Братска заједница — проучавање Библије учинило их је другачијим

Јесте ли чули за Братску заједницу?

Ова мала холандска религиозна група из 17. века разликовала се од традиционалних цркава тог доба. У чему, и шта можемо научити од њих? Да бисмо то сазнали, вратимо се у прошлост.

ГОДИНЕ 1587, у Амстердам је стигао Јаков Арминије (то јест, Јаков Херманс). Није му било тешко да нађе посао, јер је имао веома добре препоруке. Када је имао 21 годину, дипломирао је на холандском Универзитету Лајден. Након тога је провео шест година у Швајцарској, студирајући теологију код Теодора де Безеа, наследника протестантског реформатора Жана Калвина. Није чудо што је протестантима у Амстердаму било задовољство да поставе 27-годишњег Арминија за једног од својих пастора! Међутим, после неколико година, многи чланови цркве су зажалили због свог избора. Зашто?

Питање предодређености

Убрзо након што је Арминије стао за проповедаоницу, међу амстердамским протестантима је настала затегнута ситуација у вези с доктрином о предодређености. Ова доктрина је представљала срж Калвинизма, али неки чланови цркве су мислили да је Бог који је предодредио спасење за једне а проклетство за друге, груб и неправедан. Калвинисти су очекивали да ће Арминије, будући да је Безеов ученик, исправити дисиденте. Међутим, на запрепашћење калвиниста Арминије је стао на страну дисидената. До 1593, расправа се толико распламсала да је поделила протестанте тога града на две групе — оне који су подржавали доктрину и оне који су је одбацивали, умерењаке.

За неколико година, ова локална расправа се претворила у раскол међу протестантима у целој земљи. На крају је новембра 1618. позорница била спремна за коначни обрачун. Калвинисти, који су имали подршку војске и јавног мњења, сакупили су дисиденте (који су се тада звали ремонстранти a)  у национални сабор, Дордрехтски протестантски синод. На крају састанка, свим ремонстрантским свештеницима био је дат избор: да потпишу обећање да никада више неће проповедати или да напусте земљу. Већина је изабрала изгнанство. Стриктни калвинисти су заузели проповедаонице које су ремонстрантски свештеници напустили. Калвинизам је тријумфовао — то јест, синод се надао да је тако.

Рођење и раст Братске заједнице

Као што је то било и на другим местима, ремонстрантска скупштина у селу Вармонд, близу Лајдена, изгубила је свог пастора. Међутим, за разлику од других места, ова скупштина није прихватила од синода одобрену замену. Штавише, када је један ремонстрантски свештеник 1620. ризиковао живот да би се вратио у Вармонд и бринуо за скупштину, неки чланови скупштине су одбацили и њега. Ти чланови су почели да тајно одржавају религиозне састанке, без помоћи било каквог свештеника. Касније су ти састанци названи братски скупови, а група која их је посећивала названа је Братска заједница.

Иако су припадници Братске заједнице више изронили из околности него из начела, та ситуација се убрзо променила. Члан скупштине, Гисберт ван дер Коде, тврдио је да помоћу састанка без свештеничког надгледања, група тесније следи Библију и пут раних хришћана него што то раде традиционалне цркве. Он је рекао да је свештеничка класа била измишљена након смрти апостола како би се створила радна места за људе који нису хтели да уче занат.

Године 1621, Ван дер Коде и други чланови који су били истог мишљења преместили су састанке у оближње село Рајнсбург. b Неколико година касније, када је религиозно прогонство устукнуло пред толеранцијом, добар глас о састанцима припадника Братске заједнице раширио се по целој земљи и привукао „птице различитог перја“, како се изразио историчар Зигфрид Зилверберг. Било је ту ремонстраната, менонита, социнијанаца, па чак и теолога. Неки су били земљорадници. Други су били песници, штампари, лекари и трговци. Филозоф Спиноза (Барух де Спиноза) и педагог Јан Коменски, као и чувени сликар Рембрант ван Рајн, били су симпатизери овог покрета. Различите идеје које су ови побожни људи донели са собом утицале су на развој веровања Братске заједнице.

Након 1640, ова динамична група је брзо расла. Припадници Братске заједнице су ницали у Ротердаму, Амстердаму, Леувардену и у другим градовима. Професор историје Ендру Ц. Фикс примећује да је у раздобљу од 1650. до 1700. године, „Братска заједница прерасла у једну од најважнијих и најутицајнијих религиозних сила у Холандији 17. века“.

Веровања Братске заједнице

Пошто су разум, толеранција и слобода говора биле ознаке покрета Братске заједнице, припадници као појединци били су слободни да задрже различита веровања. Па ипак, везивала су их нека заједничка уверења. На пример, сви су ценили важност личног проучавања Библије. Један њихов припадник је писао да је свако из Братске заједнице морао да „сам за себе истражује, а не да упознаје Бога преко другога“. И они су и истраживали. Према црквеном историчару из 19. века Јакобу Ц. ван Слеу, припадници Братске заједнице  су имали више библијског спознања него друге религиозне групе тог времена. Чак су их и противници хвалили због њихове способности да вешто користе Библију.

Међутим, што су више проучавали Библију, то су више развијали уверења која су се разликовала од оних која су имала традиционалне цркве. Извори који потичу из раздобља од 17. до 20. века описују нека од њихових веровања:

Рана црква. Припадник Братске заједнице и теолог Адам Борел је 1644. писао да је мешањем у политику, у време цара Константина, рана црква прекинула савез с Христом и изгубила надахнутост светог духа. Додао је да је то имало за последицу множење лажних учења, и да су она постојала до његових дана.

Реформација. Реформација коју су у 16. веку водили Лутер, Калвин и други, није довољно реформисала цркву. Уместо тога, према водећем припаднику Братске заједнице и лекару Галену Абрахамсу (1622-1706), реформација је погоршала религиозну ситуацију јер је проузроковала свађу и мржњу. Права реформа треба да промени срце, што реформацији није пошло за руком.

Црква и свештенство. Традиционалне цркве су коруптивне, светске и без божанског ауторитета. Свако ко озбиљно схвата религију не би ништа погрешио када би напустио цркву којој припада, како не би постао наследник њених греха. Свештеничка служба, рекао је тај припадник Братске заједнице, противна је Писму и „штетна за духовно добро хришћанске скупштине“.

Краљевство и Рај. Један од оснивача Амстердамског колеџа, Данијел де Брен (1594-1664), писао је да Христово Краљевство није било духовно краљевство које се налази у срцу особе. Учитељ Јакоб Остенс, припадник Братске заједнице из Ротердама, рекао је да су „патријарси жељно ишчекивали земаљска обећања“. Слично томе, припадници Братске заједнице су очекивали време када ће Земља бити претворена у рај.

Тројство. Неки водећи припадници Братске заједнице, на које су утицала социнијанска веровања, одбацили су Тројство. c Рецимо, Данијел Цвикер (1621-78) писао је да је свака доктрина која је противна разуму, као што је Тројство, „немогућа и погрешна“. Године 1694. био је објављен један превод Библије који је превео припадник Братске заједнице Рајнир Ролеув. У њему је други део Јована 1:1 био преведен овако: „И реч је била бог“, уместо ортодоксног превода: „И реч је била Бог.“ d

Недељни састанци

Иако нису сви припадници Братске заједнице били усаглашени што се тиче веровања, њихови састанци у различитим градовима функционисали су доста слично. Историчар Ван Сле извештава да се у раној фази покрета Братске заједнице, састанци готово и нису унапред припремали. Они су сматрали да су на основу речи апостола Павла о потреби за „прорицањем“, сви мушки чланови могли слободно да говоре на састанку (1. Коринћанима 14:1, 3, 26). Као последица тога, састанци су често трајали до касно у ноћ, и неки у публици су „спавали чврстим сном“.

Касније су састанци постали организованији. Припадници Братске заједнице се нису састајали само недељом већ и у вечерима током недеље. Да би омогућили да се говорник и скупштина унапред припреме за све састанке у тој години, један штампани програм је наводио библијске стихове који ће се осматрати, као и иницијале говорника̂. Након што је састанак бивао отворен песмом и молитвом, један  говорник је објашњавао библијске стихове. Када је завршио, замолио је мушкарце да се изразе о теми коју је управо осматрао. Затим је други говорник показао примену истих стихова. Састанак се завршавао молитвом и песмом.

Припадници Братске заједнице из Харлингена, у провинцији Фризији, имали су нов начин како да им састанци теку по распореду. Говорник који је говорио дуже него што је требало, морао је да плати малу казну.

Велики национални скупови

Припадници Братске заједнице су такође осећали потребу за већим окупљањима. Тако су они, почев од 1640, из целе земље путовали двапут годишње (у пролеће и лето) у Рајнсбург. Та окупљања, пише историчар Фикс, омогућавала су им да се „упознају с идејама, осећањима, веровањима и активностима своје браће из далека“.

Неки од припадника Братске заједнице који су долазили у посету изнајмљивали су собе од сељака, док су други одседали у Groote Huis, то јест Великој кући, једној великој згради за становање са 30 соба која је припадала Братској заједници. Ту су се служили заједнички оброци за 60 до 70 људи. Након ручка, посетиоци су могли да се прошетају повећим вртом и да уживају у ’Божјем стварству, тихом разговору или тренуцима размишљања‘.

Премда нису сви припадници Братске заједнице сматрали да је крштење неопходно, многи јесу. Тако је крштење постало једна одлика тих великих окупљања. Историчар Ван Сле каже да се та церемонија обично одржавала суботом ујутро. Након песме и молитве уследило би предавање о потреби за подрањањем. Затим би говорник позвао оне одрасле особе које  су желеле да се крсте да дају јавно признање вере, као што је: „Верујем да је Исус Христ Син живога Бога.“ Након што би се предавање завршило молитвом, сви присутни би отишли до базена за крштење и били сведоци мушкарцима и женама који су клечали у базену, тако да им је вода допирала до рамена. Крститељ би затим полако гурнуо главу новог верника унапред и под воду. Након церемоније, сви су се враћали на своја места ради још једног предавања.

У суботу после подне, у 17.00, стварни састанак је започињао с кратким читањем Библије, песмом и молитвом. Да би увек имали неког говорника на располагању, припадници Братске заједнице из Ротердама, Лајдена, Амстердама и Северне Холандије наизменично су обезбеђивали говорнике за сваки од тих великих скупова. Недеља ујутро била је резервисана за прославу Господове вечере. Након предавања, молитве и песме, мушкарци, а потом и жене, узимали су хлеб и вино. Више предавања уследило би у недељу увече, а у понедељак ујутро сви би се састали за закључни говор. Већина говора одржана на тим конгресима, примећује Ван Сле, била је практичне природе, и наглашавала је примену пре него објашњавање.

Становницима Рајнсбурга било је драго да буду домаћини ових окупљања. Један посматрач из 18. века писао је да је навала странаца, који би се пуно истрошили, била извор великог прихода за село. Поред тога, припадници Братске заједнице су након сваког конгреса давали једну суму новца сиромасима из Рајнсбурга. Нема сумње, село је осетило губитак када су се 1787. ти састанци угасили. Након тога покрет Братске заједице је ишчезао. Зашто?

Зашто су ишчезли

До краја 17. века, настала је расправа око улоге разума у религији. Неки припадници Братске заједнице мислили су да људско расуђивање треба да има предност над божанским откривењем, али други се нису слагали. На крају је због те расправе дошло до подељености у целом покрету Братске заједнице. Њени припадници су се ујединили тек након што су умрли главни поборници са обе стране расправе. Па ипак, покрет након ове поделе „никад више није био исти“, примећује историчар Фикс.

Растућа толеранција унутар протестантских цркава 18. века такође је допринела пропадању Братске заједнице. Како су њихова начела разума и толеранције била прихваћенија у друштву уопште, „некада усамљено светло Братске заједнице растворило се у сјајној зори Просвећења“. До краја 18. века, већину њених припадника прогутали су менонити и друге религиозне групе.

Пошто се припадници Братске заједнице нису залагали за јединство мисли унутар покрета, било је онолико гледишта колико је било и њих. Они су то схватили и зато нису тврдили да су „сложни... у једном осећању [„у једној мисли“, ДК]“, као што је апостол Павле подстицао хришћане на то (1. Коринћанима 1:10). Међутим, у исто време су очекивали време када ће фундаментална хришћанска веровања, као што је јединство мисли, постати реалност.

С обзиром на чињеницу да у данима Братске заједнице још увек није било пуно тачног спознања, њени припадници су оставили пример који би многе данашње религије могле да запазе. (Упореди с Данилом 12:4.) Њихово наглашавање потребе за проучавањем Библије било је у складу са следећим саветом апостола Павла: „Уверите се у важније ствари“ (1. Солуњанима 5:21, NW). Лични библијски студиј је поучио Јакова Арминија и друге да се неки дуго држани религиозни обичаји и доктрине уопште не темеље на Библији. Кад су схватили то, они су имали храбрости да буду другачији од традиционалних религија. Да ли би и ти учинио исто?

[Фусноте]

[Слика на 24. страни]

Рембрант ван Рајн

[Слике на 26. страни]

Село Вармонд где су се појавили први припадници Братске заједнице, и река Де Влит где се обављало крштење

[Извор слике на 23. страни]

Позадина: љубазношћу American Bible Society Library, New York