешко да схватим своја ограничења. Често би ме обузимао бес, а то је требало ставити под контролу пре крштења (Галатима 5:19, 20). А шта ако не могу да живим у складу са својим предањем Јехови?

На захтев моје мајке, један скупштински старешина је разговарао са мном. Он је цитирао питање пророка Илије Израелцима: „Докле ћете храмати на две стране?“ (1. Краљевима 18:21). Јасно, Јехова није био задовољан мојом неодлучношћу.

Пробудила сам се духовно и горљиво молила Јехову за помоћ и за одлучност да свој живот предам њему. Са мном је проучавала једна сестра из скупштине. Била је млађа него што сам била ја и рано је изгубила своју мајку. Ипак, она је извршила предање Богу док је била прилично млада.

Са 17 година, донела сам одлуку. Желела сам служити Јехови највише што могу. Дан 9. август 1974. — када сам се крстила — био је најсрећнији дан у мом животу.

Радост у служби

Учествовање у служби представљало је неке препреке попут планина. Највећи изазов био је да будем разумљива. Говорила бих што сам јасније могла. Затим, кад год је било потребно, мој партнер би станару понављао моје речи. Неки су реаговали негативно, посматрајући ме као жртву коју искоришћавају Сведоци. Али проповедање је моје право и моја срдачна жеља.

Ходање од куће до куће у само једном блоку може бити потпуно исцрпљујуће. Многе куће на нашем подручју за сведочење имају степенице, што их ставља изван мог домета. Зими, залеђене улице чине рад од куће до куће практично немогућим за мене (Дела апостола 20:20). Међутим, духовна браћа помажу у великој мери, и Јехова ме је сада благословио моторизованим инвалидским колицима, што много олакшава службу.

С временом сам почела да сведочим путем поште. Ручно писање писама не би вредело јер је мој рукопис неразумљив већини људи. Зато је електрична писаћа машина постала мој писар. Моје куцање је врло споро због слабе координације руку. Око половину времена, циљам једно слово а ударим друго. То ми може одузети сат и више за куцање само једне стране.

Упркос недостатку снаге, с времена на време служим као помоћни пионир, посвећујући служби 60 и више сати просечно. То захтева добар временски план, додатне напоре и подршку од стране суверника. Њихов пионирски дух ме охрабрује. Мајка је такође пружала добар пример служећи као општи или помоћни пионир док се суочавала с тешкоћама, слабим здрављем и са изазовом да подигне седморо деце у религиозно раздељеном дому.

Сама

Са 24 године, одлучила сам да се преселим сама. Моје пресељење у област Бенсонхерст у Бруклину показало се као благослов. Скупштина Марлборо била је као блиско повезана породица. Како је само јачало веру бити с њима! Иако је у скупштини било само два или три аута на располагању, духовна браћа су ме возила на све састанке. Ипак, нисам тамо живела дуго.

Осећајући то као потпун промашај, вратила сам се својој породици и пала у трогодишњи период дубоке депресије. Напади беса су се повратили. Затим су дошла размишљања о самоубиству и неколико покушаја да их извршим. Смрт се назирала као таман облак. Али ја сам се ослањала на Бога и обећала сам да ћу показати цењење за његов дар живота. Утеха и савет дошли су од старешина. То је, заједно с молитвом, личним студијем, стрпљењем од стране моје породице и одређеном професионалном помоћи, ојачало моје размишљање.

Јехова је кроз Кулу стражару, на брижан начин пружио увид у тешку депресију. Да, он брине за свој народ и разуме наша осећања (1. Петрова 5:6, 7). С временом је дубока депресија попустила. Десет година  касније, Јехова ми још увек помаже да изађем на крај са фрустрацијом и депресијом. Понекад ме још увек надвладају осећања безвредности. Међутим, молитва, библијски студиј и моја духовна породица јесу дивна помоћ за преживљавање.

Након узалудног тражења другог стана, нерадо сам одлучила да остатак свог живота живим са својом породицом. Затим је Јехова услишио моје молитве. Указало се једно место у области Бедфорд-Стајвесант у Бруклину. Уселила сам се крајем лета 1984, и тамо сам све до сада.

Чланови врло љубазне Лафијет скупштине доброхотно су ме одвозили на састанке. У мислима ми је још увек свеж први скупштински студиј књиге коме сам присуствовала. Био је одржаван на четвртом спрату — а није било лифта! Само сам се уз Јеховину помоћ попела и спустила тим степеницама. С временом је пружена прихватљивија локација. А сада ме је Јехова благословио предношћу да имам Скупштински студиј књиге у дому.

Сјајан пионирски дух прожима ову скупштину. Када сам ја дошла, тамо је било око 30 пионира, и неки су ме узели под своје окриље. Ревносна атмосфера ме је мотивисала да чешће будем помоћни пионир.

Априла 1989. скупштине Лафијет и Прат саградиле су нову Дворану Краљевства у истој улици у којој је мој стан. То је дошло баш у право време, јер је, због даљњег физичког погоршања, ходање опет постало проблем. Међутим, с мојим моторизованим скутером и уз помоћ и подршку духовне браће и сестара, путовања на састанке и са састанака одушевљавајућа су. Како само дубоко ценим такву љубазну помоћ!

Захвална за Божју подршку

Иако су моје ноге нејаке, моје срце је јако. Добро образовање ми је мало олакшало живот, али ипак, Бог ме је подржао. Понекад нисам знала откуд ће мој следећи оброк доћи, али Јехова би ме подржао и био верни Скрбник. Заиста су ми драге Давидове речи: „Млад бејах, остарео сам, ал’ не видех праведника напуштена, нити хлеба деца његова да просе“ (Псалам 37:23-25).

Неколико пута Јехова ми је омогућио да сачувам библијски став помажући ми да одбијем да прихватим крв током хируршког захвата (Дела апостола 15:28, 29). Недавно ми је умро отац. Губитак неког тако блиског био је заиста тежак ударац. Само ми је снага од Јехове помогла да пребродим ово и друга искушења.

Понекад се питам шта ми још предстоји. Моје здравље може наставити да се погоршава, али је моје поверење у Бога и мој однос с њим уже за спасавање. Како сам срећна што сам међу Јеховиним народом и што имам Његову неисцрпну подршку!