Животна прича

Живели смо једноставно ради службе Јехови

ИСПРИЧАЛА КЛАРА ГЕРБЕР МОЈЕР

Имам 92 године и једва се крећем, али сам још увек бистрог ума и добро памтим. Колико сам само срећна што сам имала предност да од детињства служим Јехови! Једноставан, некомпликован живот неизмерно је допринео том благу.

РОДИЛА сам се 18. августа 1907. у Алиенсу (Охајо, САД) као најстарије од петоро деце. Када ми је било осам година, један пуновремени проповедник Истраживача Библије, како су се тада звали Јеховини сведоци, бициклом је дошао до наше фарме за млечне производе. На вратима је упознао моју мајку Лору Гербер и питао је да ли зна зашто зло још увек траје. Мајка се одувек то питала.

Након што је поразговарала с оцем, који је био напољу у амбару, наручила је комплет од шест томова Студије Писма. Прочитала их је у једном даху и била дубоко дирнута библијским истинама које је сазнала. Проучила је 6. том под називом Ново створење и јасно разумела потребу за хришћанским крштењем подрањањем у води. Пошто није знала како да пронађе Истраживаче Библије, замолила је тату да је крсти у поточићу на фарми, иако је био хладни март 1916. године.

Недуго након тога мајка је у једним новинама видела најаву предавања у Сали ћерки ветерана у Алиенсу. Предавање је било под насловом „Божански план векова“. Одмах је желела да иде, будући да је 1. том Студија писма био под истим насловом. Чезе су биле упрегнуте и цела породица је њима отишла на први састанак. Од тада смо недељом и средом увече посећивали састанке по кућама браће. Убрзо  након тога, мајку је поново крстио један представник хришћанске скупштине. Тата, који је увек имао пуне руке посла на фарми, на крају се заинтересовао за библијски студиј и крстио се неколико година касније.

Сусрет са онима који предводе

Џ. Ф. Ратерфорд, тадашњи председник Watch Tower Societyja, посетио је Алиенс 10. јуна 1917. да би говорио на тему „Зашто народи ратују?“ Имала сам девет година и била сам с родитељима и браћом Вилијемом и Чарлсом. Било нас је поприлично, више од сто особа. Након предавања брата Ратерфорда, већина присутних се наместила за једну фотографију испред Колумбија Театра, где је одржан говор. Наредне седмице је А. Х. Макмилан на истом месту одржао говор на тему „Предстојеће Божје Краљевство“. Имали смо предност да та браћа посете и наш градић.

Први незаборавни конгреси

Први конгрес којем сам присуствовала био је у Атвотеру (Охајо), неколико километара од Алиенса. Мама је питала тамошње представнике Заједнице да ли имам довољно година за крштење. Пошто сам сматрала да сам се на исправан начин предала Богу да вршим његову вољу, било ми је дозвољено да се тог дана крстим у поточићу близу једног великог јабучњака. Пресвукла сам се у једном шатору који су браћа подигла за ту прилику и крстила се у једној старој, дебелој спаваћици.

С родитељима сам септембра 1919. отишла возом за Сандаски, који се налази на језеру Ири у Охају. Ту смо се укрцали на трајект и за кратко време стигли у Сидар Поинт где је требало да се одржи наш незаборавни конгрес. Када смо се искрцали с брода, на обали је био постављен један мали сто с храном. Добила сам хамбургер који је за мене тада био прави луксуз. Био је тако сочан! Највећи број присутних на том осмодневном конгресу био је 7 000. Није било озвучења, тако да сам морала јако пажљиво да слушам.

На том конгресу је објављено да поред Куле стражаре излази и пропратни часопис Златни век (сада Пробудите се!). Изостала сам прву недељу из школе да бих присуствовала том конгресу, али је заиста било вредно тога. Сидар Поинт је био одмаралиште и тамо је у ресторану било кувара који су припремали оброке за делегате. Али из неког непознатог разлога, кувари и конобари су напустили посао, тако да су се браћа која су знала да кувају својски латила посла и припремила храну за делегате. Деценијама након тога, Јеховин народ је сам припремао оброке на већим скуповима и конгресима.

Такође смо у септембру 1922. имали предност да поново дођемо у Сидар Поинт на деветодневни конгрес ком је присуствовало преко 18 000 људи. Управо на том конгресу нас је брат Ратерфорд охрабрио да „објављујемо, објављујемо, објављујемо Краља и његово краљевство“. Међутим, своју службу сам већ била започела неколико година раније дељењем трактата и Златног века.

Цењење за службу

Почетком 1918. учествовала сам у уручивању трактата Пад Вавилона на околним фармама. Пошто је било јако хладно, код куће бисмо на пећи на дрва загрејали стеатит и онда га носили са собом у чези како би нам било топло на ногама. Облачили смо дебеле капуте и шешире, пошто је чеза имала само кров и засторе са стране, али не и грејање. У сваком случају, била су то срећна времена.

Посебно издање Свршене тајне, звано ZG, припремљено је 1920. у облику часописа. a Родитељи и ја смо с том публикацијом изишли на улице Алиенса. У то време је свако сам ишао на врата, стога сам бојажљиво пришла једном предворју где је седело неколико људи. Након мог наступа, једна жена је рекла: „Зар није све то лепо  испричала?“ и узела је публикацију. Тог дана сам први пут дуже, формално наступала од куће до куће, и уручила 13 ових публикација.

Кад сам била осми разред, мама је добила упалу плућа и више од месец дана била везана за кревет. Моја најмлађа сестра Хејзел, била је мала тако да сам напустила школу да бих помагала на фарми и да бих се бринула о деци. Наша породица је и даље озбиљно гледала на истину и редовно смо присуствовали свим скупштинским састанцима.

На Меморијалу Христове смрти 1928. године, свима у публици је уручен трактат „Где су осталих девет?“ Он је размотрио Луку 17:11-19, где Библија каже да је само један очишћени губавац понизно захвалио Исусу што га је чудотворно излечио. То ме је дирнуло у срце. Питала сам се: ’Колико сам ја захвална?‘

Пошто је код куће сада било све у реду а ја сам била здрава и слободна, одлучила сам да одем од куће и започнем с пионирском службом, како се назива пуновремена служба. Родитељи су ме храбрили на то. Тако смо моја партнерка Агнес Алета и ја добиле своју доделу и 28. августа 1928. у 21.00 селе на воз. Обе смо имале по један кофер и ђачку торбу с библијском литературом. Моје сестре, родитељи, а и ми, плакали смо на станици. Мислила сам да их можда никада више нећу видети пошто смо веровали да је Армагедон близу. Сутрадан ујутро, стигли смо на нашу доделу у Бруксвил (Кентаки).

Изнајмиле смо један пансион, накуповале конзерве шпагета и направиле сендвиче. Сваког дана смо ишле у другим правцима, радиле смо саме и нудиле станарима пет увезаних књига за прилог од 1,98 долара. Постепено смо покриле цео град и упознале многе људе који су били прилично заинтересовани за Библију.

У року од око три месеца, биле смо на свим вратима у Бруксвилу и његовој околини као и у Огасти. Зато смо ишле да обрађујемо градове Мејзвил, Париз и Ричмонд. У наредне три године, обрадиле смо многе округе у Кентакију где није било скупштина. Често су нам помагали пријатељи и чланови породице из Охаја, који би с времена на време допутовали на недељу дана или више и придружили нам се у служби.

Други незаборавни конгреси

Конгрес у Колумбосу (Охајо), од 24-30. јула 1931, био је заиста незабораван. Тамо је објављено да ћемо носити име темељено на Библији, Јеховини сведоци (Исаија 43:12). Пре тога, када би нас људи упитали која смо религија, ми бисмо рекли „Међународни истраживачи Библије“. Али, то нас није на прави начин одвајало од других, пошто је било истраживача Библије повезаних и с разним другим верским групама.

Моја партнерка Агнес се удала и ја сам остала сама; зато сам била одушевљена када је објављено да они који траже партнера за пионирење треба да се јаве на једно место. Тамо сам упознала Берту и Елси Гарти и Беси Енсмингер. Имале су два аута и тражиле су четврту пионирку која би радила с њима. С конгреса смо отишле заједно иако се пре тога никада нисмо виделе.

Лети смо радиле по целој Пенсилванији. Онда, како се зима примицала, тражиле смо доделе у топлијим јужним државама, у Северној Каролини, Вирџинији и Мериленду. На пролеће бисмо се вратиле на север. Тада су пионири обичавали да тако раде. Џон Бут и Рудолф Абул, који су то исто радили, 1934. су повели са собом у Хазард (Кентаки) Ралфа Мојера и његовог млађег брата Виларда.

Срела сам Ралфа у неколико наврата, а боље смо се упознали за време великог конгреса одржаног од 30. маја до 3. јуна 1935. у Вашингтону. Ралф и ја смо заједно седели на трибинама када је одржан говор о ’великој гомили‘, то јест ’великом мноштву‘ (Откривење 7:9-14). До тада смо веровали да су они из великог мноштва чланови једне небеске класе који су мање верни  од оних из 144 000 (Откривење 14:1-3). Зато ја нисам хтела да будем једна од њих!

Многи су се изненадили када је брат Ратерфорд објаснио да су чланови велике гомиле земаљска класа верних особа које ће преживети Армагедон. Затим је позвао да сви из великог мноштва устану. Ја нисам устала, док Ралф јесте. Касније ми је то постало јасније, тако да сам 1935. последњи пут узела симболични хлеб и вино на Меморијалу Христове смрти. Моја мајка је узимала симболе све до своје смрти у новембру 1957.

Сталан партнер

Ралф и ја смо се дописивали. Ја сам служила у Лејк Пласиду у држави Њујорк, а он у Пенсилванији. Године 1936, направио је малу камп-приколицу коју је могао да вуче колима. Ради конгреса одржаног 16-18. октобра дошао је њом из Потстауна (Пенсилванија) у Њуарк (Њу Џерзи). Једне вечери након програма, неколико нас пионира отишли смо да видимо Ралфову нову камп-приколицу. Нас двоје смо стајали у приколици поред једног малог уграђеног лавабоа, кад је он упитао: „Допада ти се приколица?“

Када сам климнула главом, он ме је питао: „Да ли желиш да живиш у њој?“

„Да“, одговорила сам, а он ме је тако нежно пољубио да то никада нећу заборавити. Неколико дана касније добили смо дозволу за венчање. Дан после конгреса, 19. октобра, отишли смо у Бруклин и обишли штампарију Watch Tower Societyja. Онда смо тражили доделу. Грант Сјутер је био задужен за додељивање подручја и питао је ко је расположен да их обрађује. Ралф је рекао: „Ми смо, уколико успемо да се венчамо.“

„Ако се вратите до 17.00 сати, можемо то средити“, одговорио је брат Сјутер. Те вечери смо се венчали у кући једног Сведока у околини Бруклина. У једном локалном ресторану јели смо с неким пријатељима, а онда јавним превозом отишли до Ралфове приколице у Њуарку.

Убрзо након тога, били смо на путу за Хитсвил у Вирџинији, ка нашој првој заједничкој пионирској додели. Радили смо у округу Нортумберленд и онда ишли у округе Фултон и Френклин у Пенсилванији. Ралф је 1939. позван у зонску службу, што је активност која је подразумевала да редом посећујемо многе скупштине. Служили смо у скупштинама у Тенесију. Наредне године родио нам се син Ален, а 1941. је прекинута зонска служба. Тада смо као специјални пионири добили доделу у Марион (Вирџинија). Тих дана то је значило месечно провести 200 сати у служби.

Прилагођавање

Године 1943, морала сам да престанем са специјалном пионирском службом.  Живети у малој камп-приколици, старати се о малом детету, припремати оброке, прати за све нас и проводити 60 сати месечно у служби, било је све што сам могла да учиним. Али Ралф је наставио као специјални пионир.

Вратили смо се у Алиенс 1945. године, продали нашу приколицу која нам је девет година била дом и преселили се код мојих родитеља на фарму. Тамо у предворју, родила се наша ћерка Ребека. Ралф је у граду пронашао посао са скраћеним радним временом и наставио са општом службом. Ја сам радила на фарми и чинила све што сам могла да бих му помогла да остане у пионирској служби. Иако нам је моја породица бесплатно понудила земљиште и кућу, Ралф је одбио. Желео је да остане слободан тако да бисмо могли потпуније да унапређујемо интересе Краљевства.

Године 1950, преселили смо се у Потстаун (Пенсилванија) и изнајмили кућу за 25 долара месечно. У наредних 30 година, закуп је порастао на само 75 долара. Осећали смо да нам Јехова помаже да наставимо с једноставним животом (Матеј 6:31-33). Ралф је три дана седмично радио као берберин. Сваке недеље смо с наше двоје деце проучавали Библију, посећивали скупштинске састанке и као породица проповедали добру вест о Краљевству. Ралф је служио као председавајући надгледник у локалној скупштини. Тако што смо једноставно живели, много тога смо могли да учинимо у Јеховиној служби.

Губитак мог драгог супруга

Дана 17. маја 1981, седели смо у Дворани Краљевства и слушали јавно предавање. Ралф се лоше осећао и отишао је у стражњи део дворане, а затим је једном редару дао да ми донесе поруку да је отишао кући. То је било тако неуобичајено за њега да сам замолила неког да ме одмах одвезе кући. Ралф је за сат времена умро од тешког можданог удара. На крају студија Куле стражаре тог јутра, скупштина је обавештена да је он преминуо.

Тог месеца је већ преко 50 сати провео у служби. Његов пуновремени животни позив пионира трајао је више од 46 година. Водио је библијске студије с преко сто људи који су на крају постали крштени Јеховини сведоци. Духовни благослови које смо примали били су вредни сваке учињене жртве коју смо током година чинили.

Захвална сам за своје предности

Последњих 18 година живим сама, посећујем састанке, проповедам другима колико могу и проучавам Божју Реч. Сада живим у старачком дому. Имам само неколико комада намештаја и не желим да имам телевизор. Али, мој живот је испуњен и духовно богат. Моји родитељи и моја два брата били су верни све до смрти, а две сестре су још увек верне на путу истине.

Радујем се што мој син Ален служи као хришћански старешина. Многе године поставља озвучења у Дворанама Краљевства и Конгресним дворанама и ради на постављању озвучења за летње конгресе. Његова жена је лојални Божји слуга, а њихова два сина служе као старешине. Моја ћерка Ребека Карес је преко 35 година у пуновременој служби, укључујући и четири године које је провела у светској централи Јеховиних сведока у Бруклину. Она и њен супруг су задњих 25 година у путујућој служби по разним деловима Сједињених Држава.

Исус је рекао да је Краљевство попут сакривеног блага које се може пронаћи (Матеј 13:44). Захвална сам што је моја породица то благо пронашла пре много, много година. Колика је част за мене што могу да се осврнем на више од 80 година предане службе Јехови — и то без имало кајања! Ако бих имала још један живот, живела бих га на исти начин, зато што је стварно ’Божја милост боља од живота‘ (Псалам 63:4 ).

[Фуснота]

[Слика на 23. страни]

Говор брата Ратерфорда чули смо 1917. у Алиенсу (Охајо)

[Слика на 23. страни]

С Ралфом испред камп-приколице коју је он направио

[Слика на 24. страни]

Данас с мојом децом