Животна прича

Јехова је моје уточиште и сила

ИСПРИЧАО МАРСЕЛ ФИЛТО

„Ако се удаш за њега осудила си себе на робију.“ То су људи говорили девојци с којом сам планирао да се оженим. Да вам испричам зашто су тако говорили.

КАДА сам се родио 1927, канадска покрајина Квибек је била упориште католицизма. Отприлике четири године касније, у нашу кућу у Монтреалу почела је да навраћа Сесил Дифур, пуновремени слуга Јеховиних сведока. Наше комшије су јој због тога често претиле. Штавише, била је више пута хапшена и малтретирана зато што је проповедала библијску поруку. Тако смо убрзо схватили истинитост Исусових речи: „Бићете предмет мржње свих нација због мог имена“ (Матеј 24:9).

У то време многима је било незамисливо да једна канадска породица француског порекла напусти католичку религију. Премда се моји родитељи никада нису крстили као Сведоци, врло брзо су закључили да учења католичке цркве нису у складу с Библијом. Зато су подстицали своје осморо деце да читају литературу Сведока и подржавали их кад су заузимали став за библијску истину.

Заузимање става у тешким временима

Почео сам озбиљно да се интересујем за библијски студиј 1942. године, док сам још ишао у школу. У Канади је делатност Јеховиних сведока тада била забрањена, јер су следили пример првих хришћана и нису учествовали у ратовима (Исаија 2:4; Матеј 26:52). За време светског рата који је тада беснео, мој најстарији брат  Ролан је одведен у радни логор јер није хтео да узме оружје.

Отприлике у то време, отац ми је дао једну књигу на француском која је описивала страдања Сведока у Немачкој, због тога што су одбијали да подрже војне походе Адолфа Хитлера. a Био сам подстакнут да се поистоветим с тако храбрим примерима беспрекорности, те сам почео да посећујем састанке Јеховиних сведока који су се одржавали у једној приватној кући. Убрзо сам био позван да учествујем у делу проповедања. Прихватио сам тај позив потпуно свестан тога да бих могао бити ухапшен и затворен.

Након што сам се помолио за снагу, покуцао сам на прва врата. Отворила је једна љубазна госпођа, и кад сам се представио прочитао сам јој речи из 2. Тимотеју 3:16: „Све је Писмо надахнуто од Бога, и корисно.“

„Да ли сте заинтересовани да сазнате нешто више о Библији?“, упитао сам.

„Да“, одговорила је.

Рекао сам да ћу јој довести једну пријатељицу која познаје Библију боље од мене, што сам и учинио следеће седмице. После тог првог искуства осећао сам се сигурније, и схватио сам да службу не обављамо својом сопственом снагом. Као што је апостол Павле рекао, ми то чинимо уз Јеховину помоћ. Заиста, веома је важно да признамо да је ’снага која надилази уобичајену од Бога, а не од нас‘ (2. Коринћанима 4:7).

После тога је дело проповедања постало саставни део мог живота, а уз њега и хапшења и затвор. Није ни чудо што су мојој будућој невести говорили: „Ако се удаш за њега осудила си себе на робију!“ Па ипак, таква искуства и нису била баш толико тешка. Након што бисмо провели ноћ у затвору, обично би неко од Сведока платио кауцију за нас.

Важне одлуке

У априлу 1943. године предао сам се Јехови и симболизовао то крштењем у води. Затим сам у августу 1944. први пут био на великом конгресу у Буфалу (Њујорк, САД), у близини канадске границе. Било је присутно 25 000 особа, а програм је у мени пробудио жељу да будем пионир, како се зову пуновремене слуге Јеховиних сведока. Забрана дела Јеховиних сведока у Канади била је укинута у мају 1945, и већ следећег месеца сам почео с пионирењем.

Међутим, што сам више учествовао у служби то сам чешће одлазио у затвор. Једном су ме ставили у ћелију заједно с Мајком Милером, верним, дугогодишњим  Јеховиним слугом. Сели смо на бетон и разговарали. Тај духовно изграђујућ разговор ме је неизмерно ојачао. Међутим, после тога ми је прошло кроз главу једно питање: ’Шта би било да смо се пре тога нешто споречкали и да нисмо разговарали?‘ За то време док сам био у затвору са овим драгим братом научио сам једну од најизванреднијих лекција у животу — нама су потребна наша браћа и зато треба да опраштамо и будемо љубазни једни према другима. Иначе, као што је апостол Павле писао: „Ако један другога гризете и ждерете, пазите да један другога не уништите“ (Галатима 5:15).

У септембру 1945, позван сам да служим у канадској канцеларији подружнице Watch Tower Societya у Торонту, што зовемо Бетел. Тамо је духовни програм заиста био изграђујућ и јачао је веру. Следеће године ми је додељено да радим на бетелској фарми, око 40 километара северно од канцеларије подружнице. Док сам брао јагоде с младом Ен Волинек запазио сам не само њену физичку лепоту већ и љубав према Јехови и ревност за њега. Међу нама се развила љубав и у јануару 1947. смо се венчали.

Наредне две и по године смо пионирили у Лондону (Онтарио), а затим на острву Кејп Бретон где смо помогли да се оснује скупштина. Затим смо 1949. позвани да похађамо 14. разред Библијске школе Гилеад Watchtowera, где смо се школовали за мисионаре.

Мисионарско дело у Квибеку

Канадским апсолвентима претходног разреда Гилеада било је додељено да отпочну дело проповедања у Квибеку. Ми смо им се придружили 1950. године, заједно с још 25 њих из нашег 14. разреда. Све већа активност мисионара довела је до интензивнијег прогонства и напада руље, на шта су подстицале вође римокатоличке цркве.

Два дана после доласка на нашу прву мисионарску доделу у граду Ројну, Ен су ухапсили и стрпали у полицијска кола. То је било ново искуство за њу, с обзиром да потиче из једног сеоцета у канадској покрајини Манитоба, где је ретко кад виђала полицајца. Сасвим је разумљиво да се уплашила и сетила оних речи: „Ако се удаш за њега осудила си себе на робију.“ Међутим, пре него што су отишли, полицајци су и мене пронашли и стрпали у кола заједно са Ен. „Драго ми је што те видим!“, узвикнула је. Ипак је изненађујуће смирено прокоментарисала: „Па исто то се догађало и апостолима кад су проповедали о Исусу“ (Дела апостолска 4:1-3; 5:17, 18). Нешто касније тог дана били смо пуштени уз кауцију.

Око годину дана после овог догађаја, за време службе од куће до куће на нашој новој додели у Монтреалу, зачуо сам неки метеж на улици и видео разјарену руљу како баца камење. Док сам журио да помогнем Ен и њеној партнерки стигла је полиција. Уместо да ухапси неке из те руље, полиција је ухапсила Ен и њену партнерку! Кад су биле у затвору, Ен је подсетила ту нову Сведокињу на то да оне доживљавају истинитост Исусових речи: „Бићете предмет мржње свих људи због мог имена“ (Матеј 10:22).

Једно време је на суду у Квибеку било у току око 1 700 парница против Јеховиних сведока. У већини случајева смо били оптуживани да дистрибуишемо подривачку литературу или да дистрибуишемо литературу без дозволе за издавање. Због тога је Правно одељење Watch Tower Societya покренуло поступак против владе Квибека. После дугогодишње законске борбе, Јехова нам је дао две велике победе пред Врховним судом Канаде. У децембру 1950. ослобођени смо оптужбе да је наша литература подривачка, а у октобру 1953. било нам је одобрено да дистрибуишемо литературу без дозволе за издавање. Тако смо на очигледан начин видели да је Јехова заиста „уточиште и сила, и помоћ што се увек у невољи нађе“ (Псалам 46:2).

 Број Сведока у Квибеку је невероватно порастао са 356, колико их је било 1945. када сам почео с пионирењем, на преко 24 000 данас! Стварно је испало баш онако како је проречено у Библији: „Свако ће оружје против тебе тупо бити, а и сваки језик који би се на суду на те подигао ти ћеш сама осудити“ (Исаија 54:17).

Наше дело у Француској

У септембру 1959. Ен и ја смо позвани да служимо у Бетелу у Паризу (Француска), где сам добио задатак да надгледам процес штампања. Све док нисмо дошли, јануара 1960, нашу литературу је штампало једно пословно предузеће. Пошто је Кула стражара тада била забрањена у Француској, штампали смо је сваког месеца у виду брошуре од 64 стране. Брошура је носила наслов „Интерни билтен Јеховиних сведока“, и у њој су се налазили чланци који ће се тог месеца проучавати у скупштинама. Од 1960. до 1967, број оних који су учествовали у делу проповедања у Француској порастао је са 15 439 на 26 250.

На крају је већина мисионара добила нове доделе, неки у афричке земље у којима се говори француски, а неки поново у Квибек. Пошто се Ен није осећала добро и била јој је неопходна операција, вратили смо се у Квибек. После три године медицинске неге, здравље јој се побољшало. Тад ми је додељена покрајинска служба, што значи да сам сваке недеље посећивао другу скупштину како бих пружао духовно охрабрење.

Мисионарско дело у Африци

Неколико година касније, 1981, били смо одушевљени када смо добили нову доделу као мисионари у Заиру, сада Демократска Република Конго. Народ је тамо био сиромашан и подносио је многе невоље. Када смо стигли, било је 25 753 Сведока, данас их има преко 113 000, а 446 362 особе су присуствовале Меморијалу Христове смрти 1999. године!

Године 1984. добили смо од владе око 500 јутара земље за изградњу нове канцеларије подружнице. Затим је, децембра 1985. у главном граду Киншаси одржан међународни конгрес на ком је било присутно 32 000 делегата из многих крајева света. Након тога је противљење подстакнуто од стране свештенства омело наше дело у Заиру. Одговорној браћи је 12. марта 1986. уручено писмо којим је проглашено да је организација Јеховиних сведока у Заиру незаконита. Ову забрану свих наших активности потписао је тадашњи председник, покојни Мобуту Сесе Секо.

Због овог изненадног развоја догађаја морали смо да применимо библијски савет: „Мудри види зло и уклања се“ (Пословице 22:3). Пронашли смо начин да ван земље набавимо папир, мастило, филм, штампарске плоче и хемијска средства за штампање наших публикација у Киншаси. Такође смо развили нашу властиту мрежу за дистрибуисање. Кад смо се тако организовали, наш систем је функционисао боље него владина поштанска служба!

Хиљаде Сведока је било ухапшено, а многи су били брутално мучени. Ипак су, осим неких изузетака, издржали све то и сачували своју верност. И ја сам био ухапшен и видео сам у каквим су грозним затворским условима била наша браћа. Много пута смо на свакакве начине били гоњени и од тајне полиције и од власти, али Јехова би увек створио излаз (2. Коринћанима 4:8).

Једном смо сакрили око 3 000 кутија литературе у складишту једног бизнисмена. Међутим, један од његових радника је обавестио тајну полицију и они су ухапсили тог бизнисмена. Док су га возили у затвор случајно су нам се путеви укрстили. Бизнисмен им је рекао да сам ја тај који је склопио договор с њим да литература буде у његовом складишту. Полиција ме је зауставила и почела да испитује оптужујући ме да сам у складишту тог човека остављао незакониту литературу.

„Имате ли неку од књига?“ упитао сам.

„Наравно да имамо“, одговорили су.

 „Смем ли да погледам?“ питао сам.

Када су ми дали један примерак, показао сам им унутрашњу страну где стоји: „Printed in the United States of America by the Watch Tower Bible & Tract Society.“

„То што држите у рукама је власништво Америке, а не Заира“, подсетио сам их. „Ваша влада је забранила законско удружење Јеховиних сведока у Заиру, а не Watch Tower Bible & Tract Society у Сједињеним Државама. Зато би требало да пазите шта радите с овим публикацијама.“

Пустили су ме јер нису имали судски налог да ме ухапсе. Те ноћи смо с два камиона покупили литературу из складишта. Када су сутрадан стигле надлежне особе били су запрепаштени кад су открили да је складиште празно. Од тад су почели да ме траже јер су имали судски налог за хапшење. Пронашли су ме, и пошто нису имали кола, морао сам са̂м да се одвезем до затвора! Један други Сведок је пошао са мном да би вратио моја кола пре него што би их се они дочепали.

Након осмочасовног саслушавања одлучили су да ме депортују. Тада сам им показао писмо у ком ме је влада одредила да средим рачуне око имовине сада забрањене организације Јеховиних сведока у Заиру. Тако ми је допуштено да наставим с мојим послом у Бетелу.

Након што сам четири године служио под теретом забране дела у Заиру зарадио сам чир на желуцу који је крварио и био опасан по живот. Одлучено је да одем на лечење у Јужну Африку, и тамо ми је подружница пружила добру негу тако да сам се опоравио. После осам година проведених у служби у Заиру, што је заиста било једно незаборавно и лепо искуство, 1989. године смо се преселили у Јужноафричку подружницу. Године 1998. смо се вратили у нашу домовину и од тада поново служимо у канадском Бетелу.

Захвалан за службу

Када се осврнем на 54 године проведене у пуновременој служби, тако сам захвалан што сам своју младалачку снагу могао да користим у драгоценој служби за Јехову. Премда је Ен морала да претрпи многе тешке околности, није се жалила већ ми је пружала подршку у свим нашим активностима. Имали смо предност да помогнемо многима да упознају Јехову, а велики број њих је сад у пуновременој служби. Каква је само радост видети како нека њихова деца, па чак и унучићи, служе нашем дивном Богу, Јехови!

Уверен сам да не постоји ништа што овај свет може понудити, а што би се могло упоредити с предностима и благословима које нам Јехова пружа. Истина, претрпели смо многе кушње, али све су оне служиле да изградимо веру и поуздање у Јехову. Он је заиста доказао да је уточиште и сила, и помоћ што се у невољи брзо нађе.

[Фуснота]

[Слике на 26. страни]

Ен и ја за време пионирења 1947; и данас

[Слика на 29. страни]

Људи које смо упознали у Заиру волели су библијску истину