Нежно пасите Јеховине драгоцене овце

СТАРЕШИНЕ су слушале с напетом пажњом. Путовали су око 50 километара из Ефеса у Милет да приме упутства од апостола Павла. Сада су били ожалошћени што чују да ће то бити последњи пут да га виде. Зато су знали да ће следеће речи бити од највеће важности: „Пазите на себе и на цело стадо, у коме вас је свети дух наименовао за надгледнике, да пасете Божју скупштину, коју је купио крвљу свог властитог Сина“ (Дела апостола 20:25, 28, 38, NW).

Павлово кратко указивање на пастире сигурно је саопштило обиље информација тим ефеским старешинама. Они су били упознати с послом чувања оваца у околини. Такође су били добро упознати с многим указивањима на пастире у Хебрејским писмима. И знали су да је Јехова себе упоредио с Пастиром свог народа (Исаија 40:10, 11).

Павле је о њима говорио као о „надгледницима“ у ’стаду‘, и ’пастирима‘ ’скупштине‘. Док израз ’надгледници‘ указује шта је њихов задатак, реч ’пастир‘ описује како они треба да обављају то надгледање. Да, требало је да надгледници брину за сваког члана скупштине на исти љубазан начин на који би пастир пазио на своје стадо оваца.

Данас мало старешина има из прве руке искуство у чувању дословних оваца. Али, Библија тако много указује и на овце и на пастире, посебно у симболичном смислу, да Павлове речи имају ванвременски утицај. И много се може научити из извештаја о пастирима којима је Бог био наклоњен у древна времена. Њихови пажње вредни примери могу помоћи данашњим старешинама да виде које особине треба да развију да би пасли Божју скупштину.

Неустрашиви пастир Давид

Кад помислимо на пастире библијских времена, највероватније ћемо се сетити Давида, јер је он најпре био пастир оваца. Једна од првих поука коју учимо из Давидовог живота је та да бити пастир није угледан положај. У ствари, кад је пророк Самуел стигао да једног Јесејевог сина помаже за будућег краља Израела, млади Давид је у почетку био потпуно превиђен.  Тек након што је Јехова одбацио његову седморицу старије браће споменут је Давид, који је био у пољу ’пасући овце‘ (1. Самуелова 16:10, 11). Међутим, Давидове године које је провео као пастир припремиле су га за захтеван посао пасења нације Израел. „[Јехова] изабра Давида, слугу свога, узе га од торова... да пасе народ његов, Јакова“, каже Псалам 78:70, 71. Давид је одговарајуће написао диван и познати 23. псалам, почињући речима: „[Јехова] је мој пастир.“

Попут Давида, старешине у хришћанској скупштини треба да служе као понизни потпастири и не треба да траже неприкладан углед. Као што је апостол Павле писао Тимотеју, они који посежу за том пастирском одговорношћу ’желе добро дело‘, а не углед (1. Тимотеју 3:1).

Иако је Давидов рад као дословног пастира био једноставан, понекад је то захтевало велику храброст. На пример, кад је једном приликом овцу из стада његовог оца однео лав а други пут медвед, Давид се неустрашиво супротставио и убио грабежљивце (1. Самуелова 17:34-36). То је било изванредно испољавање храбрости кад се узме у обзир да лав може да убије животиње много веће од себе. А сиријски мрки медвед који је обично живео у Палестини и који је тежак до 140 килограма, може да убије јелена једним ударцем своје снажне шапе.

Давидова одважна забринутост за овце свог оца диван је пример за пастире у хришћанској скупштини. Апостол Павле је упозорио ефеске старешине на ’грабљиве вукове‘ који „неће штедети стада“ (Дела апостола 20:29). И у данашњим временима, појавиће се прилике када хришћански пастири морају да покажу храброст да би чували духовну добробит Јеховиних оваца.

Иако овце треба одважно заштитити, према њима такође треба да се поступа с крајњом нежношћу, у опонашању љубазног пастира Давида и Доброг Пастира, Исуса Христа (Јован 10:11). Знајући да стадо припада Јехови, старешине никада не смеју да поступају деспотски с овцама, ’као да владају онима који су им у део поверени‘ (1. Петрова 5:2, 3; Матеј 11:28-30; 20:25-27).

Положити рачун

Патријарх Јаков био је још један добро познати пастир. Он је себе сматрао лично одговорним за сваку поједину овцу која је била поверена његовој бризи. Он се тако верно бринуо за стада свог таста, Лабана, да је након 20 година у његовој служби, Јаков могао рећи: „Овце твоје и козе твоје не јаловише се, а овнова из стада твога нисам јео. Никад ти нисам заклане овце доносио, него сам их увек подмиривао, а од мене си тражио и што се дању и што се ноћу од мене крало“ (Постање 31:38, 39).

Хришћански надгледници испољавају још већу бригу за овце које је Пастир наших душа, Јехова Бог, „купио крвљу свог властитог Сина“ (Дела апостола 20:28, NW; 1. Петрова 2:25; 5:4). Павле је нагласио ту важну одговорност кад је подсетио хебрејске хришћане да се људи који преузимају вођство у скупштини „старају за душе ваше, као они који ће одговарати за њих [„положити рачун“, NW]“ (Јеврејима 13:17).

Јаковљев пример такође показује да пастирски рад није временски ограничен. То је даноноћни посао и често захтева самопожртвованост. Он је рекао Лабану: „Дању ме убијала врућина а ноћу мраз, и сан је бежао од очију мојих“ (Постање 31:40).

То је сигурно случај с многим љубазним хришћанским старешинама данас, као што показује следеће искуство.  Један брат је био примљен на интензивну негу болнице након што је биопсија тумора на мозгу довела до компликација. Његова породица је уредила ствари тако да неко буде уз њега у болници дан и ноћ. Да би пружио потребну моралну подршку и охрабрење, један од локалних старешина је свој испуњени план прилагодио тако да сваког дана може посетити тог болесног човека и његову породицу. Ипак, због рутине интензивне неге у болници, није му увек било могуће да изврши посету преко дана. То је значило да је старешина често морао да буде у болници веома касно навече. Али, он је спремно ишао тамо сваке вечери. „Био сам свестан да морам да посећујем у време које одговара пацијенту, а не у време које мени погодује“, рекао је тај старешина. Кад се брат опоравио довољно да буде премештен у други део болнице, старешина је наставио са својим охрабрујућим свакодневним посетама.

Шта је Мојсије научио као пастир

Библија описује Мојсија као ’човека врло кротког мимо све људе на земљи‘ (4. Мојсијева 12:3, ДК). Међутим, извештај показује да то није увек био случај. Као младић, он је убио једног Египћанина зато што је ударио другог Израелца (Излазак 2:11, 12). То сигурно није била акција кротке особе! Ипак, Бог ће касније употребити Мојсија да једну милионску нацију води кроз пустош ка Обећаној земљи. Зато је Мојсију очигледно било потребно даљње поучавање.

Иако је Мојсије већ примио световну поуку у ’свој науци Египатској‘, било му је потребно још више да пасе Јеховино стадо (Дела апостола 7:22). Какав је облик можда могло имати то додатно поучавање? Па, Бог је 40 година дозвољавао да Мојсије служи као понизни пастир у Мадијанској земљи. Док је чувао стада свог таста Јетра, Мојсије је развио дивне особине као што су стрпљивост, кротост, понизност, дуготрпљивост, благу нарав и самосавладавање. Он је такође научио да чека на Јехову. Да, чување дословних оваца оспособило је Мојсија да буде способан пастир нације Израел (Излазак 2:15–3:1; Дела апостола 7:29, 30).

Зар то нису управо оне особине које су потребне једном старешини да би бринуо за Божји народ данас? Да, јер је Павле подсетио Тимотеја да „слуга Господњи... [треба] да буде кротак к свима, поучљив, који неправду може подносити, и с кротошћу поучавати оне који се противе“ (2. Тимотеју 2:24, 25, ДК).

Понекад се старешина можда осећа разочаран сам собом зато што има тешкоћа да у потпуности развија те особине. Међутим, он не сме да се преда. Као што је био случај с Мојсијем, можда је потребно много времена да се у потпуности развију особине које су неком потребне да буде добар пастир. Међутим, с временом ће такви ревни напори бити награђени. (Упореди 1. Петрова 5:10.)

Као старешину, можда те не користе тако потпуно као друге. Да ли може бити да, као што је био случај с Мојсијем, Јехова дозвољава да потпуније развијеш извесне важне особине? Никад немој заборавити да Јехова ’брине за тебе‘. Међутим, такође треба да задржимо на уму потребу да ’будемо једни другима понизни, јер се Бог поноситима противи, а понизнима даје благодат‘ (1. Петрова 5:5-7, ДС). Ако се трудиш и прихватиш обучавање које Јехова дозвољава, можеш му бити од веће користи, баш као што је био Мојсије.

Све Јеховине овце су драгоцене

Поуздани, љубазни пастири библијских времена имали су осећај одговорности  према свакој појединачној овци. Исто треба да буде случај и с духовним пастирима. То је јасно из Павлових речи: ’Пазите... на цело стадо‘ (Дела апостола 20:28). Ко би био укључен у „цело стадо“?

Исус је дао поређење о једном човеку који је имао стотину оваца али је без оклевања потражио једну која је залутала да би је довео назад у стадо (Матеј 18:12-14; Лука 15:3-7). Надгледник на сличан начин треба да се интересује за сваког члана скупштине. Неактивност у служби или у посећивању хришћанских састанака не значи да овца више није део стада. Она остаје део ’целог стада‘ за које старешине морају „положити рачун“ Јехови.

Једно старешинство постало је доста забринуто што су неки који су повезани са скупштином запали у неактивност. Припремљен је списак тих појединаца, и уложен је посебан напор да се они посете и да им се помогне да се врате у Јеховин тор. Како су те старешине биле захвалне Богу што су у периоду од две и по године били у стању да помогну више од 30 особа да поново постану активне у Јеховиној служби. Један од оних којима се на тај начин помогло био је неактиван око 17 година!

Тежина те одговорности надаље је усађена у старешине чињеницом да су овце ’купљене крвљу [Божјег] властитог Сина‘ (Дела апостола 20:28, NW). Не би се могла платити већа цена за те драгоцене овце. И помисли на све време које се проводи и напоре који се улажу у служби да се пронађе и помогне свакој овци сличној особи! Зар не треба сличан напор предузети да се све оне задрже у Божјем тору? Заиста, свака овца у скупштини је драгоцена.

Чак и кад се неки члан стада уплете у озбиљно преступање, одговорност старешина се не мења. Они су и даље брижни пастири, који нежно и благо настоје да спасу преступника ако је икако могуће (Галатима 6:1, 2). Нажалост, у извесним случајевима постаје очигледно да неком члану скупштине недостаје божанска туга због озбиљних греха које је починио. Љубазни пастири тада имају библијску одговорност да заштите остатак стада од тог заразног утицаја (1. Коринћанима 5:3-7, 11-13).

Међутим, Јехова Бог пружа савршен пример проширивања милости на залутале овце. Наш саосећајни Пастир каже: ’Тражићу изгубљену, довешћу натраг одагнану, рањену ћу завити и болесну окрепити‘ (Езекјел 34:15, 16; Јеремија 31:10). У опонашању тог дивног примера, врше се љубазне припреме да данашњи духовни пастири посете искључене особе, које се сада могу одазвати на њихову помоћ. Ти милосрдни напори да се поврате такве изгубљене овце доносе диван плод. Једна поново примљена сестра је рекла: „Кад су ме старешине посетиле, то је било охрабрење које ми је било потребно да се вратим.“

Павлове речи упућене ефеским старешинама у Милету без сумње су биле пуне значења — за њих и за надгледнике данас. Његово указивање на пастире био је подсетник на привлачне особине које треба да буду очигледне код надгледника̂ — особине као што су понизност и храброст, како их је примерима показао пастир-краљ Давид; лично осећање одговорности и заштитничке бриге, очигледни у Јаковљевој даноноћној служби; и спремност да се стрпљиво прихвати даљње обучавање, како је показао Мојсије. Заиста, ти ће библијски примери помоћи скупштинским старешинама да развијају и испољавају особине које су потребне како би могли да нежно ’пасу скупштину Божју, коју је купио крвљу свог властитог Сина‘.