Бог и цар

„Подајте дакле Цару царево а Богу божје“ (ЛУКА 20:25).

1. (а) Који је Јеховин узвишени положај? (б) Шта дугујемо Јехови што никада не можемо дати цару?

 КАД је Исус Христ дао ово упутство, он је без сумње имао на уму да Божји захтеви за Његове слуге имају предност над било чим што би могао цар, или држава, захтевати од њих. Исус је боље но ико познавао истинитост псалмистове молитве Јехови: „Краљевство је твоје краљевство свих векова а господство [суверенитет] a твоје на сва колена“ (Псалам 145:13). Када је Ђаво понудио Исусу власт над свим краљевствима овог света, Исус је одвратио: „Написано је: ’Клањај се Господу, Богу своме, и њему јединоме служи‘“ (Лука 4:5-8). „Цар“ се никада није могао обожавати, без обзира да ли је цар римски император, неки други људски владар, или сама држава.

2. (а) Какав је Сотонин положај у односу на овај свет? (б) Уз чије допуштење Сотона заузима свој положај?

² Исус није порекао да су краљевства света била Сотонина. Касније, он  је Сотону назвао ’кнезом овога света‘ (Јован 12:31; 16:11). Пред крај првог века н. е., апостол Јован је написао: „Ми знамо да смо од Бога и да је сав свет под влашћу лукавога“ (1. Јованова 5:19). То не значи да се Јехова одрекао своје суверености над земљом. Сети се да је Сотона, када је Исусу понудио власт над политичким краљевствима, изјавио: „Теби ћу дати сву власт ову... јер је мени предана, и коме ја хоћу даћу је“ (Лука 4:6). Сотона спроводи власт над краљевствима света само уз Божје допуштење.

3. (а) Који положај пред Јеховом имају владе народа? (б) Како можемо рећи да подложност владама овог света не значи да се подлажемо Сотони, богу овог света?

³ Слично томе, држава спроводи своју власт само зато што јој Бог као Суверени Владар дозвољава да то чини (Јован 19:11). Тако се за „постојеће власти“ може рећи да су „постављене на своје релативне положаје од стране Бога“. У односу на Јеховину врховну суверену власт, њихова је далеко мања. Међутим, оне су „слуга Божји“, „Божје јавне слуге“, тиме што пружају потребне услуге, одржавају закон и ред, и кажњавају злочинце (Римљанима 13:1, 4, 6, NW). Дакле хришћани треба да разумеју да само зато што је Сотона невидљиви владар овог света, то јест система, они се не подлажу њему када признају своју релативну подложност држави. Они слушају Бога. Ове године, 1996, политичка држава је још увек саставни део „уређења Божјег“, привременог уређења које Бог допушта да постоји, и које Јеховине земаљске слуге треба да признају као такво (Римљанима 13:2, NW).

 Древне Јеховине слуге и држава

4. Зашто је Јехова дозволио да Јосиф постане истакнут у влади Египта?

⁴ У претхришћанским временима, Јехова је неким својим слугама дозволио да заузму истакнуте положаје у државним владама. На пример, у 18. веку пре н. е. Јосип је постао први министар Египта, одмах иза владајућег Фараона (Постање 41:39-43). Каснији догађаји су учинили очигледним да је Јехова тим управљао како би Јосиф могао послужити као инструмент у сачувању ’Аврамовог семена‘ (ДК), његових потомака, ради остварења Својих намера. Наравно, треба имати на уму да је Јосиф био продан у ропство у Египат, и да је живео у време када Божје слуге нису имале ни Мојсијев закон нити „закон Христов“ (Постање 15:5-7; 50:19-21; Галатима 6:2).

5. Зашто је јеврејским изгнаницима било заповеђено да ’траже мир‘ за Вавилон?

⁵ Јехова је вековима касније надахнуо верног пророка Јеремију да јеврејским изгнаницима каже да се подложе владарима кад буду у изгнанству у Вавилону и чак да се моле за мир тог града. У свом писму њима, он је записао: „Овако говори Господ над војскама, Бог Израиљев, свему робљу које преселих из Јерусалима у Вавилон... Тражите добро [„мир“, NW] граду у који вас преселих и молите се за њ Господу, јер у добру [„миру“, NW] његовом биће и ваше добро [„мир за вас саме“, NW]“ (Јеремија 29:4, 7). У свако доба Јеховин народ има разлога да „тражи мир“ за себе и за земљу у којој живи, како би имао слободу да обожава Јехову (1. Петрова 3:11, Ча).

6. Иако су им дати високи државни положаји, на које су начине Данило и његова три пријатеља одбили да направе компромис с обзиром на Јеховин Закон?

⁶ Током вавилонског изгнанства, Данило и још три верна Јеврејина као заробљеници у Вавилону подложили су се државној обуци и постали цивилне слуге високог ранга у Вавилонији (Данило 1:3-7; 2:48, 49). Међутим, чак и током њиховог обучавања, они су заузели чврст став у погледу исхране која би их могла довести до тога да преступе Закон који је њихов Бог, Јехова, дао преко Мојсија. Због тога су били благословљени (Данило 1:8-17). Када је краљ Навуходоносор подигао један државни кип, Данилова три јеврејска пријатеља очигледно су били присиљени да присуствују тој церемонији заједно са својим колегама државним управитељима. Па ипак, они су одбили да ’падну, и да се поклоне‘ том државном кипу. Поново, Јехова је наградио њихов интегритет (Данило 3:1-6, 13-28). Слично томе данас, Јеховини сведоци поштују заставу земље у којој живе, али они неће извршити чин обожавања према њој (Излазак 20:4, 5; 1. Јованова 5:21).

7. (а) Какав је изврстан став заузео Данило, упркос томе што је имао узвишен положај у државној структури Вавилона? (б) Које су се промене оствариле у хришћанско доба?

⁷ Након пада неовавилонске династије, Данилу је дата државна позиција високог ранга под новим медо-персијским режимом који ју је заменио у Вавилону (Данило 5:30, 31; 6:1-3). Али он није дозвољавао да га његов високи положај доведе до компромитовања његовог интегритета. Кад је један државни закон захтевао да обожава краља Дарија уместо Јехове, он је то одбио. Због тога је био бачен лавовима, али га је Јехова избавио (Данило 6:4-24). Наравно, то је било у претхришћанским временима. Када је хришћанска скупштина била једном успостављена, Божје слуге су дошле ’под закон Христов‘. Многе ствари које су биле допуштене под јеврејским системом требало је гледати другачије, на основу тога како  се Јехова сада опходио према свом народу (1. Коринћанима 9:21; Матеј 5:31, 32; 19:3-9).

Исусово гледиште према држави

8. Који догађај показује да је Исус био одлучан да избегне политичку укљученост?

⁸ Кад је Исус Христ био на земљи, он је поставио виша мерила за своје следбенике, и одбио је сваку укљученост у политичке или војне ствари. Након што је Исус чудотворно нахранио неколико хиљада људи с неколико векни хлеба и две мале рибе, јеврејски мужеви су желели да га ухвате и да га поставе за политичког краља. Али Исус их је избегао тиме што се брзо повукао у планине (Јован 6:5-15). С обзиром на овај догађај, дело The New International Commentary on the New Testament наводи: „Међу Јеврејима тог времена постојале су жестоке националистичке тежње, и без сумње су многи од оних који су видели то чудо мислили да је ту био божански овлашћен вођа, који је баш био онај прави који би их повео против Римљана. Тако су се намерили да га учине краљем.“ Оно додаје да је Исус „одлучно одбио“ ову понуду политичког предвођења. Исус није пружио никакву подршку јеврејској побуни против римске доминације. Заиста, он је прорекао шта ће бити последица револта који ће се десити после његове смрти — неизрециви јади за становнике Јерусалима и уништење тога града (Лука 21:20-24).

9. (а) Како је Исус описао однос свог Краљевства према свету? (б) Које је вођство Исус пружио својим следбеницима у погледу њиховог опхођења с владама света?

⁹ Кратко пре своје смрти, Исус је посебном заступнику римског императора у Јудеји рекао: „Краљевство моје није од овога света... Кад би краљевство моје било од овога света, слуге би се моје бориле за ме, да не бих био предан Јудејима. Али моје краљевство није сад одавде“ (Јован 18:36). Све док његово Краљевство не оконча владање политичких влада, Христови ученици следе његов пример. Они показују послушност тим успостављеним властима, али се не мешају у њихове политичке потхвате (Данило 2:44; Матеј 4:8-10). Исус је својим ученицима оставио смернице, рекавши: „Подајте дакле цару царево а божје Богу“ (Матеј 22:21). Раније, у својој Беседи на гори, Исус је рекао: „Ако те ко натера да учиниш једну миљу пута, иди с њим две“ (Матеј 5:41). У контексту ове беседе, Исус је илустровао начело вољне подложности правоваљаним захтевима, било у међуљудским односима или у државним захтевима који су у складу с Божјим законом (Лука 6:27-31; Јован 17:14, 15).

Хришћани и цар

10. По једном историчару, какав су савестан став заузимали рани хришћани с обзиром на цара?

¹⁰ Требало је да ове кратке смернице управљају односом између хришћана и државе. У својој књизи The Rise of Christianity, историчар Е. В. Барнс је написао: „Кад год је, у наредним вековима, хришћанин био у сумњи у погледу својих дужности према држави, он се обраћао Христовој ауторитативној поуци. Он би плаћао порезе: наметнуте обавезе су могле бити тешке — пред пад Западног царства постале су неподношљиве — али хришћанин би их поднео. Он би исто тако прихватио све друге државне обавезе, уколико се није тражило да цару да̂ оно што припада Богу.“

11. Како је Павле саветовао хришћане да се опходе према светским владарима?

¹¹ У складу с тим је апостол Павле, мало више од 20 година након Христове смрти, рекао хришћанима у Риму:  „Сви да се покоравају вишим властима“ (Римљанима 13:1). Отприлике десет година касније, кратко пре његовог другог затварања и његовог погубљења у Риму, Павле је писао Титу: „Опомињи их [критске хришћане] да буду покорни поглаварима и властима, да буду послушни и готови за свако добро дело. Никога да не опадају, да буду мирољубиви и уздржљиви, и добри према свим људима“ (Титу 3:1, 2).

Прогресивно разумевање „виших власти“

12. (а) Шта је Чарлс Тејз Расел сматрао исправним ставом хришћанина у погледу државних власти? (б) С обзиром на служење у оружаним снагама, које су различите ставове имали помазани хришћани током Првог светског рата?

¹² Још 1886. године Чарлс Тејз Расел је у књизи The Plan of the Ages написао: „Нити се Исус на било који начин уплитао са земаљским владарима, нити су то чинили Апостоли... Они су поучавали Цркву да буде послушна законима, и да поштује оне на власти због њихове службе... да плаћа разрезане порезе, и да, осим тамо где се он сукоби с Божјим законима (Дела апостолска 4:19; 5:29), не пружају никакав отпор било којем установљеном закону (Рим. 13:1-7; Мат. 22:21). Исус, Апостоли и рана црква, сви они су били послушни закону, иако су били одвојени од влада овога света, и нису узимали никаквог учешћа у њима.“ Ова књига је исправно идентификовала „власти које владају“, то јест „више власти“, које спомиње апостол Павле, као људске државне власти (Римљанима 13:1, ДК). Године 1904, књига The New Creation изјавила је да прави хришћани „треба да се нађу међу најпослушнијима закону у данашње време — не међу агитаторима, свађалицама, нити приговарачима.“ Ово су неки разумели као потпуну подложност постојећим силама, чак до тачке прихватања службе у оружаним снагама током Првог светског рата. Други, су међутим, гледали на то као на супротност Исусовој изјави: „Сви који се за мач маше, од мача ће погинути“ (Матеј 26:52). Очигледно, било је потребно јасније разумевање хришћанске подложности вишим властима.

13. Која је промена у разумевању идентитета власти које владају изнесена 1929, и како се то показало корисним?

¹³ Године 1929, у време кад су закони различитих влада почели да забрањују ствари које Бог заповеда или да захтевају ствари које Божји закони забрањују, веровало се да власти које владају морају бити сами Јехова Бог и Исус Христ. b То је било разумевање које су  Јеховине слуге имале током тог пресудног раздобља пре и током Другог светског рата и касније у Хладном рату, с његовом равнотежом страха и војном спремношћу. Гледајући уназад, мора се рећи да је овакво гледање на ствари, које је уздизало врховност Јехове и његовог Христа, помогло Божјем народу да заузме бескомпромисно неутралан положај током читавог овог тешког раздобља.

Релативна подложност

14. Како је у 1962. изливено појачано светло на стихове Римљанима 13:1, 2 и повезане стихове?

¹⁴ Године 1961. довршен је Превод Светог писма Нови свет. Његова припрема је захтевала дубинско проучавање текстуалног језика Писма. Прецизан превод речи употребљених не само у 13. поглављу Римљанима већ и у одломцима Титу 3:1, 2 и 1. Петровој 2:13, 17, учинио је очигледним да се тај термин „више власти“ односи, не на Врховну Власт, Јехову и на његовог Сина Исуса, већ на људске државне власти. Пред крај 1962, у Кули стражари су објављени чланци који су пружили тачно објашњење 13. поглавља посланице Римљанима и који су такође обезбедили јаснији поглед од оног из времена Ч. Т. Расела. Ови чланци су истакли да хришћанска подложност властима не може бити потпуна. Она мора бити релативна, условљена тиме да не доводи Божје слуге у сукоб с Божјим законима. Даљњи чланци у Кули стражари наглашавали су ову важну мисао. c

15, 16. (а) До које је боље равнотеже водило ново разумевање 13. поглавља посланице Римљанима? (б) На која питања остаје да се одговори?

¹⁵ Овај кључ за исправно разумевање 13. поглавља посланице Римљанима омогућио је Јеховином народу да уравнотежи дужно поштовање према политичким властима с бескомпромисним ставом у погледу библијских начела (Псалам 97:11; Јеремија 3:15). Оно им је омогућило да имају исправно гледиште о свом односу с Богом и његовим опхођењем према држави. Оно је засигурало да док цару дају царево, они не занемарују да Богу дају Божје.

¹⁶ Али шта је у ствари царево? Које правоваљане захтеве држава може поставити хришћанину? Ова питања биће осмотрена у следећем чланку.

[Фусноте]

Интересантно је да у свом коментару о 13. поглављу посланице Римљанима професор Ф. Ф. Брус пише: „Из непосредног контекста, као и из општег контекста апостолских записа, јасно је да држава с правом може наређивати послушност само у оквиру граница сврха за које је божански била основана — поготово, држави не само што се може, већ се и мора пружати отпор када она захтева оданост која припада само Богу.“

Можеш ли објаснити?

◻ Зашто подложност вишим властима не значи подложност Сотони?

◻ Какво је било Исусово гледиште према политици његовог времена?

◻ Какав је савет Исус дао својим следбеницима у погледу њиховог опхођења према цару?

◻ Како је Павле саветовао хришћане да се опходе према народним владарима?

◻ Како се током година развило разумевање идентитета виших власти?

[Питања за разматрање]

[Слика на 10. страни]

Кад је Сотона Исусу понудио политичку моћ, он ју је одбио

[Слика на 13. страни]

Расел је писао да хришћани „треба да се нађу међу најпослушнијима закону у данашње време“