Имај исправно гледиште о Божјем милосрђу
Имај исправно гледиште о Божјем милосрђу
ЛЕКАР је био љубазан и врло забринут. Према његовој најбољој процени, његовој пацијенткињи је очајно требала операција да би се спасао њен живот. Кад је она оклевала и покренула питање трансфузије крви, био је изненађен. Кад је објаснила да из религиозних разлога не може да пристане на операцију која укључује трансфузију крви, био је забезекнут. Разбијао је главу тражећи неки начин да јој помогне. Коначно, помислио је да га је пронашао. Рекао је: „Знате, ако не прихватите трансфузију крви, ви ћете умрети. Ви то не желите, зар не?“
„Наравно да не желим“, рекла је његова пацијенткиња.
„Али, изгледа да ако прихватите, ви ћете ићи против својих религиозних веровања, која су вам такође важна. Па, ево мог предлога. Зашто не прихватите трансфузију крви и тако спасете свој живот. Затим се исповедите Богу да сте згрешили, и покајте се. На тај начин ћете бити враћени и у своју религију.“
Тај добронамерни доктор је мислио да је нашао савршен одговор. Био је свестан тога да је његова пацијенткиња веровала у милосрдног Бога. Сигурно, то је била погодна прилика да се искористи Божје милосрђе! Али, да ли је његов предлог био тако разуман како је звучао?
Да ли ми икада тако размишљамо?
Понекад можда ухватимо себе како размишљамо на начин на који је то чинио тај доктор. Можда смо уплашени неочекиваним наступом противљења у школи или на послу. Или се можда нађемо у некој непријатној ситуацији када смо под притиском да учинимо нешто што повређује нашу савест. Изненађени, можемо бити склони томе да кренемо линијом мањег отпора и да учинимо оно што знамо да је неисправно, намеравајући да касније молимо за опроштај.
Или појединци могу бити искушани својим сопственим неисправним склоностима. На пример, младић се може наћи у ситуацији где је под снажним искушењем да почини неморал. Уместо да се бори против неисправне жеље, он се може предати, намеравајући да ту ствар касније исправи с Богом. Неки су отишли тако
далеко да почине озбиљан грех упркос сазнању да ће вероватно бити искључени из хришћанске скупштине. Они су изгледа размишљали: ’Пустићу да прође мало времена. Затим ћу се покајати и бићу поново примљен.‘Све те ситуације имају две заједничке ствари. Прво, појединци се радије предају него да се боре да чине оно што је исправно. Друго, они мисле да након што су учинили нешто неисправно, Бог ће аутоматски опростити само ако они замоле.
Које је исправно гледиште?
Да ли то показује исправно цењење према Божјем милосрђу? Па, размисли за тренутак о том милосрђу. Исус је рекао: ’Јер Бог толико љуби свет, да је и Сина свога јединорођенога дао, да ни један који у њега верује не пропадне, него да има живот вечни‘ (Јован 3:16). Апостол Јован је објаснио како то милосрђе делује када је рекао: „Ово вам пишем да не грешите. А ако неко сагреши, имамо бранитеља код Оца, Исуса Христа праведника“ (1. Јованова 2:1). Дакле, ако због несавршености упаднемо у грех, ми можемо доћи к Богу у молитви и молити за опроштење на темељу Исусове жртве.
Међутим, да ли то значи да није важно да ли ми грешимо или не, све док након тога молимо за опроштај? Тешко. Сети се првих речи тог цитата: ’Ово вам пишем да не грешите.‘ Јованове даљње речи у том стиху показују Јеховину љубазну припрему за излажење на крај с нашом несавршеношћу. Међутим, ми морамо настојати што снажније можемо да избегнемо чињење греха. Иначе показујемо жалосно непоштовање према Божјој љубави, доста слично онима на које је указао Јуда што су користили Божју незаслужену доброхотност као изговор за распуштено понашање (Јуда 4).
Гледање на Божје милосрђе као на врсту сигурносне мреже која ће нас увек дочекати без обзира на то шта радимо разводњава Божје милосрђе и наводи на помисао да грех није баш тако лош. То је далеко од истине. Апостол Павле је рекао Титу: „Јер се показа милост Божја, која је извор спасења за све људе. Она нас учи да се одрекнемо бездушности и жудњи овога света и да паметно, праведно, побожно поживимо на овоме свету“ (Титу 2:11, 12).
Павле је показао своје цењење Божјег милосрђа на тај начин што се борио против своје несавршености. Он је рекао: „Морим тело своје и уздржавам га, да не будем ја сам избачен пошто сам другима проповедао“ (1. Коринћанима 9:27). Павле није једноставно немарно узимао као само по себи разумљиво то што је с времена на време био на ивици греха. Да ли да то радимо ми?
Исусово гледиште
Једном приликом Исус је показао како он гледа на идеју о компромитовању онога што је исправно и о полажењу линијом мањег отпора да би се избегла патња. Када је почео да говори својим ученицима о својој жртвеној смрти која је долазила, Петар је покушао да га одврати, говорећи: „Да не да Бог, Господе [„Буди доброхотан према себи, Господе“, NW]! То неће бити с тобом.“ Како је Исус реаговао? „Иди од мене сотоно! Ти си ми на саблазан, јер ти не мислиш на оно што је од Бога, него на оно што је од људи“ (Матеј 16:22, 23).
Исусов строг укор Петра снажно је показао да је Исус одбио да крене линијом мањег отпора што је укључивало да иде против Божје воље. Извештај показује да је он непоколебљиво следио исправан пут, пролазећи кроз стално шиканирање од стране Сатане. На крају је био изругиван, тешко претучен и поднео је болну смрт. Ипак, он није направио компромис, и због тога је могао да принесе свој живот као откуп за нас. Он сигурно није све то претрпео да бисмо ми могли да будемо ’доброхотни према себи‘ када се појаве потешкоће или искушења!
Јеврејима 1:9, Ча). Полажење линијом мањег отпора обично укључује безакоње. Дакле, ако то заиста мрзимо — као што је то чинио Исус — ми ћемо увек одбијати да се компромитујемо. У књизи Пословица Јехова каже: „Буди, сине, мудар, срце ми обрадуј, па ћу лако одговорити оном који ме ружи“ (Пословице 27:11). Исусова уравнотежена али некомпромитована праведност донела је велику радост Јеховином срцу. Ми можемо пружити Јехови слично задовољство ако следимо Исусов пут беспрекорности (1. Петрова 2:23).
О Исусу је речено: „Заволео си праведност и омрзао си безакоње“ (Поучени истрајношћу
Апостол Петар је писао: „Томе се радујте, још мало — ако је потребно — ожалошћени различним напастима, да би (вам) вредност ваше вере, много вреднија од злата пропадљивога, које се куша огњем, донела хвалу, славу и част, кад се покаже Исус Христос“ (1. Петрова 1:6, 7, Димитрије Стефановић). Зато што смо несавршени и живимо усред Сатаниног света, ми ћемо се стално суочавати са испитима и искушењима. Као што Петар показује, они могу служити у добру сврху. Испитују нашу веру, показују да ли је она слаба или јака.
Јеврејима 5:8, Ча). И ми се можемо научити послушности, као и ослањању на Јехову, ако истрајемо под испитом. А тај процес учења ће се наставити све до употпуњења, као што је рекао Петар: „[Бог] ће вас... усавршити, учврстити, оснажити“ (1. Петрова 5:10, Ча).
Ти испити и искушења такође служе да нас поуче. Исус се „научи... послушности од онога што је претрпео“ (Међутим, ако направимо компромис под испитом, показујемо се као кукавице или слабићи, којима недостаје јака љубав према Јехови и праведности или којима недостаје самосавладавање. Свака таква слабост озбиљно доводи у опасност наш однос с Богом. Заиста, и у нашем случају може се показати истинитим Павлово упозорење: „Јер ако ми намерно грешимо, пошто смо примили познање истине, нема више жртве за грехе“ (Јеврејима 10:26). Колико је боље да у првом реду не грешимо него да попустимо слабости и да ризикујемо да изгубимо све изгледе за живот!
Безусловна беспрекорност
У данима пророка Данијела, тројици Хебреја било је запрећено смрћу у ватри ако не би обожавали један идол. Како су они одговорили? „Ево Бог наш, коме ми служимо може нас избавити из пећи ужарене, и он ће нас избавити из твојих руку, краљу. А и да не би, знај, краљу, да нећемо служити боговима твојим, и да се нећемо поклонити златном кипу који си ти подигао“ (Данијел 3:17, 18).
Они су заузели такав став јер су желели да чине оно што је исправно. Ако би то водило до њихове смрти, нека тако буде. Они су имали поуздање у ускрсење. Премда, ако би их Бог избавио, утолико боље. Међутим, њихов чврст став био је безуслован. Тако увек треба да буде с Божјим слугама.
У наше време, неки који одбијају да се компромитују бивају затварани, мучени, и чак убијани. Други чине материјалне жртве, више волећи да остану сиромашни него да се обогате по цену жртвовања праведних начела. Шта је било с хришћанком споменутом на почетку овог чланка? Она је ценила љубазну премда погрешно вођену иницијативу доктора, али није компромитовала своју веру. Уместо тога, њено поштовање Јеховиног закона навело ју је да одбије операцију. Срећом, она се и тако опоравила и наставила да активно служи Јехови. Међутим, када је заузела свој став, она није знала какав ће бити исход, али је била спремна да читаву ствар препусти у Јеховине руке.
Шта јој је помогло да остане тако чврста под притиском? Она се није ослањала на сопствену снагу, а то не треба да чини ни један Божји слуга. Сети се: „Бог је нама уточиште и сила, и помоћ што се увек у невољи нађе“ (Псалам 46:2 [46:1, ДК]). Колико је боље да се окренемо Богу за помоћ док смо под искушењем него да учинимо грех и да онда морамо да му се обратимо за милосрђе!
Да, никад немојмо узимати олако Божје велико милосрђе. Уместо тога, развијајмо искрену жељу да чинимо оно што је исправно, чак и кад се суочимо с потешкоћама. То ће продубити наш однос с Јеховом, даће нам поуку која нам је потребна за вечни живот, и показаће исправно поштовање према Божјем милосрђу. Такво мудро понашање обрадоваће срце нашег небеског Оца.
[Слика на 24. страни]
Апсолутно поуздање у ускрсење помогло је тројици Хебреја да сачувају беспрекорност