Усмени закон — зашто је био записан?

ЗАШТО многи Јевреји из првог века нису прихватили Исуса као Месију? Један очевидац извештава: „Исус пође у храм и кад стаде учити, приступише к њему првосвештеници и старешине народне, говорећи: Каквом влашћу [„ауторитетом“, NW] ти то чиниш, и ко ти даде ту власт [„ауторитет“, NW]?“ (Матеј 21:23). Према њиховом виђењу, Свемоћни је дао јеврејској нацији Тору (Закон), а она је извесним људима давала од Бога додељен ауторитет. Да ли је Исус имао такав ауторитет?

Исус је показао највише поштовање према Тори и према онима којима је она додељивала прави ауторитет (Матеј 5:17-20; Лука 5:14; 17:14). Али често је осуђивао оне који су преступали Божје заповести (Матеј 15:3-9; 23:2-28). Такви људи су следили традиције које су постале познате као усмени закон. Исус је одбацио његов ауторитет. Њега су пак многи одбацили као Месију. Веровали су да само онај који подупире традицију оних који имају ауторитет међу њима може имати Божју подршку.

Одакле је потекао тај усмени закон? Како је дошло до тога да Јевреји сматрају да он има ауторитет једнак писаном Закону који је забележен у Писму? И ако је намера била да то буде усмена традиција, зашто се она на крају нашла у писаном облику?

Одакле су потекле те традиције?

Израелци су 1513. пре н. е., на гори Синај, дошли у савезни однос с Јеховом Богом. Преко Мојсија, они су добили уредбе тог савеза (Излазак 24:3). Ако би следили те одредбе, ’показали би се светим као што је и Господ, њихов Бог, свет‘ (Левитска 11:44). Под савезом Закона, обожавање Јехове је укључивало жртве које је приносило постављено свештенство. Требало је да постоји једно централно место обожавања — на крају је то био храм у Јерусалиму (Поновљени закони 12:5-7; 2. Летописа 6:4-6).

Мојсијев закон је пружао свеобухватну структуру за обожавање Јехове од стране Израела као нације. Међутим, неки детаљи нису били изричито наведени. Рецимо, Закон је забрањивао рад на Сабат, али он није повукао неку јасну границу између рада и других активности (Излазак 20:10).

Да је Јехова сматрао да је на месту да то учини, он је могао да обезбеди детаљне одредбе које би обрађивале свако могуће питање. Али он је створио људе са савешћу, и дозволио им је иницијативу да му служе са извесним степеном флексибилности унутар оквира његових одредби. У Закону су постојале припреме за правне случајеве којима би се бавили свештеници, Левити и судије (Поновљени закони 17:8-11). Како је случајева бивало све више, било је и извесних преседана, и нема сумње да су се неки од њих преносили с генерације на генерацију. Методе обављања свештеничких дужности у Јеховином храму такође су се преносиле с оца на сина. Како је колективно искуство нације бивало све веће и веће, тако је бивало све више и више традиција.

Међутим, у сржи Израеловог обожавања остао је писани Закон дат Мојсију. Излазак 24:3, 4 каже: „Мојсије дође и каза народу све речи Господње и све законе. И цео народ одговори у један глас: Чинићемо све што је Господ казао. Мојсије написа све речи Господње“ (курзив наш). Бог је у складу с тим писаним заповестима  склопио савез са Израелцима (Излазак 34:27). У ствари, Писмо нигде не спомиње постојање неког усменог закона.

’Ко ти је дао тај ауторитет?‘

Мојсијев закон је јасно поверио основни религиозни ауторитет и упутство у руке свештеника, Аронових потомака (Левитска 10:8-11; Поновљени закони 24:8; 2. Летописа 26:16-20; Малахија 2:7). Међутим, током векова, неки свештеници су били неверни и искварени (1. Самуилова 2:12-17, 22-29; Јеремија 5:31; Малахија 2:8, 9). За време грчке доминације, многи свештеници су правили компромисе у религиозним питањима. У другом веку пре н. е., фарисеји — нова група унутар јудаизма која није имала поверења у свештенство — почела је да уводи традиције по којима је обичан човек могао себе сматрати светим као да је свештеник. Те су се традиције многима свиделе, али су биле неприхватљив додатак Закону (Поновљени закони 4:2; 12:32 /13:1 у јеврејским издањима/).

Фарисеји су постали нови изучаваоци Закона, радећи посао за који су сматрали да га свештеници нису радили. Пошто им Мојсијев закон није давао ауторитет, они су развили нове начине тумачења Писма путем тајних алузија и помоћу других метода које су наизглед подупирале њихова гледишта. a Као главни чувари и промовитељи тих традиција, створили су нов темељ ауторитета у Израелу. До првог века н. е., фарисеји су постали доминантна снага у јудаизму.

Док су сакупљали постојеће усмене традиције и трагали за библијским импликацијама за успостављање даљњих властитих традиција, фарисеји су увидели потребу за давањем додатног ауторитета својој активности. Тако је био рођен један нови концепт у погледу порекла тих традиција. Рабини су почели да научавају: „Мојсије прими Наук са Синаја, и предаде га Јхошуи а Јхошуа старцима а старци пророцима а пророци га предадоше члановима Великог сабора“ (Авот 1:1, Мишна).

Говорећи „Мојсије прими Наук“, рабини нису указивали само на писане законе већ и на све њихове усмене традиције. Тврдили су да је те традиције — које су измислили и разрадили људи — Бог дао Мојсију на Синају. И они су научавали да Бог није оставио људима да попуне празнине, већ је усмено дефинисао оно што писани Закон није рекао. Према њима, Мојсије је предао овај усмени закон кроз генерације, не свештеницима, већ другим вођама. Фарисеји су за себе тврдили да су природни наследници тог „непрекинутог“ ланца ауторитета.

 Закон у кризи — ново решење

Исус, чији су од Бога дани ауторитет јеврејске религиозне вође доводиле у питање, прорекао је уништење храма (Матеј 23:37–24:2). Након што су Римљани уништили храм 70. н. е., више није могло да се удовољи захтевима Мојсијевог закона који су укључивали жртве и свештеничку службу. Бог је успоставио нов савез на темељу Исусове откупне жртве (Лука 22:20). Савез Мојсијевог закона престао је да важи (Јеврејима 8:7-13).

Уместо да те догађаје виде као доказ да је Исус био Месија, фарисеји су нашли друго решење. Они су већ били присвојили велики део ауторитета свештенства. Сада када је храм био уништен, могли су ићи један корак даље. Рабинска академија у Јавнеху постала је центар за реорганизовани Синедрион — јеврејски врховни суд. Под вођством Јоханана бен Закаја и Гамалаила II у Јавнеху, јудаизам је био потпуно реструктуиран. Службе у синагоги, које су водили рабини, замениле су обожавање у храму, које су надгледали свештеници. Молитве, посебно оне на Дан помирења, замениле су жртве. Фарисеји су сматрали да је усмени закон дат Мојсију на Синају то већ предвидео и начинио припреме за то.

Рабинске академије су се истакле и у другим погледима. Њихов главни наставни план били су жучни разговори, учење напамет и примена усменог закона. Раније, основа за усмени закон била је повезана с тумачењем Писма — Мидраш. Сада, све више традиција које су се нагомилавале почеле су одвојено да се научавају и организују. Свака одлука усменог закона била је сведена на кратке фразе које су лаке за памћење, често музички обрађене.

Зашто записати усмени закон?

Мноштво рабинских академија и све већи број рабинских правила створили су нов проблем. Рабински изучавалац Адин Стајнсалц објашњава: „Сваки учитељ имао је своју методу и формулисао је своја усмена правила на њему својствен начин... Више није било довољно познавати учења свог ментора, те је ученик био обавезан да познаје рад других изучавалаца... Тако су студенти због ’експлозије спознања‘ били присиљени да памте огромну количину материјала.“ У мору несређених информација, ученикова меморија била је оптерећена до граница издржљивости.

У другом веку н. е., јеврејска побуна против Рима, коју је предводио Бар Кохба, довела је до снажног прогонства рабинских изучавалаца. Акиба — главни рабин, који је подржавао Бар Кохбу — као и многи други водећи изучаваоци, били су убијени. Рабини су страховали од тога да обновљено прогонство не угрози са̂мо постојање њиховог усменог закона. Веровали су да се традиције најбоље преносе усменим путем са учитеља на ученика, али ове измењене околности водиле су до повећаног напора да се створи једна организована структура како би се сачувала учења мудраца, да се не би заувек заборавила.

Током следећег периода релативног мира с Римом, Јуда Ха-Наси, водећи рабин крајем другог и почетком трећег века н. е., окупио је многе изучаваоце и уредио велику количину усмене традиције у један организован систем који се састоји од шест Редова, од којих је сваки од њих даље подељен у мање трактате — све скупа њих 63. Ово дело је постало познато као Мишна. Ефраим Урбак, један стручњак на пољу усменог закона, коментарише: „Мишна... је добила одобравање и ауторитет какав никада није добила ниједна књига изузев саме Торе.“ Месија је био одбачен, храм је био у рушевинама, али са усменим законом писмено сачуваним у облику Мишне, почела је нова ера у јудаизму.

[Фусноте]

[Слика на 26. страни]

Зашто су многи Јевреји одбацили Исусов ауторитет?