Дати цару царево

„Подајте свакоме што сте му дужни“ (РИМЉАНИМА 13:7).

1, 2. (а) Према Исусу, како хришћани треба да уравнотеже своје обавезе према Богу и према цару? (б) Која је прва брига Јеховиних сведока?

 ПРЕМА Исусу, постоје ствари које дугујемо Богу и ствари које дугујемо цару, или држави. Исус је рекао: „Подајте дакле Цару царево и Божје Богу.“ С ових неколико речи, он је збунио своје непријатеље и њима концизно сажео уравнотежено гледиште које морамо имати у нашем односу с Богом и у нашем опхођењу према држави. Није чудо што се слушаоци „задивише“! (Марко 12:17, Александар Бирвиш).

² Наравно, прва брига Јеховиних слугу јесте да Богу дају Божје (Псалам 116:12-14). Међутим, чинећи то они не заборављају да је Исус рекао да извесне ствари морају дати цару. Њихова библијски школована савест захтева од њих да уз молитву размотре до које мере могу дати цару оно што захтева (Римљанима 13:7). У модерно време, многи правници признају да државна сила има границе и да посвуда људе и владе веже природни закон.

3, 4. Који су интересантни коментари изречени о природном закону, откривеном закону и људском закону?

³ Апостол Павле је указао на овај природни закон када је писао о људима из света: „Што се може дознати за Бога, познато је њима, јер им је Бог дао да то познају. После створења света, невидљива савршенства Божја, вечна моћ његова и божанство његово, виде се заиста у делима његовим. Они се зато не могу оправдати.“ Да су се одазвали на њега, природни закон би чак покренуо савест тих који не верују. Зато је Павле даље рекао: „Кад паганци, који немају закона, сами од себе чине што је по закону, они, не имајући закона, сами су себи закон. Они доказују да је дело закона записано у срцима њиховим, а сведоци су им за то савест и мисли којима се сами окривљују или правдају“ (Римљанима 1:19, 20; 2:14, 15).

⁴ У 18. веку, познати енглески правник, Вилијам Блекстон, написао је: „Овај закон природе [природни закон], који је савременик човечанства [стар колико и човечанство] и којег диктира сам Бог, свакако је супериорнија обавеза него било која друга. Он важи на читавој планети, у свим земљама, и у свим временима: никакви људски закони нису ваљани ако се супроте овоме.“ Блекстон је наставио да говори о „откривеном закону“, какав се може наћи у Библији, и прокоментарисао је: „На ова два темеља, природном закону и откривеном закону, почивају сви људски закони; што ће рећи да никаквим људским законима не би требало пристати [допустити] да се њима супроте.“ То је у складу с оним што је Исус рекао о Богу и цару, што је забележено у Марку 12:17. Јасно је да постоје подручја где Бог ограничава оно што цар може захтевати од неког хришћанина. Синедрион је забасао баш у једно такво подручје када је заповедио апостолима да престану проповедати о Исусу. Стога, апостоли су исправно реаговали: „Више треба Бога слушати неголи људе“ (Дела апостолска 5:28, 29).

 „Божје“

5, 6. (а) С обзиром на рођење Божјег Краљевства 1914, чега хришћани треба да буду свеснији? (б) Како хришћанин пружа доказ да је он слуга?

⁵ Хришћани су нарочито од 1914, кад је Јехова Бог, Свемоћни, преко Христовог Месијанског Краљевства почео владати као краљ, морали бити сигурни да Божје ствари не дају цару (Откривење 11:15, 17). Као никада раније, Божји закон сада позива хришћане да ’не буду од овога света‘ (Јован 17:16). Пошто су предани Богу, свом Даваоцу Живота, они морају јасно показивати да више не припадају себи (Псалам 100:2, 3). Као што је Павле писао, „ми припадамо Господу“ (Римљанима 14:8, Ча). Надаље, приликом хришћанског крштења, он се заређује као слуга Божји, тако да може с Павлом рећи: „Он и учини нас вредне да будемо слуге“ (2. Коринћанима 3:5, 6).

⁶ Апостол Павле је такође написао: „Хвалим службу своју“ (Римљанима 11:13). Засигурно и ми треба да радимо исто. Било да у служби учествујемо пуновремено или повремено, ми имамо на уму да нас је лично Јехова поставио у нашу службу (2. Коринћанима 2:17, NW). Пошто неки могу доводити у питање наш положај, сваки предани, крштени хришћанин мора бити спреман да пружи јасан и сигуран доказ да он заиста јесте слуга добре вести (1. Петрова 3:15). Његово понашање такође треба да сведочи о његовој служби. Као слуга Божји, хришћанин треба да препоручује и практикује чист морал, да подржава породично јединство, да буде поштен и показује поштовање према закону и реду (Римљанима 12:17, 18; 1. Солуњанима 5:15). Однос хришћанина према Богу и према његовој божански додељеној служби јесу најважније ствари у његовом животу. Он се њих не може одрећи на царев налог. Јасно је да ове ствари треба рачунати међу „Божје“.

„Царево“

7. Какву репутацију имају Јеховини сведоци што се тиче плаћања пореза?

⁷ Јеховини сведоци знају да дугују ’покорност вишим властима‘, државним владарима (Римљанима 13:1). Стога, када цар, држава, поставља правоваљане захтеве, њихова библијски поучена савест им дозвољава да удовоље тим  захтевима. На пример, прави хришћани су међу најпримернијим платишама пореза на свету. У Немачкој су новине Münchner Merkur рекле о Јеховиним сведоцима: „Они су најпоштеније и најтачније платише пореза у Федералној Републици.“ У Италији су новине La Stampa приметиле: „Они [Јеховини сведоци] су најлојалнији грађани какви се само могу пожелети: они не избегавају плаћање пореза нити гледају да избегну неугодне законе ради своје сопствене користи.“ Јеховине слуге то чине „ради савести“ (Римљанима 13:5, 6).

8. Да ли је оно што дугујемо цару ограничено само на новчане порезе?

⁸ Да ли је „царево“ ограничено само на плаћање пореза? Не. Павле је навео и друге ствари, као што су страх и част. У свом делу Critical and Exegetical Hand-Book to the Gospel of Matthew, немачки изучавалац Хајнрик Мејер написао је: „Под [царевим стварима]... не треба да подразумевамо пуки грађански порез, већ све што цару припада заслугом његове правоваљане управе.“ Историчар Е. В. Барнс, у свом делу The Rise of Christianity, приметио је да би хришћанин плаћао порезе ако их дугује и да би „исто тако прихватао све друге државне обавезе, уколико није позван да цару да̂ оно што припада Богу“.

9, 10. Какво би оклевање хришћанин могао имати у погледу давања царевог цару, али које чињенице треба имати на уму?

⁹ Које би ствари држава могла захтевати а да не задире у ствари које с правом припадају Богу? Неки мисле да могу оправдано давати цару новац у облику пореза, али ништа више. Они се сигурно не би осећали лагодно дајући цару било шта што би могло заокупити време које би могли употребити за теократске активности. Па ипак, иако је истина да Јехову нашег Бога треба да ’волимо свим срцем, душом, умом и снагом‘, Јехова заиста очекује да проводимо време и у стварима које нису наша света служба (Марко 12:30; Филипљанима 3:3). На пример, венчаном хришћанину се саветује да издвоји време да удовољи свом брачном партнеру. Такве активности нису погрешне, али апостол Павле каже да су то „светске ствари“, а не „Господње“ (1. Коринћанима 7:32-34, NW; упореди с 1. Тимотеју 5:8).

¹⁰ Надаље, Христ је своје следбенике овластио да ’дају‘ порезе, и то засигурно укључује коришћење времена које је посвећено Јехови — пошто је цео наш живот предан на овај начин. Уколико  је просечно опорезивање у некој земљи 33 посто од дохотка (у неким земљама је више), то значи да просечан радник сваке године плаћа државној благајни четворомесечну вредност својих зарада. Друкчије речено, на крају свог радног века, просечан радник ће провести око 15 година зарађујући новац за порез који „цар“ тражи. Узмите у обзир такође и школовање. У већини земаља закон захтева да родитељи дају своју децу да похађају школу известан минималан број година. Број година школовања од земље до земље варира. У већини места то је знатно време. Истина, такво школовање обично је корисно, али цар је тај који одлучује колики део дететовог живота мора бити проведен на овај начин, и хришћански родитељи се придржавају цареве одлуке.

Обавезна војна служба

11, 12. (а) Који захтев цар поставља у многим земљама? (б) Како су рани хришћани гледали на војну службу?

¹¹ Још један захтев који у неким земљама поставља цар јесте обавезна војна служба. У 20. веку, ово уређење се успоставља у већини земаља у време рата, а у неким такође и у време мира. У Француској се ова обавеза многе године називала порез у крви, подразумевајући да сваки млади мушкарац мора бити спреман да свој живот положи за државу. Да ли је то нешто што они који су предани Јехови могу савесно дати? Како су хришћани из првог века гледали на ову ствар?

¹² Док су најранији хришћани настојали да буду добри грађани, њихова вера их је спречавала да одузму туђи живот или да свој сопствени живот жртвују за државу. Публикација The Encyclopedia of Religion наводи: „Рани црквени оци, укључујући и Тертулијана и Оригена, потврдили су да су хришћани били ограничени у погледу одузимања људског живота, што је начело које их је спречавало да се укључе у римску војску.“ У својој књизи The Early Church and the World, професор С. Џ. Каду пише: „Барем све до владавине Марка Аурелија [161—180. н. е.], после свог крштења ниједан хришћанин не би постао војник.“

13. Зашто већина у хришћанском свету на војну службу не гледа као што су гледали рани хришћани?

¹³ Зашто данас чланови цркава хришћанског света не гледају тако на ствари? Због радикалне промене која се догодила у четвртом веку. Католичко дело A History of the Christian Councils објашњава: „Многи хришћани... под паганским императорима, имали су религиозних скрупула с обзиром на војну службу, и потпуно су одбијали да узму оружје, или су дезертирали. Синод [у Арлу, одржан 314. н. е.], узимајући у обзир промене које је увео Константин, изнео је обавезу да хришћани морају служити у рату... јер је Црква у миру (in pace) под принцом који је пријатељски наклоњен хришћанима.“ Као последица овог напуштања Исусових учења, од тог времена па надаље, свештенство хришћанског света охрабрује своја стада да служе у армијама земаља, иако неки појединци заузимају став као они који имају приговор савести.

14, 15. (а) На темељу чега се хришћани у неким местима ослобађају војне службе? (б) Тамо где ослобађање од војне службе није доступно, која ће библијска начела помоћи хришћанину да донесе исправну одлуку у погледу војне службе?

¹⁴ Да ли су хришћани обавезни да следе већину у овом погледу? Не. Ако предани, крштени хришћанин живи у земљи где се религиозне слуге ослобађају војне службе, он може искористити ову припрему, због чињенице да он то и јесте (2. Тимотеју 4:5). Бројне земље, укључујући и Сједињене Државе и Аустралију, пружају овакво ослобађање чак и у ратно време. А током времена мира, многе земље које подупиру обавезну војну  службу, ослобађају Јеховине сведоке, као религиозне слуге. Тако они могу наставити да помажу људима својом јавном службом.

¹⁵ Међутим, шта ако хришћанин живи у земљи где се религиозне слуге не ослобађају војне службе? Онда он мора донети личну одлуку, следећи своју библијски школовану савест (Галатима 6:5). Иако у обзир узима цареву власт, он ће пажљиво одмерити шта дугује Јехови (Псалам 36:10; 116:12-14; Дела апостолска 17:28). Хришћанин ће се сетити да је ознака правог хришћанина љубав према свим суверницима, чак и према онима који живе у другим земљама или онима који припадају другим племенима (Јован 13:34, 35; 1. Петрова 2:17). Надаље, он неће заборавити библијска начела која се налазе у цитатима као што су Исаија 2:2-4; Матеј 26:52; Римљанима 12:18; 14:19; 2. Коринћанима 10:4; и Јеврејима 12:14.

Цивилна служба

16. Обављање којих невојних служби, у неким земљама, цар тражи од оних који не прихватају војну службу?

¹⁶ Међутим, постоје земље где држава, иако не дозвољава ослобађање од војне службе за религиозне слуге, ипак признаје да неки појединци могу ставити приговор на војну службу. Многе од тих земаља праве припреме да такви савесни појединци не буду присиљени на војну службу. У неким местима захтевана цивилна служба, као што је неки друштвено користан рад, сматра се невојном народном службом. Да ли би предани хришћанин могао прихватити такву службу? Овде, поново, предани и крштени хришћанин мора донети сопствену одлуку на темељу своје библијски поучене савести.

17. Постоји ли библијски преседан за невојну цивилну службу?

¹⁷ Изгледа да се у библијским временима практиковала обавезна војна служба. Једна књига из историје наводи: „Осим пореза и обавеза које су изискиване од становника Јудеје, такође је постојао и кулук [неплаћени рад које су јавне власти захтевале]. То је било древно уређење на Истоку, које су хеленистичке и римске власти наставиле да подупиру... Нови Завет, такође, наводи примере кулука у Јудеји, показујући колико је био раширен. У складу с овим обичајем, војници су натерали Симона из Кирине да носи Исусов крст [мученички стуб] (Матеј 5:41; 27:32; Марко 15:21; Лука 23:26).“

18. С којим невојним, нерелигиозним врстама друштвене службе Јеховини сведоци често сарађују?

¹⁸ Слично томе, држава или локалне власти у неким земљама данас од грађана траже да учествују у различитим облицима друштвених служби. Понекад је то неки специфичан задатак, као што је копање бунара̂ или изградња путева; каткад је то на редовној основи, као што је седмично учествовање у  рашчишћавању путева, школа или болница. Тамо где је цивилна служба за добро друштва, а није повезана с кривом религијом нити се на неки други начин коси са савешћу Јеховиних сведока, они често пристају на њу (1. Петрова 2:13-15). То је обично за резултат имало одлично сведочанство и понекад је утишало оне који Сведоке лажно оптужују да су против владе. (Упореди с Матејем 10:18.)

19. Како хришћанин треба да приђе ствари ако цар од њега тражи да извесно време обавља невојну народну службу?

¹⁹ Ипак, шта ако држава захтева да хришћанин извесно време обавља цивилну службу која је део народне службе под цивилном администрацијом? Овде поново, хришћани морају донети своју сопствену одлуку темељену на информисаној савести „Сви [ћемо] изићи на Божји суд“ (Римљанима 14:10). Хришћани суочени са захтевима цара треба уз молитву да проуче ту ствар и медитирају о њој. a Такође може бити мудро разговарати о тој ствари са зрелим хришћанима у скупштини. Након тога, мора се донети лична одлука (Пословице 2:1-5; Филипљанима 4:5, NW).

20. Која питања и библијска начела помажу хришћанину да резонује о питању невојне народне цивилне службе?

²⁰ Док су укључени у такво истраживање, хришћани треба да узму у обзир бројна библијска начела. Павле је рекао да морамо бити ’покорни поглаварима и властима, готови за свако добро дело да будемо уздржљиви [„разумни“, NW], и добри према свим људима‘ (Титу 3:1, 2). У исто време, хришћани ће добро учинити да испитају предложени цивилни рад. Уколико га прихвате, хоће ли бити у стању да сачувају хришћанску неутралност? (Михеј 4:3, 5; Јован 17:16). Да ли ће их то повезати с неком кривом религијом? (Откривење 18:4, 20, 21). Хоће ли их обављање рада спречити или неразумно ограничити у испуњавању њихових хришћанских одговорности? (Матеј 24:14; Јеврејима 10:24, 25). С друге стране, хоће ли бити у стању да и даље духовно напредују, можда чак учествујући у пуновременој службу док обављају ту затражену службу? (Јеврејима 6:11, 12).

21. Каква год да је његова одлука, како скупштина треба да гледа на брата који доноси одлуку у вези с невојном цивилном народном службом?

²¹ Шта ако хришћанина његови искрени одговори доведу до закључка да је народна цивилна служба „добар посао“ који може обављати из послушности према властима? То је његова одлука пред Јеховом. Наименоване старешине и други треба у потпуности да поштују савест тог брата и да наставе да га сматрају хришћанином на добром гласу. Уколико, међутим, хришћанин сматра да не може обављати ову цивилну службу, његов став такође треба поштовати. Он такође остаје на добром гласу и треба да прима подршку пуну љубави (1. Коринћанима 10:29; 2. Коринћанима 1:24; 1. Петрова 3:16).

22. С каквом год да се ситуацијом суочимо, шта ћемо наставити да радимо?

²² Као хришћани, ми нећемо престати да дајемо оно што смо дужни, „коме част, част“ (Римљанима 13:7). Ми ћемо поштовати добар ред и гледати да будемо мирни, закону послушни грађани (Псалам 34:15). Чак се можемо и молити „за краљеве и за све који су на власти“, кад су ти људи позвани да донесу одлуке које утичу на наш хришћански живот и рад. Као резултат тога што дајемо цару царево, ми се надамо да ћемо моћи „да тихи и мирни живот поживимо у свакој побожности и у поштењу“ (1. Тимотеју 2:1, 2). Изнад свега, ми ћемо наставити да проповедамо добру вест о Краљевству као једину наду човечанства, савесно дајући Божје Богу.

[Фуснота]

Можеш ли објаснити?

◻ При уравнотеживању свог односа према цару и према Јехови, шта је прва брига хришћанина?

◻ Шта Јехови дугујемо, што цару никада не можемо дати?

◻ Које су неке ствари које исправно можемо дати цару?

◻ Који нам стихови помажу да донесемо исправну одлуку у погледу обавезне војне службе?

◻ Које су неке ствари које треба да имамо на уму ако смо позвани у невојну цивилну народну службу?

◻ С обзиром на Јехову и цара, шта ми настављамо да радимо?

[Питања за разматрање]

[Слика на странама 16, 17]

Апостоли су рекли Синедриону: „Више треба Бога слушати неголи људе“