Како хришћани могу помоћи старијима

’НЕ МАЛАКСАВАМО, па и ако се наш спољашњи човек и распада, унутрашњи се из дана у дан обнавља... ми гледамо не на ствари које се виде, него на оне које се не виде, јер су ствари видљиве пролазне а невидљиве су вечне.‘ Тако је рекао апостол Павле у свом другом писму Коринћанима (2. Коринћанима 4:16-18).

У древним временима, људи и жене вере држали су свој поглед на невидљивим стварима, које су укључивале све ствари што је њихов Бог, Јехова, обећао да ће учинити у од њега одређено време. У књизи Јеврејима, Павле узвишено говори о таквима који су сачували своју веру све до времена своје смрти — а неки од њих су доживели да буду врло стари. Он на њих указује као на пример за нас, говорећи: „У вери помреше сви ти, не примивши обећања, али их они видеше и поздравише их издалека“ (Јеврејима 11:13).

Ми смо данас врло близу испуњења тих обећања. Али међу нама имамо болесне и старе који се не осећају сигурним да ће лично доживети да виде крај овог злог система. Можда ће неки од њих такође умрети у вери а да не виде да се сва та обећања испуне током њиховог садашњег живота. За такве појединце Павлове речи у 2. Коринћанима 4:16, 18, могу бити, велико охрабрење.

Јехова се опомиње свих његових лојалних, укључујући болесне и старије (Јеврејима 6:10). Верни старији појединци се с поштовањем помињу на неколико места у Библији, а у Мојсијевом закону посебно је споменута част која треба да се исказује старима (Левитик 19:32; Псалам 92:13-16 [92:12-15, ДК]; Пословице 16:31). Међу раним хришћанима, према старијима се односило с поштовањем (1. Тимотеју 5:1-3; 1. Петрова 5:5). Једна библијска књига садржи диван опис љубазне бриге и дирљиве самопожртвованости коју је једна млада жена показала према својој старој свекрви. Књига одговарајуће носи име те младе жене, Рут.

Одани помоћник

За стару Наоми живот је био горак. Глад ју је натерала да, заједно с њеном малом породицом, остави пријатеље и наслеђе иза себе у Јуди и да живи источно од реке Јордан у земљи Моаб. Ту је Наомин муж умро, остављајући је саму с њихова два дечака. Они су с временом одрасли и оженили се, али затим су и они  умрли. Наоми је остала без наследника који би бринули о њој.

Она је била сувише стара да би основала нову породицу, и изгледало је да живот нуди врло мало. Несебично је желела да пошаље Руту и Орпу, удовице њена два сина, назад у домове њихових мајки тако да би могле да пронађу мужеве за себе. Она би се вратила сама у своју родну земљу. И данас се неки старији осећају депресивно, посебно ако изгубе своје драге у смрти. Као Наоми, њима је можда потребан неко да брине за њих, али они не желе да буду на терету.

Међутим, Рут није оставила своју свекрву. Она је волела ту старију жену, и волела је Јехову, Бога кога је обожавала Наоми (Рут 1:16). Тако су оне заједно кренуле на пут назад у Јуду. У тој земљи постојала је љубазна припрема под Јеховиним законом да сиромашни људи могу пабирчити, или скупљати, све што остане на пољима након што жетва буде сакупљена. Рут, која је била млађа, спремно се понудила да ради тај посао, говорећи: „Пусти ме, молим те.“ Она је неуморно радила за корист обе (Рут 2:2, 17, 18).

Рутина верност и љубав према Јехови била је снажно охрабрење за Наоми, која је почела да размишља на позитиван и конструктиван начин. Њено спознање о Закону и обичајима те земље било је сада корисно. Она је дала мудар савет својој оданој помоћници тако да је млађа жена, кроз левиратски брак, могла да поврати наслеђе породице и да има сина који ће наставити породичну линију. (Рут, 3. поглавље.) Рут је диван пример онима који се жртвују да би бринули за болесне или старе (Рут 2:10-12). Унутар скупштине данас, много тога може слично да се уради како би се помогло болеснима и старима. Како?

Организовање је корисно

У раној хришћанској скупштини, водио се списак удовица у потреби за материјалном подршком (1. Тимотеју 5:9, 10). Слично томе данас, у неким случајевима старешине могу да саставе списак болесних и старих којима треба посебна пажња. У неким скупштинама један старешина је замољен да брине за то као за његову посебну одговорност. Пошто многи стари, као Наоми, нису склони томе да траже помоћ, такав брат треба да буде вешт у анализирању ситуације и да се — на мудар и тактичан начин — увери да су потребне ствари учињене. На пример, он би могао да види да ли у Дворани Краљевства има довољно припрема за болесне и старе. Ако је практично, он би могао да осмотри ствари као што су коси успон за инвалидска колица, одговарајуће просторије за тоалет, слушалице за оне који слабо чују, и место за посебне столице. Тај брат би такође могао да се побрине да сви који нису у могућности да дођу у Дворану Краљевства могу да позајме траку са снимљеним састанцима или да могу да слушају састанке путем телефонске везе.

Такође може постојати потреба да се организује превоз на састанке и конгресе. Једна старија сестра је имала проблем зато што онај који ју је редовно возио на састанке није био на располагању. Она је морала да телефонира многим појединцима пре него што је пронашла превоз и као последица тога почела је да осећа да је на терету. Припрема с једним старешином који би могао да се побрине за све те ствари олакшала би њену неприлику.

Тај старешина би такође могао да пита различите породице да ли би могле да се мењају у посећивању старије особе. На тај начин деца ће научити да је брига за старије особе део хришћанског живота. Добро је за децу да науче да носе ту одговорност (1. Тимотеју 5:4). Један покрајински надгледник каже: „Колико сам ја приметио, врло мало деце и младих посећују старије или болесне на сопствену иницијативу.“ Можда једноставно  не мисле о томе, или се можда осећају несигурни у вези с тим шта да учине или кажу; родитељи могу да их науче томе.

Мисли на то, међутим, да би многи старији ценили да унапред знају време кад им неки пријатељ долази. То им пружа додатну радост очекивања посетиоца. Ако посетиоци донесу освежење, као што су кафа или колач, и након тога брзо почисте, избегава се додатни терет за старију особу. Један старији пар, још увек пун животне снаге, сваке недеље има редован дан када пакује малу корпу за пикник и одлази у серију посета старијима у скупштини. Њихове посете се високо цене.

За корист старијих, многе скупштине имају Скупштински студиј књиге који се одржава током дневних сати. У једном месту неке породице и објавитељи самци били су питани да ли би били спремни и у могућности да подупру такву једну групу, а резултат је био група за студиј књиге где су старији и млађи могли да брину једни за друге.

Не треба да буде препуштено само старешинама да преузимају иницијативу на овом подручју. Сви ми морамо бити свесни потреба болесних и старих. Ми их можемо поздравити у Дворани Краљевства и одвојити време да разговарамо с њима. Позив на неформално дружење може бити срдачно прихваћен. Или их можемо позвати да иду с нама на пикник или чак на одмор. Један Сведок је често водио старије објавитеље са собом у свом ауту када је ишао ван града у пословне посете. Важно је помоћи старијима да се и даље осећају укљученим. Не дозволити им да се повлаче, као што је Наоми била склона да чини, што би убрзало процес старења и сенилности.

Младима који су инвалиди или су болесни такође треба пажња. Један Сведок који је имао три неизлечиво болесна дечака, од којих су два отада умрла, каже: „Може бити тешко за скупштину да настави да показује бригу када неко има болест која траје један дужи период. Зашто не би био одређен неки поуздан млади објавитељ да размотри дневни текст и да прочита поглавље из Библије сваког дана са својим пријатељем који је везан за постељу? Млади, укључујући пионире, могли би да се мењају.“

Кад изгледа да је смрт неизбежна

Јеховине слуге су се увек храбро суочавале са смрћу, било услед болести или прогонства. Када напаћени појединци почну да осећају да би смрт могла бити близу, природно је да доживљавају различите емоције. Након њихове смрти, њихови рођаци би такође прошли кроз период прилагођавања, жалости и прихватања. Зато је често добро за болесну особу да отворено говори о смрти, као што су то чинили Јаков, Давид и Павле (Постање, 48. и 49. поглавље; 1. Краљевима 2:1-10; 2. Тимотеју 4:6-8).

Један Сведок који је лекар пише: „Морамо бити јако отворени у вези с том темом. Никада у својој каријери нисам пронашао да је пацијенту учинило било какво добро да се од њега крије чињеница да је смртно болестан.“ Ипак, ми треба да разумемо оно што са̂м пацијент жели да зна, и када он жели да зна то. Неки пацијенти јасно указују да су свесни близине смрти, и њима је потребно да разговарају о својим мислима и осећањима у вези с тим. Други изгледа да инсистирају на нади, и њихови пријатељи добро чине да се надају с њима. (Упореди Римљанима 12:12-15.)

Неки близу смрти могу бити толико уморни или сметени да им је тешко да се моле. Такав пацијент ће вероватно бити утешен сазнањем из Римљанима 8:26, 27, да Бог разуме ’уздисања неисказана‘ (ДК). Јехова зна да под таквим стресом особа може имати потешкоћа у налажењу речи за молитву.

 Када је могуће, важно је молити се с пацијентом. Један брат прича: „Када је моја мајка била на самрти и није више имала снаге да говори, она је указивала склапањем својих руку да жели да се молимо с њом. После наше молитве, отпевали смо једну од песама Краљевства, јер је моја мајка одувек јако волела музику. Најпре смо отпевушили мелодију, а затим смо тихо отпевали речи. Она се видљиво радовала томе. Несумњиво, те песме које ми повезујемо с нашим животима као Јеховиних сведока укључују осећања која би иначе било тешко другачије изразити.“

Разговор са особом која је на самрти захтева љубав, тактичност и осећање. Посетилац може припремити да спомене ствари које изграђују и јачају веру, и треба да пази да избегава негативан разговор о другим људима и њиховим проблемима. Исто тако, трајање посете треба да се прилагоди ономе што је разумно и одговарајуће. Ако пацијент изгледа да није при свести, добро је имати на уму да он може још увек бити у стању да чује оно што се говори. Зато буди пажљив у вези с оним што кажеш.

Одговорност коју делимо

Брига за болесне и старе је тешка одговорност. За оне најближе пацијенту, то пуно изискује и у физичком и у емоционалном погледу. Њима треба и заслужују разумевање и помоћ од осталих у скупштини. Они који брину за болесне чланове породице или за сувернике чине оно што је право, чак и ако то значи да пропуштају неке састанке или да своје учествовање у служби проповедања смањују за известан период. (Упореди 1. Тимотеју 5:8.) Они ће бити ојачани ставом разумевања скупштине. Понекад неки брат или сестра може бити у стању да привремено преузме одговорност тако да онај који редовно брине може да присуствује састанку или да се радује неколико окрепљујућих сати у делу проповедања.

Наравно ако си ти онај ко је болестан, и ти такође можеш нешто да учиниш. Безнађе и беспомоћност с обзиром на твоју неспособност могли би да те огорче, али огорченост изолује особу и одбија друге. Могао би уместо тога да покушаш да изразиш цењење и да будеш спреман на сарадњу (1. Солуњанима 5:18). Моли се за друге који су у патњи (Колошанима 4:12). Медитирај о дивним библијским истинама и разговарај о томе с посетиоцима (Псалам 71:17, 18). Ревно буди у току с напретком Божјег народа што јача веру (Псалам 48:13-15 [48:12-14, ДК]). Захваљуј Јехови за те срећне развитке. Медитирање о таквим стварима може, као сунце на заласку које баца чак дубље и топлије светло него сунце у подне, часовима сутона нашег живота дати њихову сопствену лепоту.

Сви ми треба да се боримо да сачувамо наду која, посебно у временима искушења, чува наш ум као кацига (1. Солуњанима 5:8). Добро је медитирати о нади у ускрсење и о њеном снажном темељу. Можемо гледати напред са сигурношћу и горљивим ишчекивањем на дан кад више неће бити болести или слабости због старости. Тада ће се свако осећати добро. Чак ће се и мртви вратити (Јован 5:28, 29). Те ’невидљиве ствари‘ ми видимо очима наше вере и нашег срца. Никад их немој изгубити из вида (Исаија 25:8; 33:24; Откривење 21:3, 4).