Родитељи су нас поучили да волимо Бога

ИСПРИЧАЛА ЕЛИЗАБЕТ ТРЕЈСИ

Наоружани људи, који су раније тога дана повели руљу на нас, истерали су маму и тату из кола. Сестра и ја смо остале саме на задњем седишту питајући се хоћемо ли икада више видети своје родитеље. Шта је 1941. године довело до овог застрашујућег искуства у близини Селме, у Алабами, САД? И какве су везе с овим имала учења која смо примили од наших родитеља?

МОГА оца Дјуија Фоунтејна отхранио је један рођак на фарми у Тексасу јер су му родитељи умрли док је још био врло мали. Касније је радио на нафтним пољима. Године 1922. када је имао 23 године оженио се с Вини, једном дражесном младом Тексашанком и почео да прави планове да се негде настани и подиже породицу.

Саградио је кућу у шумовитом крају источног Тексаса, у близини градића Гарисон. Ту је узгајао различите усеве, између осталог памук и кукуруз. Такође је гајио разне врсте домаћих животиња. С временом смо и ми дошли на свет — у мају 1924. Дјуи млађи, Едвена у децембру 1925. и ја у јуну 1929.

Како смо упознали библијску истину

Мама и тата су мислили да разумеју Библију, будући да су били припадници Христове цркве. Али, Џ. В. Кук је 1932. године нашем стрицу Монроу Фоунтејну оставио књиге Ослобођење и Владавина, које је издао Watch Tower Society. Жељан да мојим родитељима исприча шта је научио, Монро би често свраћао у време доручка, прочитао неки чланак из Куле стражаре и онда „као случајно“ заборавио часопис. Касније су га читали мама и тата.

Једног недељног јутра, стриц Монро је позвао тату код једног комшије на библијски студиј. Убедио га је да г. Кук може да на темељу Библије одговори на сва његова питања. Када се тата вратио са студија, узбуђено је рекао породици: „Добио сам одговоре на сва своја питања и још више! Мислио сам да све знам, али када ми је г. Кук почео објашњавати о паклу, души, Божјој намери са земљом и како ће је Божје Краљевство остварити, почео сам да увиђам како у ствари ништа не знам о Библији!“

Наша кућа је била нешто попут друштвеног центра. Рођаци и пријатељи су долазили у посету, правили карамеле и слатке  кокице, певали с нама док је мама свирала клавир. Полако су ти догађаји отворили пут за разговоре о библијским темама. Иако ми деца нисмо могли да разумемо све о чему се дискутовало, јака љубав наших родитеља према Богу и Библији била је толико очигледна да је свако од нас развио сличну љубав према Богу и његовој Речи.

И друге породице су отвориле своја врата за седмичне разговоре о Библији, а они су се обично вртели око неке теме из последњег броја часописа Кула стражара. Када су породице из оближњих градова Аплби и Накодоучез биле домаћини наших састанака, потрпали бисмо се у наш Форд ’А‘ и ишли, било да је киша или сунце.

Примењивали су оно што су учили

Убрзо су родитељи увидели да треба да делују. Љубав према Богу је изискивала да то што се учи треба поделити и с другима (Дела апостолска 20:35). Али, тај корак да у јавности причају о својој вери био је за њих изазов, нарочито зато што су наши родитељи по природи били срамежљиви, скромни људи. Али покренула их је љубав према Богу, а то им је за узврат помогло да поуче нас да имамо дубоко поуздање у Јехову. Тата се о томе овако изразио: „Јехова ствара проповеднике од узгајивача грашка!“ Године 1933, мама и тата су симболизовали своје предање Јехови крштењем у води у једном рибњаку близу Хендерсона, у Тексасу.

Тата је почетком 1935. писао Watch Tower Societyju постављајући многа питања о хришћанској нади у вечни живот (Јован 14:2; 2. Тимотеју 2:11, 12; Откривење 14:1, 3; 20:6). Одговор је добио директно од Џозефа Ф. Ратерфорда, тадашњег председника Societyja. Уместо да је одговорио на татина питања, брат Ратерфорд га је позвао да у мају присуствује конгресу Јеховиних сведока у Вашингтону.

’То је неизводљиво‘, размишљао је тата. ’Ми смо фармери с 26 хектара засађеног поврћа. До тада би све то морало да се обере и однесе на пијацу.‘ Међутим, ускоро је дошло до поплаве и она је однела све његове изговоре — усеве, ограде и мостове. Тако смо се придружили другим Сведоцима у изнајмљеном школском аутобусу који нас је одвезао до конгреса, 1 600 километара на североисток.

На конгресу су тата и мама били одушевљени кад су чули јасно објашњење идентитета „народа многог“ који ће преживети ’невољу велику‘ (Откривење 7:9, 14, ДК). Та нада у вечни живот на рајској земљи мотивисала је маму и тату до краја живота, а нас децу су подстицали да се ’чврсто ухватимо правог живота‘, што за нас значи вечни живот на земљи који Јехова нуди (1. Тимотеју 6:19; Псалам 37:29; Откривење 21:3, 4). Иако сам имала само пет година, заиста сам уживала са својом породицом на том срећном догађају.

Кад смо се вратили с конгреса, поново смо засејали усеве и на крају имали род као никада пре. То је свакако допринело томе да мама и тата буду уверени да потпуно поуздање у Јехову никада неће проћи ненаграђено. Укључили су се у посебан вид дела проповедања где су обоје пристали да месечно проводе 52 сата у служби. А онда, када је наступила наредна сезона за сејање — они су све одреда распродали! Тата је имао камп-приколицу 6⁠x⁠24 метра, направљену за нас петоро, а и купио је нови затворени Форд с троја врата који је вукао приколицу. Стриц Монро је учинио исто, и он се са својом породицом преселио у камп-приколицу.

Поучавали су нас истини

Тата и мама су у октобру 1963. започели с пионирењем, како се назива пуновремена служба. Као породица, почели смо да проповедамо у окрузима на истоку Тексаса где се ретко проповедала порука о Краљевству. Скоро годину дана смо се селили од места до места, али све у свему, заиста смо уживали у таквом животу. Мама и тата су нас речју и примером поучавали да будемо попут раних хришћана који су се трошили у преношењу библијске истине другима.

 Ми деца смо се нарочито дивили мајци због жртава које је подносила остајући без куће. Међутим, једне ствари се ни у ком случају није одрицала, своје шиваће машине. Било је то и добро. С кројачким умећем увек нас је лепо одевала. Сваки конгрес смо имали лепу нову одећу.

Добро памтим када је у наше подручје дошао Херман Џ. Хеншел са својом породицом у камионету с разгласом у власништву Watch Tower Societyja. Они би паркирали камионет у најнасељенији крај, пустили кратко снимљено предавање, а онда лично посећивали људе како би им пружили даљње информације. Дјуи млађи је уживао у друштву Хермановог сина Милтона који је тада био мало старији тинејџер. Сада је Милтон председник Watch Tower Societyja.

За време конгреса у Колумбу, у Охају, Едвена се крстила, а мами и тати је понуђена предност да служе као специјални пионири. То је тада значило најмање 200 сати месечно провести у делу проповедања. Кад се осврнем на то, увиђам колико ми је мајчин добар пример помогао да и ја подржим свог супруга на његовим теократским доделама.

Када би тата успоставио библијски студиј с неком породицом, повео би и нас да пружамо добар пример њиховој деци. Давао нам је да тражимо и читамо библијске стихове и да одговарамо на нека основна питања. Као резултат тога, многи од тих младих с којима смо некада проучавали, верно служе Јехови све до данас. И свакако, тако је и у нама постављен чврст темељ да и даље волимо Бога.

Док је Дјуи млађи растао, тешко му је падало да живи на тако скученом простору с двема млађим сестрама. Зато је 1940. решио да оде и започне с пионирском службом с још једним Сведоком. После се оженио с Одри Барон. Пошто су наши родитељи поучили Одри многим стварима, она је јако заволела маму и тату. Када је 1944. Дјуи млађи отишао у затвор због хришћанске неутралности, она је на неко време дошла да живи код нас у скученој приколици.

На великом конгресу у Сент Луису, у Мисурију, 1941. године, брат Ратерфорд се директно обратио деци од 5 до 18 година,  која су седела у посебном предњем делу. Едвена и ја смо слушали његов миран, јасан глас; био је попут оца пуног љубави који код куће поучава своју децу. Охрабрио је родитеље: „Данас је Христ Исус пред собом сакупио народ с којим је склопио савез и на најснажнији начин им говори да поучавају своју децу путу праведности.“ Додао је: „Чувајте их код куће и поучавајте их истини!“ На срећу, наши родитељи су то и чинили!

На том конгресу добили смо нову брошурицу Јеховине слуге одбрањени, која је изнела преглед судских случајева које су Јеховини сведоци добили, укључујући и оне с Врховног суда Сједињених Држава. Тата ју је проучавао с нама у кругу породице. Нисмо ни знали да је то била припрема за оно што ће се десити за неколико недеља у Селми, у Алабами.

Напад руље у Селми

Ујутро уочи тог страшног догађаја, тата је шерифу, градоначелнику и шефу полиције у Селми уручио писмо које је наводило наше уставно право да вршимо своју службу под заштитом закона. Па ипак су они одлучили да нас истерају из града.

Касно поподне, петорица наоружаних мушкараца ушли су у нашу приколицу и као таоце узели маму, сестру и мене. Претресли су све унутра у потрази за нечим субверзивним. Тата је био напољу, а они су му наредили да закачи приколицу за кола, све време држећи револвере уперене у њега. Тог тренутка се нисам плашила. Било је тако смешно што су ти људи мислили да смо опасни да смо сестра и ја почеле да се кикоћемо. Међутим, на татин миг убрзо смо се примириле.

Када смо били спремни да пођемо, ти људи су хтели да Едвена и ја идемо њиховим колима. Тата је скочио. „Само преко мене мртвог!“, рекао је. Након разговора, допустили су нам да путујемо заједно док су нас ти наоружани људи пратили својим колима. Око 25 километара од града, сигнализирали су нам да станемо са стране пута и одвели су маму и тату. Ти људи су увек изнова покушавали да их убеде: „Оставите ту религију! Вратите се на фарму и исправно одгајајте своје цурице!“ Тата је покушао да их уразуми, али без успеха.

Најзад је један од њих рекао: „Идите, и ако се икада вратите у област Даласа, све ћемо вас побити!“

Ослобођени и поново заједно, неколико сати смо путовали, а затим се паркирали да бисмо преноћили. Записали смо број њихових регистарских таблица. Тата је без одлагања известио Watch Tower Society о свему што се десило, и неколико месеци касније ти људи су откривени и ухапшени.

У мисионарску школу Гилеад

Едвена је добила позив да 1946. похађа 7. разред Библијске школе Гилеад Watchtowera у Саут Ленсингу, у држави Њујорк. Алберт Шродер, један од инструктора, поменуо је њене добре особине свом бившем партнеру у пионирској служби, Билу Елроду, који је тада служио у Бетелу, светској централи Јеховиних сведока у Бруклину, у Њујорку. a Едвена и Бил су се упознали и узели око годину дана након њеног дипломирања у Гилеаду. Многе године су  били у пуновременој служби, укључујући и пет година заједничке службе у Бетелу. Онда је једног дана 1959, брат Шродер пред 34. разредом Гилеада објавио да је његов драги пријатељ постао отац дечака и девојчице, близанаца.

Док сам с родитељима служила у Меридијану, у Мисисипију, крајем 1947. примили смо позив да све троје похађамо 11. разред Гилеада. Били смо запрепашћени јер сам ја према траженим условима била премлада, а мама и тата престари. Али, учињен је изузетак, и ми смо добили ту незаслужену предност да стекнемо више библијско образовање.

Мисионарска служба с родитељима

Наша мисионарска додела је била Колумбија у Јужној Америци. Међутим, тек смо у децембру 1949, више од годину дана након што смо дипломирали, стигли у мисионарски дом у Боготи, где је већ живело троје мисионара. Тата је из почетка скоро закључио да би било лакше научити људе енглески него да он научи шпански! Да, било је искушења, али како су само били велики благослови! Године 1949, у Колумбији је било мање од сто Сведока, а сада их има много више од 100 000!

Након пет година службе у Боготи, мама и тата су послани у град Кали. У међувремену сам се 1952. удала за Роберта Трејсија, такође мисионара у Колумбији. b У Колумбији смо били све до 1982, када смо добили доделу у Мексику, где све до сада служимо. На крају су се 1968. моји родитељи морали вратити у Сједињене Државе због медицинске неге. Након што им се здравље поправило, наставили су да служе као специјални пионири у близини Мобила, у Алабами.

Брига за наше родитеље

Како су године пролазиле, мама и тата су почели да успоравају, и требало им је све више подршке и пажње. На њихов захтев додељени су да служе у Атини, у Алабами, близу Едвене и Била. Касније је наш брат Дјуи млађи мислио да би било мудро да породице живе ближе једна другој, негде у Јужној Каролини. Тако да се Бил са својом породицом, и мамом и татом, преселио у Гринвуд. Ова промена пуна љубави, омогућила је Роберту и мени да наставимо своју мисионарску службу у Колумбији будући да смо знали да су моји родитељи добро збринути.

Онда је 1985. тата доживео мождани удар након чега није могао да говори и био је везан за кревет. Окупили смо се на породичном састанку да бисмо размотрили како је најбоље да бринемо о својим родитељима. Одлучили смо да Одри постане татин главни старатељ, а да Роберт и ја можемо дати највећи допринос ако сваке недеље шаљемо писмо с охрабрујућим искуствима, и ако их посећујемо кад год можемо.

Последњи сусрет с оцем још увек је жив у мојим сећањима. Није могао разговетно да говори, али након што смо му рекли да се враћамо у Мексико, уз велико напрезање и с много осећања некако је успео да изговори једну једину реч: „Адиос!“ Тиме смо знали да он у свом срцу подржава нашу одлуку да наставимо са својом мисионарском доделом. Умро је у јулу 1987, а мама девет месеци касније.

Једно писмо које сам добила од своје сестре која је удовица, на добар начин резимира цењење које свако од нас осећа према нашим родитељима. „Веома ценим своје богато хришћанско наслеђе и никада ни на трен не помишљам да бих била срећнија да су родитељи решили да нас другачије подижу. Њихов пример снажне вере, самопожртвованости и потпуног поуздања у Јехову помогао ми је да преживим неке тмурне тренутке у животу.“ Едвена је закључила: „Захваљујем Јехови за родитеље који су речју и примером показали срећу коју и ми можемо имати ако свој живот градимо око службе нашем љубазном Богу Јехови.“

[Фусноте]

[Слике на странама 22, 23]

Породица Фоунтејн: (с лева на десно) Дјуи, Едвена, Вини, Елизабет и Дјуи млађи; десно: Елизабет и Дјуи млађи на бранику Хеншеловог камионета с разгласом (1937); доле десно: шеснаестогодишња Елизабет носи плакате