Лидија — гостољубиви обожавалац Бога

ОД ДРЕВНИХ времена, слуге истинитог Бога истицале су се по својој гостољубивости (Постање 18:1-8; 19:1-3). Дефинисана као „љубав, склоност или доброхотност према странцима“, гостољубивост која извире из искреног срца чак и данас је знак правог хришћанства. У ствари, то је захтев за све који ће прихватљиво обожавати Бога (Јеврејима 13:2; 1. Петрова 4:9).

Једна особа која је показала гостољубивост на начин вредан опонашања била је Лидија. Она је ’принудила‘ хришћанске мисионаре који су посетили Филипе да остану у њеном дому (Дела апостолска 16:15). Иако се Лидија у Писму спомиње само кратко, оно мало што је речено о њој за нас може бити охрабрујуће. На који начин? Ко је била Лидија? Шта знамо о њој?

„Продавачица скерлета“

Лидија је живела у Филипима, главном граду Македоније. Међутим, она је била из Тијатира, града из области Лидије, на западу Мале Азије. Због тога неки сматрају да  јој је „Лидија“ био надимак који је добила у Филипима. Другим речима, она је била „Лидијка“, у многоме као што се жена којој је Исус Христ сведочио могла назвати „Самарјанка“ (Јован 4:9). Лидија је продавала ’скерлет‘ или робу обојену овом бојом (Дела апостолска 16:12, 14). Постојање израђивача боје и у Тијатиру и у Филипима потврђено је записима које су ископали археолози. Могуће је да се Лидија преселила због посла, било да би водила свој посао, било као представник неког друштва тијатирских израђивача боје.

Скерлетна боја могла је да се добије из разних извора. Најскупља се вадила из извесних врста морских мекушаца. Према речима римског песника из првог века Марцијала, огртач од најбољег скерлета из Тира (једног другог центра у коме се правила ова супстанција) могао је коштати и до 10 000 сестерција, или 2 500 денара, што је једнако радничкој плати за 2 500 дана. Јасно је да су такви одевни предмети били луксуз који је само неколицина могла себи приуштити. Стога је Лидија можда била имућна. У сваком случају, она је могла да понуди гостопримство апостолу Павлу и његовим сапутницима — Луки, Сили, Тимотеју, и можда другима.

Павлово проповедање у Филипима

Отприлике 50. године н. е., Павле је први пут крочио у Европу и почео да проповеда у Филипима. a Павле је имао обичај да кад стигне у неки нови град посети синагогу како би најпре проповедао Јеврејима и прозелитима који су се тамо сакупљали. (Упореди с Делима апостолским 13:4, 5, 13, 14; 14:1.) Међутим, према неким изворима, римски закон је забрањивао Јеврејима да упражњавају своју религију унутар „светих граница“ Филипа. Стога, након што су тамо провели „неколико дана“, на сабатни дан мисионари су пронашли једно место крај реке изван града ’где су се надали да је једна богомоља‘ (Дела апостолска 16:12, 13). Изгледа да је то била река Гангит. Тамо су мисионари затекли само жене, од којих је једна била Лидија.

„Обожавалац Бога“

Лидија је била „жена богобојазна [„обожавалац Бога“, NW]“, али је вероватно била прозелит на јудаизам у потрази за религиозном истином. Иако је имала добар посао, Лидија није била материјалиста. Напротив, она је резервисала време за духовне ствари. „Господ отвори срце њезино да пази на Павлове речи“, и Лидија је прихватила истину. У ствари, ’она и  њезина кућа су се крстили‘ (Дела апостолска 16:14, 15).

Библија не прецизира ко су били други чланови Лидијиног домаћинства. Пошто се не спомиње супруг, можда је била неудата или удовица. Можда су ’њезину кућу‘ сачињавали рођаци, али тај израз би такође могао указивати на робове или слуге. У сваком случају, Лидија је горљиво делила ствари које је научила са онима који су живели с њом. И какву само радост мора да је имала кад су они поверовали и пригрлили праву веру!

„Принуди нас“

Пре него што су срели Лидију, можда су се мисионари морали задовољити са смештајем о свом властитом трошку. Али она је била срећна што је могла понудити алтернативни смештај. Ипак, чињеница да је морала инсистирати указује на то да су Павле и његови сапутници пружили известан отпор. Зашто? Павле је желео да ’без плате да̂ јеванђеље, без злоупотребљавања свог права‘ и да никоме не буде на терет (1. Коринћанима 9:18; 2. Коринћанима 12:14). Али Лука додаје: „А кад се крсти она и кућа њезина, мољаше нас говорећи: Ако ме цените да сам верна Господу, уђите у моју кућу и останите у њој. И принуди нас да останемо“ (Дела апостолска 16:15). Лидији је било највише стало да буде верна Јехови, а то што је понудила гостопримство очигледно је био доказ њене вере. (Упореди с 1. Петровом 4:9.) Какав изванредан пример! Да ли и ми користимо наше поседе да унапређујемо интересе добре вести?

Браћа у Филипима

Када су Павле и Сила били ослобођени из затвора након епизоде која је укључивала робињу опседнуту демонима, вратили су се у Лидијин дом, у коме су затекли неку браћу (Дела апостолска 16:40). Можда су верници у новоформираној филипијској скупштини користили Лидијин дом као редовно место састајања. Логично је мислити да је њен дом и даље био центар теократске активности у том граду.

Показало се да је почетна срдачна гостољубивост коју је показала Лидија била карактеристика читаве скупштине. Упркос њиховом сиромаштву, у неколико наврата Филипљани су послали Павлу потребне ствари, а апостол је био захвалан (2. Коринћанима 8:1, 2; 11:9; Филипљанима 4:10, 15, 16).

Лидија се не спомиње у писму које је Павле послао Филипљанима око 60-61. н. е. Писмо не открива шта се догодило с њом након догађаја о којима се прича у 16. поглављу Дела апостолских. Ипак, кратко освртање на ову енергичну жену подстиче нас да желимо да ’будемо гостољубиви‘ (Римљанима 12:13). Како смо само захвални што у нашој средини имамо хришћане попут Лидије! Њихов дух много доприноси да скупштине буду срдачне и пријатељски настројене, на славу Јехове Бога.

[Фуснота]

[Оквир на 27. страни]

Живот Јевреја у Филипима

Мора да живот у Филипима није био лак за Јевреје и прозелите на јудаизам. Можда је било извесног антијеврејског расположења, јер је кратко пре Павлове посете, император Клаудије протерао Јевреје из Рима. (Упореди с Делима апостолским 18:2.)

Значајно је да су Павле и Сила били одвучени пред судије након што су исцелили робињу која је имала погађачки дух. Њени власници, сада лишени уносног извора прихода, искористили су предрасуде својих суграђана изјавивши: „Ови људи муте наш град; они су Јудеји, који проповедају обичаје које ми, који смо Римљани, не смемо ни да примимо ни да следујемо.“ Као последица тога, Павле и Сила су били ишибани и бачени у затвор (Дела апостолска 16:16-24, курзив наш). У таквој клими, отворено обожавање Јехове, Бога Јевреја, изискивало је храброст. Али Лидију очигледно није било брига што је другачија.

[Слике на 27. страни]

Рушевине у Филипима