Питања читалаца
Питања читалаца
Исус је рекао: „Којима опростите грехе, опростиће им се, а којима задржите, задржаће се.“ Да ли ове речи значе да хришћани могу опраштати грехе?
Не постоји никаква библијска основа за закључивање да хришћани уопште, или чак наименоване старешине у скупштинама, имају божанску власт да опраштају грехе. Ипак, оно што је Исус рекао својим ученицима у Јовану 20:23, горе цитирано, указује да је Бог доделио апостолима посебну моћ у том погледу. А та Исусова изјава може бити повезана са оним што је рекао у Матеју 18:18 о небеским одлукама.
Хришћани могу опростити извесне увреде, у складу са саветом апостола Павла записаним у Ефесцима 4:32: „Будите један другоме добри, милостиви, праштајући један другоме, као што је Бог у Христу вама опростио.“ Павле је овде говорио о личним проблемима међу хришћанима, као што је непромишљен говор. Они треба да настоје да реше те ствари, опраштајући један другом. Присети се Исусових речи: „Ако дакле приносиш прилог свој к олтару, и ту се опоменеш да брат твој има нешто на те, остави прилог свој ту пред олтаром, и иди најпре да се помириш с братом својим, па се онда врати и принеси прилог свој“ (Матеј 5:23, 24; 1. Петрова 4:8).
Међутим, контекст Јована 20:23 наводи на помисао да је Исус указивао на озбиљније грехе, што је наговештено оним што је затим рекао својој посебној публици. Да видимо зашто.
На дан када је био ускрснут, Исус се појавио ученицима у једној закључаној соби у Јерусалиму. Извештај каже: „Исус им опет рече: Мир с вама! Као што Отац посла мене, и ја шаљем вас. И ово рекавши, дуну, и рече им: Примите Дух Свети! Којима опростите грехе, опростиће им се, а којима задржите, задржаће се“ (Јован 20:21-23).
Вероватно су споменути ученици углавном били верни апостоли. (Упореди са 24. стихом.) Дунувши на њих и рекавши „примите Дух Свети“, Исус им је симболично ставио до знања да ће ускоро на њих бити изливен свети дух. Исус је наставио говорећи да ће они имати власт што се тиче опраштања грехова. Разумно је да су његове две изјаве повезане, јер је прва водила ка другој.
Педесет дана од свог ускрсења, на Педесетницу, Исус је излио свети дух. Шта се тиме постигло? У првом реду, они који су примили дух били су поново рођени као духовни синови Божји с надом да буду сувладари с Христом на небу (Јован 3:3-5; Римљанима 8:15-17; 2. Коринћанима 1:22). Али то изливање духа постигло је и више. Неки који су га примили добили су чудесне моћи. Тако су неки могли говорити страним језицима које нису знали. Други су могли прорицати. А други су пак могли лечити болесне или дизати мртве у живот (1. Коринћанима 12:4-11).
Пошто су Исусове речи у Јовану 20:22 указивале на то изливање светог духа на ученике, његове повезане речи о опраштању греха изгледа да значе да је кроз деловање духа апостолима била божански пружена јединствена власт да опраштају или задржавају грехе. (Види Кулу стражару од 1. марта 1949, 78. страна ⁄енгл.⁄.)
Библија нам не пружа комплетан извештај о свакој прилици када су апостоли користили такву власт, али не извештава ни о сваком случају када су користили чудесан дар говорења језицима, прорицања или исцељивања (2. Коринћанима 12:12; Галатима 3:5; Јеврејима 2:4).
Један случај који је обухватао апостолску власт да опраштају или задржавају грехе укључивао је Ананију и Сапфиру који су изигравали дух. Петар, који је чуо како је Исус изговорио оно што читамо у Јовану 20:22, 23, разоткрио је Ананију и Сапфиру. Петар се најпре обратио Ананији, који је умро на лицу места. Када је касније ушла Сапфира и наставила лаж, Петар је објавио њену осуду. Петар није опростио њен грех већ је рекао: „Гле, ноге оних који твог мужа укопаше пред вратима су, и изнеће те.“ И она је умрла на лицу места (Дела апостолска 5:1-11).
У овом случају апостол Петар је користио посебну власт да изрази недвосмислено задржавање греха, чудесно спознање да Бог неће опростити грех Ананије и Сапфире. Изгледа да су апостоли такође имали надљудски увид у случајеве у којима су били сигурни да су греси опроштени на основу Христове жртве. Тако су ови духом опуномоћени апостоли могли прогласити опроштење или задржавање греха. a
То не значи да су у то време све духом помазане старешине имале такву чудесну власт. То можемо видети из онога што је апостол Павле рекао о једном човеку који је био искључен из коринтске скупштине. Павле није рекао: ’Ја опраштам грехе тог човека‘, нити пак: ’Ја знам да је том човеку опроштено на небу, зато га примите натраг.‘ Уместо тога, Павле је подстицао целу скупштину да опрости овом поново примљеном хришћанину и да покаже љубав према њему. Павле је додао: „А коме ви опростите, томе опраштам и ја“ (2. Коринћанима 2:5-11).
Када је једном тај човек био поново примљен у скупштину, сва хришћанска браћа и сестре могли су опростити у смислу да не буду против њега због онога што је учинио. Ипак, он је најпре морао да се покаје и да буде поново примљен. Како би дошло до тога?
Постоје озбиљни греси с којима се скупштинске старешине морају бавити, као што су крађа, лагање или велики неморал. Они покушавају да исправе и укоре такве преступнике, подстичући их да се покају. Али ако неко непокајнички практикује озбиљан грех, те старешине примењују божанско упутство да искључе тог преступника (1. Коринћанима 5:1-5, 11-13). Оно што је Исус рекао у Јовану 20:23 не примењује се у таквим случајевима. Те старешине немају чудесне дарове духа, као што је способност да лече физички болесне или да подижу мртве; ти дарови су служили својој сврси у првом веку а затим су престали (1. Коринћанима 13:8-10). Штавише, данашње старешине немају божанску власт да опраштају озбиљно неисправно поступање у смислу проглашавања да је озбиљни грешник чист у Јеховиним очима. Таква врста опраштања мора бити на темељу откупне жртве, а на тој основи може опростити само Јехова (Псалам 32:5; Матеј 6:9, 12; 1. Јованова 1:9).
Као у случају оног човека у древном Коринту, када велики грешник одбија да се покаје, он мора бити искључен. Ако се касније покаје и чини дела која доликују покајању, божанско опроштење је могуће (Дела апостолска 26:20). У таквој ситуацији, Писмо старешинама пружа разлог да верују да је Јехова заиста опростио преступнику. Затим, када је особа једном поново примљена, старешине јој могу духовно помоћи да постане чврста у вери. Други у скупштини могу опростити на исти начин на који су коринтски хришћани опростили искљученом човеку који је тада био поново примљен.
Ако се баве стварима на овај начин, старешине не доносе своја властита мерила суђења. Они примењују Библијска начела и тесно следе библијски поступак који је Јехова поставио. Дакле, било које опраштање или неопраштање од стране старешина било би у смислу Исусових речи у Матеју 18:18 (NW): „Заиста вам кажем, људи: шта год да вежете на земљи биће оно што је везано на небу, и шта год да разрешите на земљи биће оно што је разрешено на небу.“ Њихови поступци биће једноставно одраз Јеховиног гледања на ствари онако како је изнесено у Библији.
Отуда, оно што је Исус рекао, како је записано у Јовану 20:23, не коси се са остатком Писма, већ указује да су апостоли имали посебно овлашћење што се тиче опраштања, у складу с њиховом специјалном улогом у хришћанској скупштини у повоју.
[Фуснота]
a Чак и пре него што је Исус умро и обезбедио откупнину, имао је власт да каже да су нечији греси опроштени. (Матеј 9:2-6; упореди са „Питањима читалаца“ у Кули стражари од 1. јуна 1995.)