„Време кад се ћути и време кад се говори“

КОЛИКО си пута јадиковао: „Што сам то уопште рекао“? Па ипак, можда се сећаш других прилика када си пропустио да проговориш. Гледајући уназад, можда си размишљао: ’Што барем нешто нисам казао?‘

Библија каже да постоји „време кад се ћути и време кад се говори“ (Проповедник 3:7). Ту, дакле, лежи проблем — одлучити када говорити а када ћутати. Наша несавршена људска природа често нас нагони да чинимо и кажемо ствари у погрешно време (Римљанима 7:19). Како можемо контролисати наш непослушни језик? (Јаков 3:2).

Начини кроћења језика

Нама није потребан неки дугачак списак састављен тако да покрије сваку могућу ситуацију, да нам помогне да одлучимо када да говоримо и када да останемо неми. Уместо тога, потребно је да нас воде особине које су суштински део хришћанске личности. Које су то особине?

Исус Христ је објаснио да је љубав главна особина која мотивише његове ученике. Он је рекао: „По томе ће сви познати да сте моји ученици ако се међу собом љубите“ (Јован 13:35). Што више братске љубави показујемо, то ћемо боље контролисати наш језик.

Две с њом повезане особине такође ће нам бити од огромне помоћи. Једна од њих је понизност. Она нам омогућује да ’сматрамо друге већим од себе‘ (Филипљанима 2:3). Друга је благост, која нас ’држи обузданима под злом‘ (2. Тимотеју 2:24, 25, NW). Савршен пример како ове особине треба испољавати имамо у Исусу Христу.

Пошто је теже да контролишемо наш језик када смо под притиском, осмотримо вече пред Исусову смрт — време када је он ’осећао тугу и муку‘ (Матеј 26:37, 38). Не изненађује то што се Исус тако осећао, пошто је вечна будућност читавог човечанства зависила од тога да он остане веран Богу (Римљанима 5:19-21).

То је засигурно било време да Исус говори са својим небеским Оцем. Зато је отишао да се моли, замоливши тројицу својих ученика да чувају стражу. После извесног времена је дошао и пронашао их како спавају. На то је рекао Петру: „Тако не могосте ни један час пробдети са мном?“ Овај укор пун љубави пропратиле су речи које су показале разумевање за њихове слабости. Рекао је: „Дух је срчан, али је тело слабо.“ Касније, Исус је поново дошао и нашао ученике да спавају. Говорио је с њима љубазно и „отишавши помоли се по трећи пут“ (Матеј 26:36-44, Ча).

Када је Исус по трећи пут нашао ученике да спавају, он није био груб већ је рекао: „И ви сад спавате и почивате! Ево је близу час, и Син човечји предаје се у руке грешника“ (Матеј 26:45). Само би неко са срцем пуним љубави, са истински благом и понизном нарави, могао користити језик на такав начин у толико тешком времену (Матеј 11:29; Јован 13:1).

Убрзо након тога, Исус је био ухапшен и изведен пред суд. Одавде учимо да је понекад најбоље ћутати, чак и кад смо у нашој хришћанској служби. Намерачени да лажно оптуже Исуса, свештенички главари нису имали никакав интерес да сазнају истину. Тако је у овој експлозивној атмосфери, Исус остао нем. (Упореди с Матејем 7:6.)

 Међутим, Исус није остао нем кад је првосвештеник захтевао: „Заклињем те живим Богом да нам кажеш јеси ли ти Христос, син Божји“ (Матеј 26:63). Пошто је Исус био стављен под заклетву, било је време да говори. Зато је одвратио: „Ти каза. Ја вам пак још кажем. Видећете ви Сина човечјега да долази на облацима небеским, седећи с десне стране силе Божје“ (Матеј 26:64).

Током тог значајног дана Исус је показивао савршену контролу над својим језиком. У његовом случају, љубав, благост и понизност су биле урођени део његове личности. Како ми можемо употребити ове особине да бисмо контролисали наш језик кад смо под притиском?

Контролисање језика кад смо љути

Кад се разљутимо, често губимо контролу над својим језиком. На пример, једном су Павле и Варнава имали несугласицу у мишљењу. „Варнава хтедне да узму са собом и Јована, прозваног Марка, али Павле сматраше за добро да не узму са собом онога који је још у Памфилији био одступио од њих и не беше ишао с њима на дело. Тако постаде распра, и они се раздвојише и Варнава узевши Марка отплови у Кипар“ (Дела апостолска 15:37-39).

Мајкл, a који је неколико година радио на грађевинским пројектима, прича: „Постојала је једна особа на градилишту коју сам добро познавао и поштовао. Али изгледало је да он стално налази грешке у мом раду. Осећао сам се повређеним и раздраженим, али сам своја осећања задржавао за себе. Једног дана ствари су превршиле меру када је критиковао посао који сам управо обавио.

„Дао сам одушка свим својим задржаваним осећањима. У жестини тог тренутка, био сам слеп за лош утисак који је то сигурно оставило на све оне око нас. Остатак тог дана, нисам желео да говорим с њим, чак ни да га видим. Сада схватам да тај проблем нисам решавао исправно. Било би много боље да сам ћутао и говорио тек кад бих се охладио.“

На срећу, хришћанска љубав је подстакла ове две особе да реше своје несугласице. Мајкл објашњава: „После извесне искрене комуникације, боље смо разумели један другога, и сада имамо чврсто пријатељство.“

Као што је Мајкл научио, ако смо љути, понекад је мудро ћутати. „Тиха духа је разуман човек“, кажу Пословице 17:27. Разборитост и братска љубав помоћи ће нам да контролишемо наш порив да избрбљамо оно што вређа. Ако смо ми били мета увреде, говоримо тој особи кад је сама, с благим и понизним духом, имајући на уму обнављање мира. А шта ако се излив гнева већ десио? Тада ће нас љубав покренути да прогутамо свој понос и да понизно тражимо да исправимо грешку. То је време да се говори, да се изрази жаљење и да се помоћу искрене комуникације залече повређена осећања (Матеј 5:23, 24).

Кад ћутање није решење

Љутина или раздраженост нас може изазвати да особи која нас секира дамо третман ћутања. Ово може бити јако штетно. „Током прве године нашег брака, било је прилика кад по неколико дана не бих разговарала са својим мужем“, признаје  Марија. b „Обично, то није било због неких великих проблема, већ пре због нагомилавања мањих раздражености. Стално сам премишљала о свим тим секирацијама док оне коначно нису постале препрека налик планини. Тада је долазио тренутак кад више нисам могла трпети, и једноставно сам престала да причам са својим мужем док моја фрустрација не би прошла.“

Марија додаје: „Један нарочити библијски цитат — ’сунце да не зађе у гневу вашему‘ — помогао ми је да исправим своје размишљање. Мој муж и ја напорно смо радили на побољшавању комуникације како се проблеми не би надограђивали. Није било лако, али после десет година брачног живота, срећна сам што могу рећи да су ти периоди камених тишина много ређи. Међутим, морам признати да још увек радим на томе да контролишем ово нагињање“ (Ефесцима 4:26).

Као што је Марија открила, кад између два човека постоје напетости, прекид комуникације није решење. Под таквим околностима, вероватно ће расти огорчење, и однос може бити нарушен. Исус је рекао да треба да будемо ’брзи да средимо ствари‘ (Матеј 5:25, NW). „Реч изговорена у право време“ може нам помоћи да ’тражимо мир‘ (Пословице 25:11, NW; 1. Петрова 3:11).

Исто тако, ми треба да проговоримо када нам је потребна помоћ. Уколико патимо због неког духовног проблема, можда нисмо ради да оптерећујемо друге. Али ако ћутимо, сасвим је могуће да проблем може постати гори. Наименоване хришћанске старешине брину за нас и, уколико им допустимо, они су без сумње жељни да помогну. То је време када треба да говоримо (Јаков 5:13-16).

Изнад свега, треба редовно да говоримо с Јеховом у срдачној молитви, као што је Исус то чинио. Заиста, ’изливајмо срце своје‘ нашем небеском Оцу (Псалам 62:9; упореди с Јеврејима 5:7).

„Време кад се говори“ о Божјем Краљевству

Хришћанска служба је божански задатак који се мора обавити пре него што дође крај. Зато је, као никада раније, витално да Јеховине слуге објављују добру вест о Краљевству (Марко 13:10). Попут апостола, прави хришћани једноставно ’не могу не говорити о ономе што су видели и чули‘ (Дела апостолска 4:20).

Наравно, не жели свако да чује добру вест. У ствари, кад је своје ученике слао у проповедање, Исус их је саветовао да ’испитају има ли у њему неко достојан‘. Пошто Јехова никада никога не присиљава да га обожава, ми нећемо тврдоглаво говорити некоме ко непопустљиво одбија поруку о Краљевству (Матеј 10:11-14). Али смо одушевљени да о Јеховином краљевању говоримо онима који су „исправно наклоњени према вечном животу“ (Дела апостолска 13:48, NW; Псалам 145:10-13).

Љубав, благост и понизност су особине које нам могу помоћи да контролишемо нашу несавршену склоност да брзоплето говоримо или да паднемо у напето ћутање. Како растемо у овим особинама, бићемо боље опремљени да правимо разлику између исправног и погрешног времена за говорење.

[Фусноте]

[Слика на 23. страни]

Проблеми се могу решити помоћу добре комуникације