Борба око „светог“ места

ДАНА 15. јула 1099, Први крсташки рат, који је одобрио римски папа, постигао је циљ преузимања контроле над Јерусалимом. Покољ је био ужасан! Једини преживели становници били су гувернер и његови телохранитељи, након што је био дат велики мито. У својој књизи The Crusades, свештеник Антони Бриџ извештава о томе шта се десило са остатком муслиманског и јеврејског становништва: „Кад је крсташима била дата слобода да раде унутар града шта желе, препустили су се огромној и ужасној жудњи за крвљу... Поубијали су све мушкарце, жене и сву децу коју су могли наћи у граду... Када више није било никог за убијање, победници су у поворци прошли улицама града... до цркве Светог гроба да би захвалили Богу.“

Од крсташких освајања, присуство хришћанског света у Јерусалиму обележено је трвењем између римокатоличке, источне православне и осталих такозваних хришћанских религија. Године 1850, једна расправа између вођа различитих цркава око светих места у Јерусалиму и његовој околини била је главни фактор који је водио до Кримског рата. Енглеска, Француска и Отоманска држава бориле су се против Русије по цену од пола милиона људских живота.

Тај рат није окончао несугласице у хришћанском свету око Јерусалима и његових светих места. Отомани, који су тада контролисали земљу, покушали су да донесу мир тако што су поделили света места између различитих вера. „Ово начело“, објашњава др Менаши Хар-ел у својој књизи This Is Jerusalem, „прихватиле су... Уједињене нације Резолуцијом о подели, у новембру 1947. Дакле, то је део међународног закона.“ Као резултат тога, црква Светог гроба била је подељена између римокатолика, грчких православаца, Јерменаца, Сиријаца и Копта. На крају су и Етиопљани тражили  право на ову цркву јер су имали неке чланове који су живели у кућерцима на крову. Многи на цркву Светог гроба гледају као на најсветије место хришћанског света. Она је пуна светилишта, слика и икона. Још једно такозвано свето место, Гордонову Калварију, дубоко поштују протестанти као локацију где је наводно био погубљен и сахрањен Исус.

Пре много времена Исус је рекао једној жени која је веровала у света места: „Иде време кад се нећете молити Оцу ни на овој гори ни у Јерусалиму... прави побожници [ће се] молити Оцу у духу и истини“ (Јован 4:21-24). Стога прави хришћани не поштују света места. Уништење неверног Јерусалима од стране римске војске 70. н. е. стоји као упозорење хришћанском свету. Његово идолопоклонство, његове поделе и његова кривица за крв побијају његову тврдњу да је хришћански. Стога ће доживети судбину коју је Бог прорекао за све религије које сачињавају Вавилон велики (Откривење 18:2-8).