Права истина о свицима с Мртвог мора
Права истина о свицима с Мртвог мора
Камен који је пре више од 50 година бацио бедуински пастир у једну пећину довео је до онога што неки зову највећим археолошким открићем 20. века. Бедуин је чуо како је камен разбио неки земљани ћуп. Када је отишао да то извиди, пронашао је први део касније познатих свитака с Мртвог мора.
ОВИ свици су били у центру пажње и контроверзи, како у научним круговима тако и код мас-медија. Јавност је врвела од нејасноћа и погрешних информација. Шириле су се гласине о огромном заташкавању због страха да свици откривају чињенице које би уздрмале веру како хришћана тако и Јевреја. Али колико су стварно значајни ови свици? Могу ли се сазнати чињенице након више од 50 година?
Шта су свици с Мртвог мора?
Свици с Мртвог мора су древни јеврејски манускрипти, углавном написани на хебрејском, неки на арамејском, а само један мали број на грчком језику. Многи од ових свитака и фрагмената стари су преко 2 000 година и потичу још из времена пре Христовог рођења. Међу првим свицима добијеним од бедуина̂ налазило се седам дугих манускрипата у различитом степену распадања. Како се више пећина истраживало, тако се наилазило и на друге свитке и хиљаде разних фрагмената. Од 1947. до 1956, близу Кумрана поред Мртвог мора, откривено је укупно 11 пећина са свицима.
Када су сви свици и фрагменти сортирани, укупно је било око 800 манускрипата. Отприлике једна четвртина, или нешто више од 200 a
манускрипата, јесу копије делова хебрејског библијског текста. Други манускрипти представљају древна небиблијска јеврејска дела, апокрифе и псеудоепиграфе.Неки свици који су највише узбудили изучаваоце била су до тада непозната дела. Међу њима су тумачења јеврејског закона, специфична правила за заједницу секте која је живела у Кумрану, обредне песме и молитве, као и есхатолошка дела која обелодањују мишљења о испуњењу библијског пророчанства и о последњим данима. Ту су такође и јединствени библијски коментари, најдревније претече савременог тумачења библијског текста стих по стих.
Ко је написао свитке с Мртвог мора?
Различите методе утврђивања датума код древних докумената показују да су свици или преписани или састављени између трећег века пре н. е. и првог века н. е. Неки изучаваоци претпостављају да су свитке у пећине сакрили Јевреји из Јерусалима пре уништења храма 70. н. е. Међутим, већина изучавалаца која испитује свитке увиђа да се то не слаже са садржином самих свитака. Многи свици одражавају гледишта и обичаје који су оспоравали религиозне власти у Јерусалиму. Ови свици износе на видело информације о једној заједници која је веровала да је Бог одбацио свештенике и храмску службу у Јерусалиму, и да је на обожавање ове групе ту у пустињи гледао као на неку врсту замене за храмску службу. Звучи невероватно да би јерусалимске храмске власти сакриле збирку таквих свитака.
Мада изгледа да је у Кумрану постојала група преписивача, вероватно су многи свици били сакупљени с других места, па су их онда верници ту донели. Свици с Мртвог мора су попут огромне колекције неке библиотеке. Као што је случај са сваком библиотеком, у збирци дела̂ се могу наћи разне идеје, не обавезно само оне које одражавају религиозна гледишта њених читалаца. Међутим, вероватније је да ови текстови, којих има у више примерака, одражавају посебна интересовања и веровања ове групе.
Да ли су становници Кумрана били есени?
Ако су ови свици сачињавали кумранску библиотеку, ко су онда били становници Кумрана? Професор Елеазар Сукеник, који је 1947. године добио три свитка за Хебрејски универзитет у Јерусалиму, био је први који је претпоставио да су ови свици припадали заједници есена.
Есени су били јеврејска секта коју су спомињали писци првог века, као што су Јосиф, Фило из Александрије и Плиније Старији. Постоје нагађања о томе када су се есени тачно појавили, али изгледа да је то било у време немира након побуне Макабејаца у другом веку пре н. е. b Јосиф је причао о њиховом постојању током тог периода пружајући детаље о томе како су се њихови религиозни погледи разликовали од погледа фарисеја и садукеја. Плиније спомиње локацију заједнице есена крај Мртвог мора између Јерихона и Енгада.
Професор Џејмс Вандеркам, изучавалац свитака с Мртвог мора, претпоставља да су „есени који су живели у Кумрану сачињавали само један мали део великог есенског покрета“, за који је Јосиф пружио број од око четири хиљаде људи. Иако се не уклапа савршено у све описе, изгледа да се слика која изроњава из кумранских текстова боље уклапа са есенима него с било којом другом познатом јеврејском групом из тог периода.
Неки тврде да је хришћанство започело у Кумрану. Међутим, могу се запазити многе упадљиве разлике између религиозних Матеј 15:1-20; Лука 6:1-11). Скоро би се исто могло рећи и за изолованост Есена од друштва, њихово веровање у судбину и бесмртност душе, за њихово наглашавање целибата и мистичне идеје о уделу анђела у њиховом обожавању. Ово показује да су се њихова учења разликовала од учења Исуса и раних хришћана (Матеј 5:14-16; Јован 11:23, 24; Колошанима 2:18; 1. Тимотеју 4:1-3).
погледа кумранске секте и раних хришћана. Кумрански записи откривају крајње стриктне сабатне прописе и једну скоро опсесивну заокупљеност церемонијалном чистоћом (Нити заташкани, нити скривени свици
У годинама након откривања свитака с Мртвог мора изашле су разне публикације које су првобитна открића учинила лако доступним научницима широм света. Међутим, хиљаде фрагмената из пећине која је позната као пећина бр. 4 било је далеко проблематичније. Они су били у рукама једног малог међународног тима изучаваоца са седиштем у источном Јерусалиму (тада делу Јордана) у Палестинском археолошком музеју. У тим нису били укључени јеврејски, то јест израелски изучаваоци.
Политика тима је била да се свицима не сме приступити док тим не објави званичне резултате истраживања. Број изучавалаца у тиму је био ограничен. Када би један члан тима умро, само би један нови изучавалац дошао на његово место. Због обима посла био је потребан много већи тим, а у неким случајевима и већа стручност што се тиче древног хебрејског и арамејског језика. Џејмс Вандеркам је то овако рекао: „Десетине хиљада фрагмената било је више него што би осам стручњака, иако искусних, могло да реши.“
Са шестодневним ратом 1967. источни Јерусалим и његови свици дошли су под Израелску јурисдикцију, али је политика истраживачког тима остала непромењена. Пошто се време за објављивање свитака из пећине бр. 4 отегнуло с неколико година на деценије, многи изучаваоци су протестовали. Године 1977. професор Геза Вермеш са Оксфордског универзитета, назвао је то научним скандалом 20. века пар екселанс. Почеле су да се шире приче да Католичка црква намерно крије информације из свитака које би биле погубне по хришћанство.
У 1980-им годинама тим је коначно проширен на 20 изучавалаца. Затим је 1990. под управом новонаименованог главног и одговорног уредника, Емануела Това с Хебрејског универзитета у Јерусалиму, тим проширен на преко 50 изучавалаца. Постављен је стриктан датум за објављивање свих научних издања о овим преосталим свицима.
Прави напредак је дошао неочекивано 1991. Прво је било објављено дело A Preliminary Edition of the Unpublished Dead Sea Scrolls (Прелиминарно издање необјављених свитака с Мртвог мора). Било је састављено уз компјутерску помоћ која се заснивала на копији тимске конкорданце. Затим је библиотека Хантингтон из Сан Марина (Калифорнија) објавила да ће сваком изучаваоцу обезбедити комплетан сет фотографија свитака. Ускоро су са издањем књиге A Facsimile Edition of the Dead Sea Scrolls фотографије необјављених свитака постале лако доступне.
Тако су у последњој деценији сви свици с Мртвог мора постали доступни за истраживање. Испитивање је показало да није било заташкавања — свици нису били скривени. Пошто су коначна службена издања свитака објављена, тек сада може да се почне с потпуним анализама. Рођена је нова генерација изучавалаца свитака. Али од каквог су значаја ова истраживања за изучаваоце Библије?
[Фусноте]
a И апокрифи (дословно „скривени“) и псеудоепиграфи (дословно „лажно приписани списи“) представљају јеврејска дела која датирају од трећег века пре н. е. до првог века н. е. Римокатоличка црква прихвата апокрифе као део надахнутог библијског канона, међутим Јевреји и протестанти одбацују ове књиге. Псеудоепиграфи су често у облику проширених библијских прича написаних у име неких познатих библијских личности.
b Види чланак „Ко су били Макабејци?“ у Кули стражари од 15. новембра 1998. стране 21-4.
[Слика на 3. страни]
Пећине крај Мртвог мора у којима су пронађени древни свици
[Извор слике на 3. страни]
Фрагмент на странама 3, 4 и 6: Courtesy of Israel Antiquities Authority
[Извор слике на 5. страни]
Courtesy of Shrine of the Book, Israel Museum, Jerusalem