Питања читалаца

Да ли би за хришћанина било умесно да уђе у пословно партнерство с неким неверником, пошто нам Библија каже: „Не вуците јарам с неверницима“? (ДС).

Тај савет налазимо у 2. Коринћанима 6:14-16: „Не вуците туђег јарма с неверницима. Јер шта има правда заједничког с безакоњем? или какву заједницу има светлост с тамом? Како да се слаже Христос с Белијалом? или какав удео има верник с неверником?, или како се слаже храм Божји с идолима?“

Не постоји разлог за веровање да је апостол Павле пружио овај савет с намером да утврди посебне забране, као што је забрана да хришћанин буде у послу с неверником. Па ипак, његов савет се свакако односи на то, као и на друга подручја живота.

Павле је писао тај савет својој хришћанској браћи у древном Коринту. Пошто су живели у граду који је био посебно искварен, свакодневно су морали да се боре против моралних и духовних опасности. Ако не би били пажљиви, излагање нездравим утицајима могло би постепено да ослаби њихову одлучност да буду засебан народ, „изабран род, краљевско свештенство, свети народ, народ стечен“ (1. Петрова 2:9).

Пре писања онога што стоји у 2. Коринћанима 6:14-16, Павле се бавио озбиљним проблемом међу својом коринтском браћом. Они су дозволили да у њиховој средини постоји један случај тешког неморала, тако да их је Павле упутио да истерају, или искључе, тог непокајничког грешника (1. Коринћанима 5:1). Грех тог човека је показао да лоше друштво или неопрезно упуштање у светску моралну климу може да утиче на хришћане.

Коринтски хришћани су морали да избегавају друштво истераног човека, али да ли је то значило да је требало да се потпуно одвоје од неверника̂? Да ли је требало да избегавају практично све контакте или саобраћање с нехришћанима, постајући нека врста монашке секте, као што су били Јевреји који су се повукли у Кумран близу Мртвог мора? Нека Павле одговори: „Писах вам у посланици да се не мешате с блудницима. Ја то не рекох у опште за блуднике овога света... јер бисте иначе морали изићи из света“ (1. Коринћанима 5:9, 10).

Импликација ових речи је јасна. Павле је схватио да су хришћани још увек на овој планети, да живе међу неверницима и да имају скоро свакодневни контакт с неверницима чији је морал низак и чија су мерила другачија. Пошто је то у основи неизбежно, хришћани треба да буду опрезни с обзиром на опасности од таквих контаката.

Осмотримо сада опет Павлово друго писмо Коринћанима. Он је истакао да су помазани хришћани оспособљени као Божје слуге, посланици који замењују Христа. Рекао им је да се чувају сваког разлога за спотицање који би могао да баци лоше светло на њихову службу (2. Коринћанима 4:1-6:3). Павле је директно подстицао своју коринтску браћу, која су била попут његове духовне деце, да се рашире у својој наклоности (2. Коринћанима 6:13). Након тога он је подстакао: „Не вуците јарам с неверницима.“ Он је употребио серију реторичких контраста да би подвукао ту ствар.

Тај контекст показује да Павле није указивао на неко посебно подручје живота, као што је посао или запослење, и постављао неко формално правило које је требало применити у том погледу. Уместо тога, он је пружио широк, здрав, користан савет браћи коју је јако волео.

Да ли би се тај савет применио, на пример, у случају хришћанина који је заинтересован за брак? Свакако. У свом првом писму, апостол је саветовао Коринћанима који су желели да ступе у брак да то чине „само у Господу“ (1. Коринћанима 7:39). Он је нагласио мудрост тих речи оним што је касније написао, како стоји у 2. Коринћанима 6:14-18. Кад би хришћанин намеравао да се  ожени неким ко није Јеховин слуга и није следбеник Христа, он или она били би сматрани особом која се везује за неверника. (Упореди Левитик 19:19; Деутероном 22:10.) Јасно је да би основно неслагање повећало вероватност проблема, укључујући духовне проблеме. На пример, неверник можда следи обожавање неког лажног бога, или ће то чинити у будућности. Павле је резоновао: „Како да се слаже Христос с Белијалом?“

Међутим, како је с једним другим подручјем живота — улажењем у посао с неверником? У неким случајевима хришћанин би могао сматрати да зарађивање за живот и брига за његову породицу захтева улажење у пословни однос с неким ко није сухришћанин (1. Тимотеју 5:8). Осмотримо оно што представља само примере:

Хришћанин можда жели да започне неки посао продавања одређене врсте робе, али једини начин за то био би да прихвати партнерство с неким човеком који има приступ потребним производима или фондовима. Други хришћанин жели да се бави пољопривредом (или да гаји одређену врсту стоке); али нема земље на располагању, тако да би то морао да ради удружено с неким ко је спреман да му изнајми земљу за одређено учешће у профиту. Можда други хришћанин не може да уђе у водоинсталатерски посао зато што Цезар даје само мали број дозвола, а оне су већ узете; једини начин за њега био би да се удружи с неким рођаком који није верник а који има дозволу (Марко 12:17).

Ово су само илустрације. Не покушавамо да исцрпемо могућности, нити дајемо било какву изјаву о одобравању или неодобравању. Али, с овим примерима на уму, зар не можеш видети зашто савет из 2. Коринћанима 6:14-18 не треба да се игнорише?

Неки хришћанин који је ушао у посао с неверником, било да је рођак или не, може и те како да се суочи с неочекиваним проблемима и кушњама. Можда тај партнер закључи да је начин за стицање разумног профита да пријави мању зараду од стварне или да запосли раднике на црно, чак и ако се то коси с владиним законима. Он би могао бити спреман да плати достављачу испод руке за робу која није наведена на службеној фактури. Да ли би хришћанин имао икакво учешће у таквом или сличном непоштењу? И шта би хришћанин урадио када за обојицу од њих дође време да потпишу папире за порез или друге законске документе о томе како послују? (Излазак 23:1; Римљанима 13:1, 7).

Или би пословни партнер који је неверник могао желети да држи ствари које су повезане с паганским празницима, да шаље празничне честитке у име предузећа, и да декорише трговину за религиозне празнике. Павле је питао: „Како се слаже храм Божји с идолима? Јер смо ми храм Бога живога.“ Како је подесан коментар: „Зато, ’изиђите од њих, одвојите се од њих, говори Господ, не дирајте што је нечисто, и ја ћу вас примити‘“ (2. Коринћанима 6:16, 17). Примењујући овај мудар савет, многи хришћани изабирају врсте световног посла који ће их изложити што је могуће мањем броју потенцијалних проблема (Јеврејима 13:5, 6, 18).

Скупштина нема задатак да пази или испитује све што хришћани раде на свом световном послу, било као радници или власници послова. Наравно, ако се сазна да је хришћанин учесник у преступу, као што је унапређивање кривог обожавања или неки облик лагања или крађе, скупштина ће морати да предузме кораке за очување Јеховиних мерила.

Међутим, кључна ствар је да Павлов надахнути савет, „Не вуците јарам с неверницима“, може помоћи хришћанима да избегну проблеме и било коју потребну правну акцију. Мудри хришћани узеће тај савет к срцу и неће изабрати да дођу у ситуације где ће бити под додатним притиском да компромитују библијска начела. Ако неко сматра да мора да уђе у посао с неким неверником, други не треба да буду брзи да га осуђују или критикују, схватајући да ће он морати да сноси одговорност за свој избор. У основи, Павле није постављао неко формално правило, које се примењује против уласка у посао с неверником. Па ипак, његов савет не треба игнорисати. Тај савет је надахнуо Бог и дао је да се запише у Библији за нашу корист. Мудро је да га следимо.