Љубав према ближњем је могућа

ИЛУСТРАЦИЈА Исуса Христа о Самарићанину показала је шта заиста значи истинска љубав према ближњему (Лука 10:25-37). Исус је такође поучио: „Љуби Господа, Бога свога, свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим. Ово је највећа и прва заповест. А ево друге, која јој је слична: Љуби ближњега свога као самога себе“ (Матеј 22:37-39).

Да ли је и теби, као многим људима, тешко да волиш свог ближњег из етничке групе која је различита од твоје? Можда је то тако зато што си учио о дискриминацији и неправди или си их лично искусио. Ти или твоји вољени можда сте чак претрпели малтретирање од стране људи из неке друге групе.

Пошто је Исус указао да је једна од Божјих заповести да волимо свог ближњег, онда мора бити могуће да се савладају таква снажна осећања. Кључ за чињење тога јесте да на људе гледамо онако како Бог и Христ то чине. Осмотримо у том погледу пример Исуса и раних хришћана.

Исусов диван пример

Јевреји првог века имали су јака осећања против Самарићана, људи који су живели у подручју између Јудеје и Галилеје. Једном приликом су јеврејски противници презриво питали Исуса: „Немамо ли право да говоримо да си ти Самарјанин, и да је зли дух у теби?“ (Јован 8:48). Антисамарићанска осећања су била тако јака да су неки Јевреји у синагогама чак јавно проклињали Самарићане и свакодневно су се молили да Самарићанима не буде додељен вечни живот.

Сазнање о тој дубоко усађеној мржњи несумњиво је подстакло Исуса да да̂ илустрацију о Самарићанину који се показао да је прави ближњи тиме што се побринуо за Јевреја кога су претукли разбојници. Како је Исус могао да одговори кад га је Јевреј упућен у Мојсијев закон питао: „Ко је ближњи мој?“ (Лука 10:29). Па, Исус је могао да одговори директно говорећи: ’Твој ближњи укључује не само твог ближњег Јевреја већ и друге људе, чак и Самарићанина.‘ Међутим, Јевреји би то тешко прихватили. Зато је он испричао илустрацију о Јевреју који је примио Самарићаниново милосрђе. Исус је тако помогао јеврејским слушаоцима да извуку закључак да ће се права љубав према ближњем проширити на нејевреје.

Исус није имао антисамарићанска осећања. Путујући једном приликом кроз Самарију, он се одмарао код једног бунара док су његови ученици отишли у оближњи  град да набаве храну. Када је једна Самарићанка дошла да захвати воде, он је рекао: „Дај ми да пијем.“ Пошто Јевреји нису контактирали са Самарићанима, она је питала: „Како ти, Јудејин, да иштеш од мене, жене Самарјанке, да ти дам да пијеш?“ Исус јој је затим дао сведочанство, чак отворено објављујући да је он Месија. Она је реаговала тако што је отишла у град и позвала друге да дођу и да га слушају. Какав је био резултат? „Многи од Самарјана из онога града вероваше у њега.“ Какав диван исход зато што Исус није био спутан преовладавајућим ставом његових јеврејских савременика! (Јован 4:4-42).

Бог није пристран

Божја намера је била да Исус проповеда углавном Јеврејима, „изгубљеним овцама дома Израелова“ (Матеј 15:24). Дакле, његови рани следбеници били су јеврејског порекла. Али само три године после изливања светог духа на Пентекост 33. н. е., Јехова је разјаснио да жели да јеврејски верници прошире дело прављења ученика на људе из свих нација, пагане.

За јеврејски ум волети Самарићанина као себе самога било би прилично тешко. Било би још теже показати љубав према ближњем према необрезаним паганима, људима који имају мање заједничког са Јеврејима него што су имали Самарићани. Коментаришући став Јевреја према паганима, The International Standard Bible Encyclopaedia (Међународна стандардна библијска енциклопедија) каже: „У временима Н[овог] З[авета] налазимо најекстремнију одвратност, презир и мржњу. На њих [пагане] гледало се као на нечисте, с којима је било незаконито имати икакав пријатељски однос. Били су непријатељи Бога и Његовог народа, којима је спознање о Богу било порицано осим ако нису постали прозелити, а чак и тада нису могли, као у стара времена, да буду примљени у пуно заједништво. Јеврејима је било забрањено да се саветују с њима, а ако су они питали о стварима у вези с Богом требало је да буду проклети.“

Док су многи одржавали таква гледишта, Јехова је проузроковао да апостол Петар доживи визију у којој му је било речено да ’што је Богу чисто, не назива погано‘. Бог га је затим упутио у дом пагана Корнелија. Петар је Корнелију, његовој породици, и другим паганима дао сведочанство о Христу. „Заиста“, рекао је Петар, „увиђам да Бог не гледа ко је ко, него му је у сваком народу добродошао ко се њега боји и твори правду“ (Чарнић). Док је Петар још проповедао, свети дух је сишао на те нове вернике, који су се затим крстили и постали први пагански следбеници Христа (Дела апостола, 10. поглавље).

Јеврејски следбеници су прихватили тај развој догађаја, схватајући да Исусова заповест да ’стварају ученике од људи из свих нација‘ није била ограничена само на Јевреје у свим земљама већ је укључивала пагане (Матеј 28:19, 20, NW; Дела апостола 11:18). Савладавши било каква антипаганска осећања која су можда имали, они су ревно организовали проповедничку акцију да би стварали ученике међу нацијама. Мање од 30 година касније, могло се рећи да је добра вест била проповедана „сваком створењу под небом“ (Колошанима 1:23).

То проповедничко дело предводио је апостол Павле, и са̂м хришћанин јеврејског порекла. Пре него што је постао следбеник Христа, био је реван члан религиозне секте фарисеја. Они су презирали не само пагане већ и обичне људе своје сопствене националности (Лука 18:11, 12). Али Павле није дозволио да га та гледишта спрече од показивања љубави према другим ближњима. Уместо тога, он је постао „апостол паганаца“, посвећујући свој живот делу стварања ученика широм медитеранских земаља (Римљанима 11:13).

Током своје службе, Павле је био каменован, тучен и затваран (Дела апостола  14:19; 16:22, 23). Да ли су таква тешка искуства проузроковала да постане огорчен и да закључи да губи време међу некаквим нацијама и етничким групама? Не, нипошто. Он је знао да је било појединаца искрена срца расејаних широм многих етничких група његових дана.

Када је Павле нашао пагане који су били спремни да буду поучени Божјим путевима, он их је заволео. На пример, Солуњанима је писао: „[Били] смо међу вама... пуни благости. Као што дојилица нежно негује децу своју, тако смо ми, у живој љубави према вама, хтели да вам дамо не само еванђеље Божје, него и живот свој, — толико сте нам омилели били!“ (1. Солуњанима 2:7, 8). Ове дирљиве речи показују да је Павле истински волео паганске Солуњане и није дозволио ничему да поквари радост доброг односа с њима.

Љубав према ближњему на делу

Данас, као и у првом веку, они који се прикључују хришћанској скупштини гаје љубав према ближњему према људима свих етничких група. Развијањем божанског гледишта према другима и преношењем добре вести о Краљевству њима, прави хришћани су проширили своје разумевање о људима које можда никад не би упознали. Они чак имају братску љубав према њима (Јован 13:34, 35). То би могао бити случај и са тобом.

Таква љубав постоји међу Јеховиним сведоцима, иако се они налазе у 229 земаља и представљају ’сваки род и племе, народ и језик‘ (Откривење 7:9). Као светско братство, они су уједињени у обожавању Јехове, у свом одбијању да учествују у етничким сукобима и ривалствима, и у свом одбацивању предрасуда које људе лишавају срдачних односа с другим људима.

Придружите се Сведоцима, и видећете како људи свих етничких порекла извршавају Божју вољу. Видећете љубав према ближњем на делу док проповедају добру вест о Божјем Краљевству. Да, и у њиховим скупштинама, срешћете љубазне, искрене људе који показују својим начином живота да су заиста научили да воле свог ближњег.

[Слика на 6. страни]

У скупштинама Јеховиних сведока, наћи ћете срећне људе свих раса

[Извор слике на 4. страни]

Долазак доброг Самарићанина у крчму⁄Дореове библијске илустрације⁄Dover Publications, Inc.