Цена поноса — колико је висока?

ДА ЛИ си икада имао посла са особом која се намерно труди да се поред ње осећаш мањи од маковог зрна? Можда неки пословођа, шеф, надгледник или чак неки рођак који поред тебе диже нос и опходи се с тобом с крајњим омаловажавањем? Шта си осећао према таквој особи? Да ли си био привучен њеној личности? Никако не! Зашто? Зато што понос ствара препреке и гуши комуникацију.

Понос чини да особа на све друге гледа с висине, тако да увек изгледа надмоћно. Особа с таквим ставом ретко кад изусти добру реч о другима. Увек постоји нека негативно означена фраза — „да, можда је то тачно, али он има тај проблем или ту ману“.

У делу Thoughts of Gold in Words of Silver, понос је описан као „вечно поражавајући порок. Он упропашћава особу, остављајући мало тога достојног дивљења“. Да ли је онда имало чудно што се нико не осећа лагодно у присуству неке поносне особе? У ствари, често је цена поноса недостатак правих пријатеља. „За разлику од тога“, наставља иста књига, „људи воле понизне — не понизне који се поносе тиме, већ оне који су стварно понизни.“ Библија прикладно каже: „Човека понос води до понижења, онај ко се понизује задобиће поштовање“ (Пословице 29:23, The Jerusalem Bible).

Међутим, како понос утиче на оно што је важније од пријатељства, то јест поштовања од људи, на однос с Богом? Како Бог гледа на понос, надменост и дрскост? Понос или понизност — да ли му то нешто значи?

Поука о понизности

Надахнути писац Прича Соломунових наводи: „Охолост долази пред погибао, и поносит дух пред пропаст. Боље је бити понизна духа с кроткима него дијелити плијен с охолима“ (Приче Соломунове 16:18, 19, ДК). Мудрост ових речи је добро потврђена случајем сиријског генерала Намана, који је живео у време израелског пророка Јелисеја.

Наман је био губав. У потрази за леком, допутовао је у Самарију мислећи да ће га примити лично Јелисеј. Наместо тога, овај пророк је послао свог слугу са упутствима да се Наман седам пута окупа у реци Јордан. Наман се увредио због оваквог поступка и савета. Зашто тај пророк није могао да дође и лично му се обрати а не да шаље неког слугу? И свакако, било која река у Сирији је исто толико  добра колико и Јордан! Његов проблем био је понос. Какав је био исход? На сву срећу, превагнуо је мудрији савет. „Он онда сиђе и зарони у Јордан седам пута по речи човека Божјега, и пут његова поста као пут малога детета, и он би чист“ (2. Краљевима 5:14).

Каткад се постигну велике користи са само мало понизности.

Цена ароганције

Међутим, цена коју можемо платити за понос може бити много већа од чисто пропуста неке користи или добитка. Постоји и други степен поноса који је уткан у грчку реч хибрис (охолост), која се дефинише као „претерани понос или самопоуздање које често резултује у одмазди“ (Webster’s Ninth New Collegiate Dictionary). Према грчком изучаваоцу Вилијаму Барклију, „охолост је понос помешан са свирепошћу... арогантни пркос који чини да [неки човек] гази по својим ближњима“.

Један очигледан пример ове врсте претераног поноса налази се у Библији. То је у случају Ануна, амонског краља. Insight on the Scriptures износи: „Због тога што је Насов показао љубазну доброхотност према Давиду, он је послао своје гласнике да утеше Ануна због губитка његовог оца. Али Анун, кога су његови кнезови убедили да је то само Давидов изговор да би уходио град, осрамотио је Давидове слуге тако што им је обријао половину браде и одсекао пола њихових хаљина до стражњице и онда их послао назад.“ a Што се тиче овог немилог догађаја, Баркли запажа: „Такво поступање је било охолост. Било је то увредљиво, срамно јавно понижење, све то заједно“ (2. Самуилова 10:1-5).

Да, поносна особа је спремна на охолост, то јест да буде безобразна, да изазове понижење других. Она ужива да повређује друге на хладан и безосећајан начин, и да се затим наслађује кад је особи непријатно и када је осрамоћена. Али, подривање, то јест уништавање нечијег самопоштовања јесте мач с две оштрице. Оно доводи до губитка пријатеља и, више него вероватно, до стварања непријатеља.

Како би уопште било који хришћанин могао да показује тако штетан понос, будући да му је његов Учитељ заповедио да ’љуби ближњега свога као самога себе‘? (Матеј 7:12; 22:39). То је напросто супротно свему ономе што представљају Бог и Христ. С тим у вези, Баркли износи озбиљно запажање: „Охолост је понос који узрокује да човек пркоси Богу.“ Понос је тај који каже: „Нема Бога“ (Псалам 14:1). Или као што је изражено  у Псалму 10:4: „Бездушник у бесу своме каже: ’Не истражује Бог! Нема Бога.‘ То су све мисли његове.“ Такав понос, односно надменост отуђује особу не само од пријатеља и рођака већ и од Бога. Колико је то висока цена коју плаћа!

Не дај поносу да те нагриза

Понос може попримити многа лица — понос који потиче од национализма, расизма, класних и друштвених разлика, од образовања, богатства, угледа и моћи. На овај или онај начин, понос те може лако обузети и нагризати твоју личност.

Многе особе изгледа да су понизне у опхођењу с претпостављенима или чак са онима који су им равни. Али, шта се догађа када на изглед понизна особа добије неки угледни положај? Она одједном постаје деспот који унесрећује живот својих наводно подређених! То се код неких може десити када обуку униформу или ставе значку која им даје моћ. Чак и радници у влади могу постати поносни у опхођењу с јавношћу, водећи се мишљу да је јавност ту да служи њима, а не обрнуто. Понос те може учинити грубим, неосетљивим; понизност те може учинити добрим.

Исус је могао бити поносан и груб у друштву са својим ученицима. Био је савршен човек, Син Божји, који је имао посла с несавршеним, импулсивним, плаховитим следбеницима. Па ипак, какав је позив упутио онима који су га слушали? „Дођите к мени ви сви који се трудите и који сте оптерећени, и ја ћу вам одмор дати. Узмите јарам мој на себе, и примите наук мој, јер сам ја благ и смеран у срцу, и наћи ћете мир душама својим. Јер је јарам мој благ и бреме је моје лако“ (Матеј 11:28-30).

Да ли се увек трудимо да следимо Исусов пример? Или увиђамо да смо груби, непопустљиви, деспотски, немилосрдни, поносни? Попут Исуса, настојмо да одморимо друге а не да их притискамо. Одупири се нагризајућем дејству поноса.

С обзиром на горе речено, да ли је сваки понос погрешан?

Самопоштовање насупрот уображености

Понос је такође и „разумно и оправдано самопоштовање“. Самопоштовање значи да особа има поштовања према себи. То значи да ти је стало до тога шта други људи мисле о теби. Стало ти је до твог изгледа и твоје репутације. Тачна је ова пословица: „Кажи ми с ким си, казаћу ти ко си.“ Ако волиш да се дружиш с немарним, лењим, неотесаним и простачким људима, онда ћеш и ти постати попут њих. Њихови ставови ће прећи на тебе, и ти ћеш попут њих, имати мањак самопоштовања.

Наравно постоји и друга крајност — понос који води до уображености односно сујете. Књижевници и фарисеји у Исусово време били су поносни на своје традиције и своју претерану религиозну спољашњост. Исус је упозорио на њих: „Сва дела своја чине да их гледају људи. Носе широке филактере, и имају велике ките на хаљинама својим [да би изгледали побожније]; воле да имају прва места на гозбама и прва места у синагогама, и воле да им се клања свет по улицама и да их људи зову: Рави!“ (Матеј 23:5-7).

Стога, прикладан понос јесте уравнотежени став. Упамти и то да Јехова види срце, не само спољашњи изглед (1. Самуилова 16:7; Јеремија 17:10). Самоправичност није Божја праведност. Међутим, питање је сада: ’Како ми можемо развијати праву понизност и избећи да платимо високу цену поноса?‘

[Фусноте]

[Слика на 4. страни]

Мало понизности донело је Наману велике користи