Боља нада за душу

РИМСКИ војници нису то очекивали. Док су јуришали на планинску тврђаву Масаду, последње упориште јеврејских побуњеничких снага, припремили су се за снажан напад непријатеља, за поклич ратника, за врисак жена и деце. Уместо тога чули су само пуцкетање ватре. Док су претраживали запаљену тврђаву, Римљани су сазнали ужасну истину: њихови непријатељи — отприлике 960 људи — већ су били мртви! Јеврејски ратници су систематски поклали своје властите породице, а онда једни друге. Последњи мушкарац убио је сам себе. a Шта их је навело на овакво језиво масовно убиство и самоубиство?

Према савременику историчару Јосифу, један важан фактор било је веровање у бесмртну душу. Елеазар Бен Јаир, вођа зелота у Масади, најпре је покушао да убеди ове мушкарце да би самоубиство било много часније него смрт или ропство у рукама Римљана. Видевши да се колебају, упустио се у страстан говор о души. Рекао им је да је тело само пуки терет, затвор за душу. „Али када се душа, ослобођена тежине која је вуче ка земљи и која се окачила око ње“, наставио је, „враћа на своје место, тада уистину учествује у блаженој сили и крајње неограниченој снази, остајући исто тако невидљива за људске очи као и Бог сам.“

Каква је била реакција? Јосиф извештава да након што је Елеазар опширно говорио на овај начин „прекинули су га сви његови слушаоци и пуни необузданог одушевљења пожурили су да то спроведу у дело“. Јосиф додаје: „Јурнули су као да су опседнути, сви су желели да буду бржи од других... ухватила их је тако неодољива жеља да кољу своје супруге, своју децу и себе.“

Овај грозни пример служи да илуструје колико само доктрина о бесмртној души може дубоко променити уобичајено људско гледиште о смрти. Верници су поучени да на смрт гледају, не као на човековог најгорег непријатеља, већ као на  пуки пролаз који ослобађа душу, како би уживала више постојање. Али зашто су јеврејски зелоти веровали у то? Многи би претпоставили да њихови свети списи, Хебрејски списи, научавају да човек у себи има свестан дух, душу која одлази да и даље живи након смрти. Да ли је то заиста тако?

Душа у Хебрејским списима

Једном речју, не. Баш у првој књизи Библије, Постању, каже нам се да душа није нешто што имаш, она је нешто што јеси. О стварању Адама, првог људског бића, читамо: „Поста човек душа жива“ (1. Мојсијева 2:7, ДК, курзив наш). Хебрејска реч која је овде коришћена за душу, нефеш, а која се у Хебрејским списима појављује више од 700 пута, ниједном не преноси замисао о одвојеном, етеричном, духовном делу човека. Напротив, душа је опипљива, стварна, телесна.

Погледај следеће цитиране одломке у свом примерку Библије, пошто се хебрејска реч нефеш налази у сваком од њих. Они јасно показују да се душа може суочити с ризиком, опасношћу и да чак може бити киднапована (Псалам 35:17; 143:6; Пословице 22:25); додиривати ствари (Јов 6:7, ДК); бити окована гвожђем (Псалам 105:18, ДК); чезнути да једе, бити мучена постом и ослабљена од глади и жеђи; и патити од душевне муке или чак од несанице као последице жалости (5. Мојсијева 12:20, ДК; Псалам 35:13; 69:11; 107:9, 26; 119:28). Другим речима, зато што си ти твоја душа, ти сам, твоја душа може доживети све што ти можеш доживети. b

Да ли то онда значи да душа у ствари може умрети? Да. Далеко од тога да је бесмртна, за људску душу се у Хебрејским списима каже да је ’истребљена‘, или погубљена, ради неисправног поступања и уништена (2. Мојсијева 31:14, ДК; Псалам 78:50; Исаија 10:18). „Душа која згреши она ће умрети“, каже Језекиљ 18:4. Јасно је да је смрт заједнички крај људске душе, јер сви ми грешимо (Псалам 51:5). Првом човеку Адаму било је речено да је казна за грех смрт — а не прелазак у духовно царство или бесмртност (Постање 2:17). И када је згрешио изречена је пресуда: „Јер си ти прах и у прах ћеш се вратити“ (Постање 3:19). Када су Адам и Ева умрли, они су једноставно постали оно што Библија често означава као ’мртве душе‘ или ’покојне душе‘ (Бројеви 5:2; 6:6, NW).

Није чудно што The Encyclopedia Americana каже о души у Хебрејским списима: „Концепт Старог завета о човеку јесте концепт јединства, а не сједињења душе и тела.“ Она додаје: „Нефеш... се не може схватити како делује одвојено од тела.“

Дакле, шта су верни Јевреји веровали да је смрт? Једноставно речено, веровали су да је смрт супротност животу. Псалам 146:4 говори шта се дешава када дух, или животна снага, напушта људско тело: „Излази ли дух из њих, враћају се у прах свој, и тад пропадају све помисли њихове.“ c Слично томе, краљ Соломон је написао да мртви „ништа не знају“ (Проповедник 9:5).

Зашто су онда многи Јевреји из првог века, као и зелоти у Масади, били толико убеђени у бесмртност душе?

 Грчки утицај

Јевреји су преузели ову идеју, не из Библије већ од Грка. Између седмог и петог века пре н. е. изгледа да је овај концепт нашао свој пут од мистериозних грчких религиозних култова до грчке филозофије. Идеја о загробном животу у коме лоше душе примају болну одмазду већ дуго је била веома привлачна, и та представа се уобличила и проширила. Филозофи су бескрајно дебатовали о тачној природи душе. Хомер је тврдио да душа одлеће приликом смрти, стварајући чујан звук зујања, цвркутања или шуштања. Епикур је рекао да душа у ствари има масу и стога има бесконачно малено тело. d

Али можда је највећи поборник бесмртне душе био грчки филозоф Платон, из четвртог века пре н. е. Његов опис смрти његовог учитеља, Сократа, открива убеђење које је веома слично убеђењу зелота у Масади вековима касније. Као што се изразио изучавалац Оскар Кулман: „Платон нам показује како је Сократ отишао у смрт у потпуном миру и сталожености. Сократова смрт је дивна смрт. Овде се не види никакав терор смрти. Сократ се не може плашити смрти јер нас она у ствари ослобађа тела... Смрт је душин највећи пријатељ. Тако он научава; и тако је, у чудесној хармонији с тим учењем, и умро.“

Очигледно је да су током периода Макабејаца, у другом веку пре Христа, Јевреји почели да усвајају ово учење од Грка. Јосиф нам говори да су у првом веку н. е. фарисеји и есени — моћне јеврејске религиозне групе — пригрлили ову доктрину. Нека поезија која је вероватно написана у том раздобљу одражава исто веровање.

А шта је са Исусом Христом? Да ли су он и његови следбеници исто тако научавали ову идеју из грчке религије?

Гледиште раних хришћана о души

Хришћани из првог века нису гледали на душу као што су гледали Грци. На пример, узмимо у обзир смрт Исусовог пријатеља Лазара. Да је Лазар имао бесмртну душу која је приликом смрти одлетела, слободна и срећна, зар извештај у 11. поглављу Јована не би гласио сасвим другачије? Исус би сигурно рекао својим следбеницима да је Лазар жив и здрав и да је на небу свестан; напротив, он је подупирао Хебрејске списе и рекао им да је Лазар заспао, да је без свести (11. стих). Исус би се сигурно радовао да је његов пријатељ уживао у чудесном новом постојању; уместо тога, затичемо га како пред свима оплакује ову смрт (35. стих). Сигурно, да је Лазарева душа била на небу, веселећи се у блаженој бесмртности, Исус никада не би био тако окрутан да га позове натраг да живи још неколико година у „затвору“ несавршеног физичког тела усред болесног и умирућег човечанства.

Да ли се Лазар из смрти вратио са одушевљеним причама о четири дивна дана као ослобођено, од тела раздвојено духовно биће? Не, није. Они који верују у бесмртну душу одговориће да је то зато што је искуство тог човека било сувише страшно да би га испричао. Али то није уверљив аргумент; на крају крајева, зар Лазар још увек не би могао рећи својим вољенима барем толико — да је имао искуство које је толико величанствено да се не може описати? Уместо тога, Лазар није рекао да је ишта доживео док је био мртав. Размисли о томе — ћути баш о оној теми која је жариште људске радозналости више него било шта друго: како изгледа смрт! То ћутање може се објаснити  на један једини начин. Није имало шта да се каже. Мртви су у сну, без свести.

Дакле, да ли Библија представља смрт као пријатеља душе, као пуки обред преласка између етапа постојања? Не! За праве хришћане као што је апостол Павле, смрт није била пријатељ; она је била „последњи непријатељ“ (1. Коринћанима 15:26). Хришћани гледају на смрт, не као на нешто природно, већ као на нешто ужасно, неприродно, јер је директна последица греха и побуне против Бога (Римљанима 5:12; 6:23). Она никада није била део Божје првобитне намере за човечанство.

Међутим, прави хришћани нису без наде што се тиче смрти душе. Лазарево ускрсење је један од многих библијских извештаја који нам сликовито приказује праву, библијску наду за умрле душе — ускрсење. Библија научава о две различите врсте ускрсења. За велику већину човечанства која спава у гробу, било да су праведници или неправедници, постоји нада ускрсења у вечни живот у Рају овде на земљи (Лука 23:43; Јован 5:28, 29; Дела апостолска 24:15). За једну малу групу коју је Исус означио као своје „малено стадо“, постоји ускрсење у бесмртни живот као духовних бића на небу. Ови, који обухватају и Христове апостоле, владаће с Христом Исусом над човечанством и обновиће га до савршенства (Лука 12:32; 1. Коринћанима 15:53, 54; Откривење 20:6).

Зашто онда налазимо да цркве хришћанског света научавају не о ускрсењу, већ о бесмртности људске душе? Осмотримо одговор који је дао теолог Вернер Јегер у делу The Harvard Theological Review, давне 1959: „Најважнија чињеница у историји хришћанске доктрине била је та да је отац хришћанске теологије, Ориген, био платонски филозоф у  александријској школи. Он је у хришћанску доктрину уградио целокупну космичку драму о души, коју је преузео од Платона.“ Тако је црква урадила баш оно што су вековима пре урадили Јевреји! Они су се одрекли библијских учења у корист грчке филозофије.

Право порекло доктрине

У одбрану доктрине о бесмртности душе неки сада могу питати: зашто ту исту доктрину, у једном или другом облику, научава толико много светских религија? Писмо пружа здрав разлог због ког ово учење толико преовладава у религиозним заједницама овог света.

Библија нам каже „да је сав свет под влашћу лукавога“ и специфично идентификује Сотону као ’владара овог света‘ (1. Јованова 5:19; Јован 12:31). Очигледно је да светске религије нису биле имуне на Сотонин утицај. Напротив, оне су у великој мери допринеле несрећи и раздору у данашњем свету. А што се тиче душе, изгледа да веома јасно одражавају Сотонине мисли. Како то?

Сети се прве лажи која је икада изречена. Бог је рекао Адаму и Еви да ће умрети ако сагреше против њега. Али Сотона је уверавао Еву: „Нећете ви умрети“ (Постање 3:4). Наравно, Адам и Ева су заиста умрли; вратили су се у прах као што је Бог и рекао. Сотона, „отац лажи“, никада се није одрекао своје прве лажи (Јован 8:44). У безброј религија које су одступиле од библијске доктрине или које су је потпуно игнорисале, та иста идеја још увек се преноси: ’Ти сигурно нећеш умрети. Твоје тело може умрети, али ће твоја душа и даље живети, заувек — попут Бога!‘ Интересантно је да је Сотона такође рекао Еви да ће бити ’као Бог‘! (Постање 3:5).

Колико је само боље имати наду која је заснована не на лажима или људским филозофијама, већ на истини. Колико је само боље бити уверен да су наши вољени умрли без свести у гробу уместо да бринемо о томе где се налази некаква бесмртна душа! Ти који спавају у смрти не треба да нас ужасавају или депримирају. На неки начин можемо сматрати да су мртви на сигурном месту починка. Зашто сигурном? Зато што нас Библија уверава да су мртви које Јехова воли живи у једном посебном смислу (Лука 20:38). Они живе у његовом сећању. Ово је јако утешна мисао јер његово памћење нема границе. Он је горљив да безбројне милионе вољених људи врати у живот и да им пружи прилику да заувек живе на рајској земљи. (Упореди с Јовом 14:14, 15.)

Славан дан ускрсења ће доћи, као што се и сва Јеховина обећања морају испунити (Исаија 55:10, 11). Размисли само о овом пророчанству које ће се догодити: „Да оживе мртви твоји! Да устану лешеви моји! - Пробудите се, радујте се, становници праха! Јер је твоја роса, роса од живота, и земља ће дан сенима вратити“ (Исаија 26:19). Дакле, мртви који спавају у гробу безбедни су као и беба у мајчиној материци. Они ће ускоро бити „рођени“, враћени у живот на рајској земљи!

Која би нада могла бити боља од ове?

[Фусноте]

[Слика на 7. страни]

Јеврејски зелоти у Масади веровали су да ће смрт ослободити њихове душе