Папија је ценио Господова казивања

„НИСАМ се... радовао онима који имају много тога да кажу, већ онима који научавају оно што је истина.“ Тако је писао Папија, који је исповедао хришћанство у другом веку наше ере.

Папија је живео у периоду одмах након смрти апостола̂ Исуса Христа. У ствари он је био сарадник Поликарпа, који је наводно учио од апостола Јована. Та сведочанства, заједно са Папијином методом стицања спознања, чине вероватним да је он био добро информисан.

Пажљива метода

Папијина жеђ за истином јасно је видљива у пет књига које сачињавају његово дело о Господовим казивањима. У својим ранијим годинама, Папија је без сумње сачувао у сећању многа од казивања истине која је чуо. Касније, из своје резиденције у фригијском граду Хијерапољу, у Малој Азији, Папија је испитивао старије да би се уверио да ли су икада видели или чули иког од Исусових апостола. Он их је горљиво испитивао и бележио оно што су имали да кажу.

Папија објашњава: „Нећу се устручавати да запишем... оно што сам пажљиво научио у било које време од старешина, и чега сам се пажљиво сетио, уверавајући вас у њихову истину. Јер нисам се, као већина људи, радовао онима који имају много тога да кажу, већ онима који научавају оно што је истина; нити онима који говоре заповести других, већ онима који извештавају заповести што их је Господ дао вери и које произилазе из саме истине. И ако наиђем на било кога ко је следбеник старешина̂, питаћу га за извештаје које су дале старешине — шта је Андрија или шта је Петар рекао, или шта је Филип, или шта је Тома или Јаков, или шта је Јован или Матеј рекао, или било који други ученици Господа.“

 Његово дело

Папији је, несумњиво, било доступно обиље духовног спознања. Можемо само замислити како мора да је пажљиво слушао детаље у вези с личним животом и службом сваког од апостола. Око 135. н. е., Папија је оно што је имао да каже ставио у своју сопствену књигу. Нажалост, та књига је нестала. Цитирао ју је Иринеј, који је исповедао хришћанство у другом веку н. е., и историчар Еусебије из четвртог века. У ствари, она се још увек читала у 9. веку н. е. и могуће је да је постојала све до 14. века.

Папија је веровао у Христову хиљадугодишњу владавину која долази (Откривење 20:2-7). Према Иринеју он је писао о времену „када ће створење, обновљено и ослобођено, произвести обиље свих врста хране, од росе с неба и плодности земље, као што су старешине, које су виделе Јована, Господовог ученика, причале да су чуле како је Господ поучавао о тим временима“. Папија је надаље писао: „Верницима су ове ствари веродостојне. А када је Јуда, издајник, одбио да верује и питао: ’Како ће Господ остварити тако нешто?‘ Господ је рекао: ’Они који доживе то време видеће.‘“

Папија је писао у време када је гностицизам био у порасту. Гностици су испреплитали филозофију, спекулацију и пагански мистицизам с отпадничким хришћанством. У ствари, Папијино излагање Господових пророчанстава, или казивања, било је покушај да заустави плиму гностицизма. После њега, лажној и претераној духовности гностика наставио је да се одупире Иринеј. Гностичка литература мора да је била обимна, што је довело до Папијине саркастичне алузије на ’оне који имају толико много тога да кажу‘. Његов циљ је био јасан — да истином делује против лажи (1. Тимотеју 6:4; Филипљанима 4:5).

Коментари о еванђељима

У фрагментима Папијиних списа који још увек постоје, налазимо спомињање приповести које су написали Матеј и Марко. На пример, Папија о Марковом документу каже: „Марко је, поставши Петров интерпретатор, тачно записао све чега се сетио.“ Надаље потврђујући тачност овог Еванђеља, Папија наставља: „Дакле, Марко онда није направио никакву грешку, док је тако записивао неке ствари како их се сећао; јер је једна његова брига била да не пропусти ништа што је чуо, или да не унесе ниједну лажну изјаву.“

Папија пружа спољашње доказе да је Матеј своје еванђеље изворно написао на хебрејском језику. Папија каже: „Он је казивања записивао на хебрејском језику, и свако их је интерпретирао како је најбоље могао.“ Вероватно је Папија указивао на извештаје еванђеља̂ Луке и Јована, као и на друге списе Хришћанских грчких писама. Ако је тако, онда би он био један од најранијих сведока који потврђују њихову аутентичност и божанско надахнуће. Мада су, нажалост, преживели само оскудни фрагменти Папијиних списа.

Свестан своје духовне потребе

Као надгледник скупштине у Хијерапољу, Папија је био неуморан истраживач. Осим што је био марљив истраживач, он је испољавао искрено цењење према Писму. Папија је исправно просудио да би било која доктринална изјава Исуса Христа или Његових апостола била далеко вреднија за објашњење него каприциозне изјаве које су се налазиле у литератури његових дана (Јуда 17).

Папија је, наводно, претрпео мучеништво у Пергаму 161. или 165. н. е. Колико су дубоко учења Исуса Христа стварно утицала на живот и понашање Папије не може се рећи са сигурношћу. Ипак, он је имао горљиву жељу да упозна Писмо и да дискутује о њему. Тако је и с правим хришћанима данас, јер су они свесни своје духовне потребе (Матеј 5:3). И попут Папије они цене Господова казивања.