Библијска географија — да ли је тачна?

СУНЦЕ је управо зашло у Палестини. Година је 1799. Након врућег дана проведеног у маршу, француска војска је поставила логор, а Наполеон, врховни заповедник, одмара се у свом шатору. Уз трепераво светло свеће, један од његових слугу гласно чита из француске Библије.

То се очигледно често догађало током Наполеонове војне акције у Палестини. „Док су логоровали у рушевинама тих древних градова“, сећао се он касније у својим мемоарима, „сваке вечери гласно су читали Писмо... Аналогија и истина описа̂ били су запањујући: они још увек одговарају тој земљи након тако много векова и промена.“

Заиста, путници на Средњи исток налазе да је лако повезати библијске догађаје с данашњим местима. Пре него што је француска војска освојила Египат, странци су мало знали о тој древној земљи. Онда су научници и изучаваоци, које је Наполеон довео у Египат, свету почели да откривају детаље о некадашњем сјају Египта. Тако се лакше могло дочарати ’тешко ропство‘ коме су Израелци некад били подвргнути (Излазак 1:13, 14).

У ноћи свог ослобођења из Египта, Израелци су се сакупили у Рамсесу и затим су марширали до „накрај пустиње“ (Излазак 12:37; 13:20). На тој тачки, Бог им је заповедио да се „окрену“ и „стану у логор покрај мора“. Тај чудан маневар протумачен је као да су ’зашли у земљу‘, а египатски краљ је кренуо са својом војском и 600 бојних кола да поново зароби своје бивше робове (Излазак 14:1-9).

Излазак

Према Јосифу, историчару из првог века н. е., египатска војска је натерала Израелце „у уско место“ и ухватила их у замку „између неприступачних клисура и мора“. Данас се са сигурношћу не зна тачно место где су Израелци прешли Црвено море. Међутим, тај догађај је лако дочарати с врха планинског ланца с кога се пружа поглед на северни крај Црвеног мора. Занимљиво је да је та планина названа Џебел Атака, што значи „Планина избављења“. Између тог ланца и Црвеног мора налази се мала равница која се сужава до места где брежуљци штрче скоро у море. На супротној страни Црвеног мора налази се  једна оаза, с многим изворима, названа Ајун Муса, што значи „Мојсијеви извори“. Морско дно између ове две тачке спушта се веома постепено, док се на другим местима изненада руши на дубину између 9 и 18 метара.

Безверни теолози хришћанства покушали су да дискредитују чудо које је Бог извршио кад је раздвојио воде Црвеног мора и омогућио Израелцима да побегну по сувом тлу. Они тај догађај премештају на неку плитку баруштину или мочвару северно од Црвеног мора. Али, то не одговара библијском извештају који више пута наводи да се прелазак догодио у Црвеном мору на месту где је било довољно воде да се удави фараон и цела његова војска, да, да их вода прогута (Излазак 14:26-31; Псалам 136:13-15; Јеврејима 11:29).

Пустош Синаја

Тешки услови који се могу пронаћи на Синајском полуострву живописно су приказани у библијском извештај о лутањима Израела (Деутероном 8:15). Дакле, да ли се цела једна нација могла сакупити у подножју Синајске горе да прими Божји Закон и да се касније повуче и ’држи подалеко‘? (Излазак 19:1, 2; 20:18). Да ли ту има неко место које је довољно велико да омогући такав покрет мноштва за које се процењује да је бројало три милиона?

Путник из 19. века и изучавалац Библије, Артур Стенли (Arthur Stanley), посетио је подручје Синајске горе и описао поглед на који је наишло његово друштво кад се попело на Рас Сафсафу: „Ефекат на нас, као и на свакога ко је то видео и описао, био је тренутан... Ту је била дубока широка жута равница која се протезала све до самог подножја литица... Ако се узме у обзир скоро потпуно непостојање таквих веза равнице и планине у том подручју, то је заиста важан доказ за истину приповести, да се једна таква веза може пронаћи и то у суседству традиционалног Синаја.“

Обећана земља

У 40. години лутања Израела по пустоши, Мојсије је дао следећи опис карактеристика земље у коју је требало да  уђу: „Јер ће те Господ, Бог твој, увести сада у добру земљу, у земљу потока, извора и језера који извиру по долинама и по брдима“ (Деутероном 8:7).

Ускоро се осетила тачност овог обећања кад се цела нација — људи, жене, деца и странци — сакупила у добро наводњеној долини Шехем између горе Ебал и горе Гаризим. У подножју горе Гаризим стајало је шест племена. Осталих шест племена сакупило се на супротној страни долине у подножју горе Ебал да чује божанске благослове којима ће се та нација радовати ако послушају Јеховин Закон и проклетства која ће наступити ако пропусте да држе Божји Закон (Јошуа 8:33-35). Али, да ли је ту било довољно места да та нација стане у ту уску долину? И како су сви они чули без модерне опреме за појачавање звука?

Јехова Бог је могао чудесно појачати гласове Левита. Међутим, изгледа да такво чудо није било потребно. Акустика у тој долини је изванредна. „Сви путници“, писао је изучавалац Библије из 19. века Алфред Едершајм (Alfred Edersheim), „слажу се у две ствари: 1. Да не би могло бити тешкоћа да се и на Ебалу и на Гаризиму разговетно чује све што је речено у долини. 2. Да су те две горе пружале довољно места да стане цели Израел.“

Још један изучавалац Библије из 19. века, Вилијам Томсон (William Thomson), описао је своје искуство из те долине у својој књизи The Land and the Book: „Викнуо сам да чујем ехо, а затим сам замислио како је сигурно било кад су гласни Левити објавили... ’Проклет да је сваки човек који начини неки ливени лик, одвратну ствар Јехови.‘ А затим громогласно АМЕН! десетоструко гласније, од моћне скупштине, како се пење и расте и поново се одбија од Ебала ка Гаризиму, од Гаризима ка Ебалу.“ (Упореди Деутероном 27:11-15.)

Долина Језреел

Северно од Шехема лежи још једна плодна долина, долина која се спушта испод нивоа мора и отвара се у велику равницу. Та цела регија названа је долина Језреел која је добила име по граду Језреелу. Северно од те долине налазе се галилејска брда где је био смештен Исусов родни град, Назарет. „Назарет“, објашњава Џорџ Смит (George Smith) у својој књизи The Historical Geography of the Holy Land, „лежи у једном басену међу брдима; али, у тренутку кад се попнете на руб тог басена... какав само поглед имате! [Долина Језреел] лежи пред вама, са својим... бојиштима... То је карта историје Старог Завета.“

У тој долинској равници, археолози ископавају рушевине градова-краљевстава које је Израел победио у време Јошуе, наиме, Танах, Мегидо, Јокнеам и вероватно Кедеш (Јошуа 12:7, 21, 22). У тој истој регији, у време судије Барака и судије Гедеона, Јехова је чудесно избавио свој народ од надмоћно снажних непријатељских нација (Судије 5:1, 19-21; 6:33; 7:22).

Вековима касније, краљ Јеху ујахао је у ту долину према граду Језреелу да изврши Јеховину пресуду над Језабелом и отпадничком кућом Ахаба. С куле стражаре у Језреелу, лако се могло видети према истоку како се Јехуове трупе приближавају на удаљености од 19 километара. Дакле, било је прилично времена да краљ Јорам пошаље првог а затим и другог гласника на коњу и да, коначно, краљ Израела Јорам и краљ Јуде Ахазија упрегну своја кола и изађу пред Јехуа пре него што је он дошао до града Језреела. Јеху је без оклевања погубио Јорама. Ахазија је побегао али је касније рањен и умро је у Мегиду (2. Краљевима 9:16-27). С обзиром на бојишта као што је горе наведено, Џорџ Смит пише: „Упадљиво  је то што се ни у једној приповести... не налази било која географска немогућност.“

Исус је несумњиво често гледао на долину Језреел и медитирао о узбудљивим победама које су се ту догодиле, знајући да је он, обећани Месија, одређен да испуни улогу Већег Јошуе, Већег Барака, Већег Гедеона и Већег Јехуа у оправдању Јеховине суверености. Заиста, Библија користи Мегидо, град с највећом стратешком важношћу у тој долинској равници, као симбол локације Божјег рата Хармагедона (што значи „Брдо Мегидо“). То ће бити светом раширена битка у којој ће Исус Христ, као Краљ краљева, уништити све непријатеље Бога и хришћанске скупштине, Божјег правог народа (Откривење 16:16; 17:14).

Библија извештава да су љутити Јевреји из Назарета једном покушали да усмрте Исуса тиме што би га бацили с ’врха горе, на којој је њихов град сазидан‘ (Лука 4:29). Занимљиво је да се југозападно од данашњег града Назарета налази литица висока 12 метара где се можда догодио тај инцидент. Исус је побегао својим непријатељима, а Библија додаје да „сиђе у Кафарнаум“ (Лука 4:30, 31, Димитрије Стефановић). Заиста, Кафарнаум, на Галилејском мору, на много је нижој висини.

Ови и многи други детаљи навели су и друге осим Наполеона да изразе задивљеност тачношћу библијске географије. „Указивања [Библије] на топографију веома су бројна и у потпуности задовољавају“, писао је Томсон у The Land and the Book. „Немогуће је не бити импресиониран сталним слагањем између записане историје и природне географије и Старог и Новог Завета“, коментарише Стенли у Sinai and Palestine.

Задивљујућа тачност Библије с обзиром на географске ствари само је један доказ да она није нека књига чисто људског порекла. Претходна три издања Куле стражаре садржавала су повезане чланке о Библији. Позивамо те да набавиш и уживаш у остала три дела у овој серији.

[Мапа на 7. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

ДОЛИНА ЈЕЗРЕЕЛ

Језреел

Назарет

Танах

Мегидо

Јокнеам

Кедеш

С

ГАЛИЛЕЈСКО МОРЕ

ВЕЛИКО МОРЕ

миља

километара

5

10

10

20

[Извор]

На темељу карте заштићене ауторским правом од Pictorial Archive (Near Eastern History) Est. и Survey of Israel

[Слика на 5. страни]

Израел је примио Закон код Синајске горе

[Извор]

Pictorial Archive (Near Eastern History) Est.