Измењено лице „хришћанства“ — да ли га Бог прихвата?

РЕЦИМО да једном уметнику даш да уради твој портрет. Кад је завршио, ти си одушевљен; портрет савршено преноси твој лик. Ти размишљаш како ће твоја деца, унуци и праунуци с великим поносом посматрати тај портрет.

Међутим, неколико генерација касније, један од твојих потомака сматра да залисци на портрету нису баш за похвалу, и онда даје да се дода још косе. Другом се не свиђа твој нос, тако да даје да се и он промени. С наредним генерацијама следе и друга „побољшања“, тако да на крају портрет сасвим мало личи на тебе. Да си знао да ће до овога доћи, како би се осећао? Беспоговорно би био огорчен.

Нажалост, ова прича о портрету је у суштини прича о номиналним хришћанским црквама. Историја показује да се након смрти Христових апостола, убрзо почело мењати званично лице „хришћанства“, баш као што је Библија и прорекла (Матеј 13:24-30, 37-43; Дела апостолска 20:30). a

Наравно, сасвим је на месту да се библијска начела примењују у различитим културама и у различитим историјским раздобљима. Али, сасвим је друга ствар мењати библијске науке како би се оне уклопиле у популарно размишљање. Међутим, управо се то дешава. На пример, осмотри промене до којих долази на многим важним подручјима.

Црква се хвата у коло с државом

Исус је поучавао да је његова владавина, то јест Краљевство, небеског карактера и да ће оно правовремено уништити све људске владавине и владати над целом земљом (Данило 2:44; Матеј 6:9, 10). Оно неће владати посредством људских политичких система. „Моје краљевство није део овог света“, рекао је Исус (Јован 17:16; 18:36). Зато су се Исусови ученици, иако послушни закону, држали ван политичке сфере.

Међутим, до времена римског цара Константина, у четвртом веку, многи који су исповедали хришћанство постали су нестрпљиви у ишчекивању Христовог повратка и увођења Божјег Краљевства. Постепено се њихов став према политици променио. „Пре Константина“, каже књига Europe — A History, „хришћани нису на [политичке] силе гледали као на средство за унапређивање својих циљева. Након Константина, хришћанство и државна политика ишли су руку под руку.“ То хришћанство у новом руху, постало је званична  „општа“ или „католичка“ религија Римског царства.

Енциклопедија Great Ages of Man, наводи да је због овог брака цркве и државе, „само 80 година након последњег великог таласа прогањања хришћана, до 385. A. D., и сама црква почела да убија јеретике, а њени свештеници стицали су власт скоро једнаку власти царева“. Тако је започела једна ера у којој је мач, као средство преобраћења, засенио уверавање, а свештенство с титулама, које је грабило власт, заменило је понизне проповеднике првог века (Матеј 23:9, 10; 28:19, 20). Историчар Х. Џ. Велс је писао о „огромним разликама између“ хришћанства четвртог века „и учења Исуса из Назарета“. Те ’огромне разлике‘ утицале су чак и на темељна учења о Богу и Христу.

Измењени Бог

Христ и његови ученици су научавали да постоји само „један Бог, Отац“, који је прослављен по свом властитом имену Јехова, које се у библијским манускриптима појављује око 7 000 пута (1. Коринћанима 8:6; Псалам 83:19). Исуса је створио Бог; он је „прворођени свег створења“, каже превод Чарнић у Колошанима 1:15. Зато је Исус, као створено биће, отворено изјавио: ’Отац је већи од мене‘ (Јован 14:28).

Али, до трећег века, извесни утицајни клерици, који су били одушевљени учењем о Тројству, учењем паганског грчког филозофа Платона, почели су да мењају Бога како би одговарао тринитаријанском обрасцу. Та доктрина је у наредним вековима без библијске основе изједначила Исуса с Јеховом, а Божји свети дух, то јест активну силу, претворила у особу.

Што се тиче усвајања ове паганске замисли о Тројству, New Catholic Encyclopedia каже: „Формулација ’један Бог у три особе‘ није била чврсто утемељена и сасвим сигурно није била у потпуности унесена у хришћански живот и веровања пре краја 4. века. Али баш та формулација је прва задобила назив догма о Светом тројству. Међу апостолским оцима не постоји ништа што би и из далека указивало на такав став или поглед.“

Нешто слично каже и The Encyclopedia Americana: „Тринитаризам четвртог века није исправно одражавао учење раних хришћана о природи Бога; насупрот томе, било је то одступање од учења.“ The Oxford Companion to the Bible назива Тројство једном од бројних „каснијих формулација ставки символа вере“. Па ипак, Тројство није једини пагански концепт који се увукао у цркву.

Измена концепта о души

Данас је уобичајено веровање да људи имају бесмртну душу која надживљава смрт тела. Али, да ли си знао да је и то црквено учење придодато касније? Исус је потврдио библијску истину да мртви „ништа не знају“, да такорећи спавају (Проповедник 9:5; Јован 11:11-13). Они ће се вратити у живот путем ускрсења — ’поновног устајања‘ из смртног сна (Јован 5:28, 29). Бесмртној души, уколико би она постојала, не би било потребно ускрсење, будући да бесмртност искључује смрт.

Исус је и у пракси приказао библијско учење о ускрсењу подижући људе из мртвих. Узми на пример Лазара који је четири дана био мртав. Када га је Исус ускрснуо, он је из гробнице изашао као живо биће. Када се пробудио из мртвих, никаква душа из небеског блаженства није ушла у његово тело. Уколико би то био случај, тешко да би Исус учинио Лазару добро тиме што би га ускрснуо! (Јован 11:39, 43, 44).

Одакле онда потиче теорија о бесмртној души? The Westminster Dictionary of Christian Theology каже да је за тај концепт „више заслужна грчка филозофија него библијско откривење“. The Jewish Encyclopedia објашњава: „Веровање да душа наставља своју егзистенцију после смрти тела јесте пре ствар филозофског или теолошког спекулисања него ствар чисте вере, и због тога се нигде изричито не научава у Светом писму.“

 Једна лаж обично за собом повлачи и другу, а тако је било и с учењем о бесмртној души. То учење је отворило пут паганском гледишту о вечном мучењу у ужареном паклу. b За разлику од тога, Библија отворено наводи да је „плата коју даје грех смрт“ — а не вечно мучење (Римљанима 6:23). Стога, превод Даничић-Караџић овим речима описује ускрсење: „Море даде своје мртваце, и смрт и пакао дадоше своје мртваце.“ Слично томе и Савремени српски превод Новог завета каже да „море предаде мртве који су у њему и Смрт и Подземље“. Да, једноставно речено, они који се налазе у паклу су мртви, то јест ’спавају‘ као што је Исус рекао (Откривење 20:13).

Да ли искрено верујеш да учење о вечном мучењу у паклу приближава људе к Богу? Тешко да је тако. У мислима праведних особа пуних љубави то је једна одбојна мисао! С друге стране, Библија учи да је ’Бог љубав‘ и да му је свирепост гнусна, чак и свирепост према животињама (1. Јованова 4:8; Пословице 12:10; Јеремија 7:31; Јона 4:11).

Савремено накажење поменутог „портрета“

Накажење Бога и хришћанства траје све до данас. Један професор религије недавно је описао борбу која се води у протестантској цркви којој он припада као борбу „ауторитета Писма и символа вере против ауторитета спољних и хуманистичких идеологија, између верности цркве Христу као господару и прилагођавања и преформулација хришћанства како би оно одговарало духу времена. Поставља се питање: ко утврђује делокруг рада цркве... Свето писмо или доминантна идеологија датог времена?“

Нажалост, „доминантна идеологија датог времена“ и даље тежи да однесе превагу. На пример, није никаква тајна то што су бројне цркве измениле своје становиште о многим стварима како би изгледале напредне и приступачне. Нарочито су у моралним стварима постале прилично попустљиве, као што је поменуто у уводном чланку. Међутим, Библија не оставља никаквог простора двоумљењу око тога да ли су прељуба, блуд и хомосексуалност озбиљни греси у Божјим очима и да они који тако греше „неће наследити Божје краљевство“ (1. Коринћанима 6:9, 10; Матеј 5:27-32; Римљанима 1:26, 27).

Када је апостол Павле писао горе цитиране речи, грчко-римски свет око њега био је испуњен свакојаким облицима порочности. Павле је могао да резонује: ’Да, Бог је Содом и Гомору претворио у пепео због озбиљних сексуалних грехова, али то је било пре 2 000 година! Сигурно се то не примењује на моју просветљену еру.‘ Међутим, он није покушавао да пронађе изговоре; он није хтео да исквари библијску истину (Галатима 5:19-23).

Осмотри оригиналан „портрет“

Говорећи јеврејским религиозним вођама својих дана, Исус је рекао да је њихово обожавање било ’узалудно јер су научавали људске заповести као науке‘ (Матеј 15:9). Ти свештеници су Јеховином Закону, датом преко Мојсија, учинили управо исто оно што је свештеничка класа хришћанског света учинила и још увек чини Христовом учењу — они су просули ’боју‘ традиције преко божанске истине. Али, у корист свих људи искрена срца, Исус је обрисао ту боју, све те неистине (Марко 7:7-13). Он је говорио истину, без обзира да ли је она била популарна или не. За њега је ауторитет увек била Божја Реч (Јован 17:17).

Каква разлика између Исуса и већине оних који се издају за хришћане! Заиста, баш као што је Библија и предвидела: „Људи ће бити жељни најсвежијих новина  и скупљаће... учитеље према свом укусу; и онда, уместо да слушају истину, они ће се окренути митовима“ (2. Тимотеју 4:3, 4, The Jerusalem Bible). Ти „митови“, од којих смо осмотрили само неке, духовно су разорни, док истина Божје Речи изграђује и води до вечног живота. То је истина за коју те Јеховини сведоци охрабрују да је испиташ (Јован 4:24; 8:32; 17:3).

[Фусноте]

[Оквир⁄Слика на 7. страни]

Порекло назива хришћанин

Исусови ученици су барем десет година након његове смрти били познати као они који припадају „Путу“ (Дела апостолска 9:2; 19:9, 23; 22:4). Зашто? Зато што је у средишту њиховог живота била вера у Исуса Христа, који је „пут и истина и живот“ (Јован 14:6). Негде после 44. н. е., у сиријској Антиохији, Исусови ученици су „божанским провиђењем... први пут названи хришћанима“ (Дела апостолска 11:26). Овај назив је брзо ушао у употребу, чак и међу државним службеницима (Дела апостолска 26:28). То ново име није променило хришћански начин живота, ком је Христ и даље узор (1. Петрова 2:21).

[Слике на 7. страни]

Јеховини сведоци својом јавном службом упућују људе на Божју Реч Библију

[Извор слике на 4. страни]

Трећа слика слева: United Nations/Photo by Saw Lwin