Аквила и прискила — пар за пример

„ПОЗДРАВИТЕ Прискилу и Аквилу, другове моје на делу [„сараднике“, Ча] у Исусу Христу, који главе своје изложише да ми живот очувају, којима не само ја захваљујем, него и све цркве у земљама паганским“ (Римљанима 16:3, 4).

Ове речи апостола Павла хришћанској скупштини у Риму говоре о великом поштовању и срдачном цењењу које је он имао према овом брачном пару. Он се постарао да их не превиди када је писао њиховој скупштини. Али ко су били то двоје Павлових ’сарадника‘, и зашто су били тако драги њему и скупштини? (2. Тимотеју 4:19).

Аквила је био Јеврејин дијаспоре (расејани Јевреји) и родом из Понта, једне области на североистоку Мале Азије. Он и његова жена Прискила (Приска) населили су се у Риму. У том граду је постојала прилично велика јеврејска заједница најмање од Помпејевог заузимања Јерусалима 63. пре н. е., када је велики број заробљеника био одведен у Рим као робље. У ствари, римски записи откривају постојање туцета или више синагога у том древном граду. Известан број Јевреја из Рима био је присутан у Јерусалиму на Педесетницу 33. н. е., када су чули добру вест. Можда је преко њих хришћанска порука први пут допрла до престонице Римског царства (Дела апостолска 2:10).

Међутим, Јевреји су, по наређењу императора Клаудија, били протерани из Рима 49. године или почетком 50. н. е. Стога је апостол Павле срео Аквилу и Прискилу у грчком граду Коринту. Када је Павле стигао у Коринт, Аквила и Прискила су му љубазно понудили и гостопримство и посао, јер су имали исти занат — израђивање шатора (Дела апостолска 18:2, 3).

Израђивачи шатора

То није био лак посао. Израђивање шатора је укључивало сечење и шивење комада крутог, грубог материјала или коже. Према историчару Фернанду Беи, то је био „посао који је захтевао вештину и пажњу“ од стране израђивача шатора који су радили са „грубим, крутим тканинама, које су се користиле код логоровања док се путује, пружајући заклон од сунца и кише, или за паковање робе у потпалубљу бродова“.

Ово намеће једно питање. Није ли Павле рекао да је он био ’поучаван код ногу Гамалилових‘, што му је отварало пут да тежи за угледном каријером у долазећим годинама? (Дела апостолска 22:3). Иако је ово тачно, Јевреји првог века су сматрали часним да поуче младића неком занату чак иако је требало да добије више образовање. Стога је вероватно да су и Аквила и Павле стекли своју вештину у израђивању шатора кад су били млади. То искуство се касније показало као веома корисно. Али као хришћани, они нису гледали на такав световни посао као на све у животу. Павле је објаснио да је посао који је радио у Коринту са Аквилом и Прискилом био само један начин да подупре своју главну активност, објављивање добре вести а да ’не буде на терет никоме‘ (2. Солуњанима 3:8; 1. Коринћанима 9:18; 2. Коринћанима 11:7).

Очигледно да је Аквили и Прискили било драго да ураде све што су могли да олакшају Павлову мисионарску службу.  Ко зна колико је пута троје пријатеља правило паузу током рада да би дали неформално сведочанство муштеријама или пролазницима! И иако је њихов посао израђивања шатора био незнатан и заморан, они су били срећни што га раде, радећи чак „дан и ноћ“ како би унапређивали Божје интересе — баш као што се многи данашњи хришћани издржавају послом са скраћеним радним временом или са сезонским послом како би већину преосталог времена посветили помагању људима да чују добру вест (1. Солуњанима 2:9; Матеј 24:14; 1. Тимотеју 6:6).

Примери гостољубивости

Павле је вероватно користио Аквилину кућу као базу за своје мисионарске активности током 18 месеци колико је остао у Коринту (Дела апостолска 18:3, 11). Онда, вероватно је да су Аквила и Прискила имали задовољство да имају и Силу (Силвана) и Тимотеја као госте када су дошли из Македоније (Дела апостолска 18:5). Два Павлова писма Солуњанима, која су касније постала део библијског канона, можда су била написана док је апостол боравио код Аквиле и Прискиле.

Лако је замислити да је у то време дом Прискиле и Аквиле био прави центар теократске активности. Вероватно су га често посећивали драги пријатељи — Стефанин и његова породица, први хришћани у провинцији Ахаји, које је крстио лично Павле; Тит Јуст, који је дозволио Павлу да користи његов дом да би држао предавања; и Крисп, главар синагоге, који је прихватио истину заједно са целим својим домаћинством (Дела апостолска 18:7, 8; 1. Коринћанима 1:16). Затим су ту били Фортунат и Ахајик; Гај, у чијем дому су се можда одржавали скупштински састанци; Ераст, градски ризничар Тертије, секретар којем је Павле диктирао своје писмо Римљанима; и Фива, верна сестра из оближње скупштине Кенхреје, која је вероватно носила то писмо од Коринта до Рима (Римљанима 16:1, 22, 23; 1. Коринћанима 16:17).

Данашње Јеховине слуге које су имале могућност да укажу гостопримство путујућем слуги знају како охрабрујуће и незаборавно то може бити. Изграђујућа искуства испричана у таквим приликама могу бити прави извор духовног освежења за све (Римљанима 1:11, 12). И, као што су то имали Аквила и Прискила, они који отварају своје домове за састанке, можда Скупштински студиј књиге, имају радост и задовољство што могу на тај начин допринети унапређивању правог обожавања.

Њихово пријатељство с Павлом било је тако блиско да су Аквила и Прискила, када је у пролеће 52. н. е. он одлазио из Коринта, ишли с њим пратећи га чак до Ефеса (Дела апостолска 18:18-21). Они су  остали у том граду и положили темељ за апостолову следећу посету. Управо су ту ови обдарени учитељи узели речитог Аполоса „у своје друштво“ (NW) и имали радост да му помогну да разуме ’још боље пут Господњи‘ (Дела апостолска 18:24-26). Када је Павле поново посетио Ефес током свог трећег мисионарског путовања, отприлике у зиму 52⁄53. н. е., поље које је обрађивао овај енергични пар било је већ зрело за жетву. Неке три године, Павле је тамо проповедао и поучавао о ’Путу‘, док је ефешка скупштина одржавала састанке у Аквилином дому (Дела апостолска 19:1-20, 26; 20:31; 1. Коринћанима 16:8, 19).

Касније, када су се вратили у Рим, ово двоје Павлових пријатеља су наставили да ’буду гостољубиви‘, стављајући свој дом на располагање за хришћанске састанке (Римљанима 12:13; 16:3-5).

Они су ’изложили своје главе опасности‘ за Павла

Можда је и Павле одсео код Аквиле и Прискиле док је био у Ефесу. Да ли је боравио код њих у време буне кујунџија? Према извештају из Дела апостолских 19:23-31, када су се мајстори који су израђивали светилишта бунили против проповедања добре вести, браћа су морала да одвраћају Павла да не доводи себе у опасност тиме што би ишао пред руљу. Неки коментатори Библије теоретишу да се можда баш у једној таквој опасној прилици Павле ’није надао да ће живот свој сачувати‘ и да су Аквила и Прискила интервенисали на неки начин, ’излажући своје главе опасности‘ за њега (2. Коринћанима 1:8; Римљанима 16:3, 4, Ча).

Када се „утиша буна“, Павле је мудро напустио град (Дела апостолска 20:1). Нема сумње да су се Аквила и Прискила такође суочавали с противљењем и ругањем. Да ли их је то учинило малодушнима? Насупрот томе, Аквила и Прискила су храбро наставили са својим хришћанским напорима.

Близак пар

Након Клаудијевог владања, Аквила и Прискила су се вратили у Рим (Римљанима 16:3-15). Међутим, последњи пут када су споменути у Библији, налазимо их опет у Ефесу (2. Тимотеју 4:19). Као и у свим другим референцама у Писму, овај муж и жена се опет спомињу заједно. Какав близак и уједињен пар! Павле није могао да помисли на тог драгог брата, Аквилу, а да се не сети верне сарадње његове жене. И какав изврстан пример за хришћанске парове данас, јер лојална помоћ преданог супружника омогућује особи да уради више „у делу Господњему“ и, повремено, чак и више него што би то било могуће урадити као особи која није у браку (1. Коринћанима 15:58).

Аквила и Прискила су служили у неколико различитих скупштина. Попут њих, многи данашњи ревни хришћани ставили су се на располагање да се преселе тамо где је већа потреба. И они доживљавају радост и задовољство који долазе када се види како интереси Краљевства расту и када се могу неговати срдачна и драгоцена хришћанска пријатељства.

Својим дивним примером хришћанске љубави, Аквила и Прискила су придобили цењење Павла и других. Али што је још важније, они су стекли изврсну репутацију код самог Јехове. Писмо нас уверава: „Бог није неправедан да заборави труд ваш и љубав коју показасте за име његово, послуживши и још даље служећи светима“ (Јеврејима 6:10).

Ми можда немамо могућност да се трошимо на начине сличне начинима на које су се трошили Аквила и Прискила, али можемо опонашати њихов одличан пример. Имаћемо дубоко задовољство док посвећујемо своју енергију и живот светој служби, никада не заборављајући „добро чинити и давати милостињу [’делити ствари с другима‘, NW], јер то су жртве које су Богу миле“ (Јеврејима 13:15, 16).