Животна прича

Захвална због драгоцених успомена!

ИСПРИЧАЛА ДРУСИЛА КЕЈН

Била је 1933. година и управо сам се удала за Зејноа који је као и ја био колпортер — пуновремени јеванђелизатор. Киптећи од узбуђења, планирала сам да се придружим свом мужу на његовој додели, али да би то било изводљиво требао ми је бицикл — а то је био луксуз који себи никад нисам могла приуштити јер су то била тешка времена током Велике економске кризе. Шта да радим?

КАД су чули за моју невољу, моја три девера су претражила три локална отпада тражећи старе делове како би направили бицикл за мене. Направили су га и он је функционисао! Чим сам научила да возим, Зејноа и ја смо радосно пошли бициклима кроз енглеске грофовије Ворчестер и Херифорд, сведочећи свима које смо сретали.

Мислим да нисам ни схватала да ће овај тако једноставан поступак учињен с вером довести до живота богатог успоменама. Међутим, духовни темељ у мом животу положили су моји драги родитељи.

Тешке године Великог рата

Рођена сам децембра 1909. Убрзо после тога моја мајка је добила примерак књиге Божански план векова, а 1914. родитељи су ме повели у Олдам, у Ланкаширу, да видим „Фото-драму стварања“. (И једно и друго су произвели они који су сада познати као Јеховини сведоци.) Иако сам била млада јасно се сећам да сам због оног што сам видела поскакивала од среће на путу до куће! Френк Хили је онда основао групу за истраживање Библије у Рохдејлу где смо живели. Као породица смо присуствовали  овој групи и то нам је помогло да разумемо Писмо.

Наш спокојан живот је те исте године прекинуло избијање Великог рата — сада познатог као Први светски рат. Отац је био регрутован у војску, али је заузео неутралан став. На суду је описан као „веома частан човек“ и приложено је неколико писама од „господе која су тврдила да верују да је био веома искрен у свом приговору на прихватање оружја“, известиле су локалне новине.

Међутим, уместо да у потпуности буде изузет, отац је био изузет „само из борбених акција“. Одмах је постао предмет изругивања, као и мама и ја. На крају је поново размотрена његова класификација и додељени су му пољопривредни послови, али су неки пољопривредници искористили ту ситуацију и плаћали му мало или нимало. За издржавање породице радила је и мајка — и то напорно у једној приватној вешерници за неку бедну зараду. Међутим, сада видим да ме је ојачало то што сам у добу одрастања трпела тако тешке услове; то ми је помогло да будем захвална за много важније духовне ствари.

Мали почетак

Ускоро се појавио Данијел Хјуз, један реван Истраживач Библије. Он је био рудар у Рубону, једном селу око 20 километара од Озвестрија где смо се раније преселили. Чика Дан, како сам га ја звала, одржавао је везу с нашом породицом и кад год је дошао да нас види увек је говорио о духовним стварима. Никада није водио празне разговоре. У Озвестрију је 1920. отворен разред за проучавање Библије, а 1921. чика Дан ми је дао примерак књиге Харфа Божја. То сам веома ценила јер ми је олакшало разумевање библијских наука.

Био је ту и Прајс Хјуз a који је касније постао председавајући слуга лондонске подружнице Јеховиних сведока. Живео је са својом породицом близу Бронигарта, на велшкој граници, а његова сестра Сиси је постала блиска пријатељица моје мајке.

Сећам се одушевљења када је 1922. упућен позив да се ’објављује Краљ и његово краљевство‘. Током година које су уследиле, иако сам још увек била у школи ревно сам учествовала у дељењу специјалних трактата, нарочито Свештеници оптужени у 1924. Осврћући се на ту деценију увиђам колико је велика предност била што сам могла да се дружим с тако пуно верне браће и сестара — међу њима је Мод Кларк b и њена партнерка Мери Грант, c Едгар Клеј, d Роберт Хадлинтон, Кети Робертс, Едвин Скинер, e заједно с Персијем Чапманом и Џеком Натаном, f који су обојица отишли да подупру дело у Канади.

Библијско предавање „Милиони који сада живе неће никада умрети“ било је правовремено сведочанство на великом подручју које смо имали. Четрнаестог маја 1922, Стенли Роџерс, рођак Прајса Хјуза, дошао је из Ливерпула да одржи говор под овим насловом у селу Чирк, северно од нашег града, а касније те вечери је одржао говор и у Филмској сали у Озвестрију. Још увек имам један летак штампан специјално за ту прилику. Током свег овог времена, нашу групу су јачале посете тројице путујућих надгледника — пилгрима како смо их ми називали — Херберта Сениора, Алберта Лојда и Џона Блејнија.

Време одлуке

Године 1929, одлучила сам да се крстим. Имала сам 19 година и тада сам се суочила с првим правим испитом. Упознала сам једног младића чији је отац био политичар. Допали смо се једно другом и он ми је понудио брак. Годину пре тога изашла  је књига Владавина и ја сам му дала примерак. Али, убрзо је постало јасно да га не занима нека небеска владавина која је била тема ове књиге. Из свог проучавања сам научила да је древним Израелцима било забрањено да склапају бракове с неверницима и да се то начело односи и на хришћане. Зато иако је било тешко, одбила сам његову понуду (Поновљени закони 7:3; 2. Коринћанима 6:14).

Снагу су ми дале речи апостола Павла: „Не одустајмо од тога да чинимо оно што је врсно, јер ћемо кад буде време пожњети ако се не уморимо“ (Галатима 6:9). Такође ми је помогао и драги чика Дан који је написао: „У испитима малим и великим кад сам, ту је Римљанима 8:28“, а тамо стоји: „Знамо да Бог чини да сва његова дела заједно сарађују на добро оних који воле Бога, оних који су позвани у складу с његовом намером.“ Није ми било лако али знам да сам донела праву одлуку. Те године сам започела с колпортерском службом.

Удовољити изазову

Године 1931. добили смо ново име Јеховини сведоци и те године смо имали велику кампању уз брошурицу Краљевство, нада света. Сви политичари, свештеници и бизнисмени добили су по примерак. Моје подручје се простирало од Озвестрија до Врексхама, око 25 километара северно. Био је изазов целог га обрадити.

Следеће године је на конгресу у Бирмингену оглашен позив за 24 добровољца. Нас 24 смо се ревно пријавили за тај нови вид службе и не знајући шта је у питању. Замислите наше изненађење када смо додељени да ту исту брошурицу Краљевство, нада света, нудимо у паровима носећи на себи тешке огласне табле с поруком о Краљевству.

Док сам радила у околини катедрале, осећала сам се као да су сви погледи упрти у мене, али сам се тешила да ме у том граду нико не познаје. Међутим, прва особа која ми је пришла била је једна стара школска другарица, која је забезекнуто гледала и рекла: „За име света шта радиш с тим на себи?“ Ово искуство ме је излечило од сваког страха од човека који бих могла имати!

Даљња промена подручја

Године 1933. удала сам се за Зејноа, једног удовца старијег од мене 25 година. Његова прва жена је била ревни Истраживач Библије, а он је верно остао на својој додели и после њене смрти. Ускоро смо се из Енглеске преселили око 150 километара даље, на наше ново подручје у Норт Велсу. Кутије, кофери и друге драгоцене ствари стављане су климаво на наше волане, причвршћиване клином за пречку и трпане у корпу на бициклу, али ипак смо успели! На тој новој додели су нам бицикли били неопходни — свугде смо њима ишли, скоро и до врха Кадер Идриса, планине у Велсу високе скоро 900 метара. Било је тако лепо проналазити људе који су чезнули да чују ’добру вест о краљевству‘ (Матеј 24:14).

Није прошло много од нашег доласка кад су нам људи рекли да им је проповедао извесни Том Прајс, баш онако како ми  то чинимо. Коначно смо открили да Том живи на Дугој планини у близини Велшпула — и како смо се само изненадили! Током својих почетних дана у проповедању, била сам му оставила помоћно средство за проучавање Библије Измирење. Он га је сам проучио, писао у Лондон да му пошаљу још литературе и од тада ревно преносио своју новопронађену веру. Многе сате смо уживали у дружењу и често смо све троје заједно проучавали и тако се храбрили.

Несрећа доводи до благослова

Године 1934, сви колпортери у близини Норт Велса били су позвани да иду у град Врексхам да би помогли у дељењу брошурице Праведан владар. Дан пре почетка ове специјалне акције, дошло је до националне катастрофе. У једној експлозији у руднику Гресфорд, три километра северно од Врексхама, настрадало је 266 рудара. Без оца је остало преко 200 деце, а 160 жена без мужева.

Требало је да попишемо ожалошћене како бисмо их лично посетили и оставили им брошурицу. Једно од имена које сам добила било је име гђе Чедвик која је изгубила 19-годишњег сина. Кад сам свратила до ње, у посети јој је био старији син Џек који је дошао да је теши. Тај млади човек ме је препознао, али то није рекао. Касније је прочитао ту брошурицу, а затим потражио своју брошурицу Последњи рат коју сам му оставила неколико година раније.

Џек и његова жена Меј сазнали су где станујем и дошли су по још литературе. Године 1936. дали су да се у њиховој кући у Врексхаму одржавају састанци. Након посете Алберта Лојда шест месеци касније, основана је скупштина у којој је Џек Чедвик био председавајући надгледник. Сада у Врексхаму постоје три скупштине.

Живот у циганским колима

До тада смо користили било какав смештај који смо могли наћи јер смо се селили из места у место, али Зејноа је закључио да је време да имамо свој дом и то такав који би се могао вући из места у место. Мој муж је био вешт столар, пореклом Ром, и направио је за нас циганска кола. Дали смо им библијско име Елизабета, што значи „Бог мноштва“.

Нарочито се сећам једног места где смо одсели — био је то један воћњак уз речицу. За мене је то био прави Рај! Ништа није кварило наше године среће које смо провели у тим колима, иако су она имала очигледна ограничења. По хладном времену би се постељина често замрзла и прилепила уз зидове кола, а кондензација је била стални проблем. Такође је требало доносити воду, понекад с велике удаљености, али све те препреке смо заједно превазилазили.

Једне зиме сам се разболела, а имали смо мало хране и нимало новца. Зејноа је  сео на кревет, узео моју руку и прочитао Псалам 37:25: „Млад бејах, остарео сам, ал’ не видех праведника напуштена, нити хлеба деца његова да просе.“ Загледавши се у мене рекао је: „Уколико се нешто ускоро не деси, мораћемо да просимо, а не могу да замислим да ће то Бог дозволити!“ Затим је отишао да сведочи нашим суседима.

Када је у подне дошао да ми припреми нешто за пиће, чекала га је једна коверта. У њој је било 50 фунти од његовог оца. Неколико година раније Зејноа је био лажно оптужен за проневеру, али је тек сада утврђено да је недужан. Овај поклон је био одштета. Заиста у прави час!

Корисна лекција

Понекад се деси да нешто научимо тек кад прођу многе године. Ево о чему је реч: пре него што сам напустила школу 1927, сведочила сам свим школским друговима и наставницима — осим једној, Лавинији Ферклаф. Пошто се нико није занимао за оно што сам планирала у животу, и пошто се ионако нисам баш слагала с гђицом Ферклаф, решила сам да јој не кажем. Замислите колико сам се изненадила — а и обрадовала — када ми је мајка рекла да је та наставница после неких 20 година постала Јеховин сведок и онда посетила све своје старе пријатеље и ђаке да би им то рекла!

Када смо се среле, објаснила сам зашто јој нисам раније рекла за своју веру и планирани животни позив. Мирно је саслушала, а затим рекла: „Увек сам трагала за истином. То је било најважније трагање у мом животу!“ Била је то корисна лекција за мене — да се никада не устручавам да сведочим свима које срећем и да никада не судим унапред.

Још један рат — и живот након тога

При крају 1930-их, поново су почели да се навлаче облаци рата. Мој десет година млађи брат Денис био је ослобођен војне службе под условом да остане на свом световном запослењу. Никада није показивао неко велико занимање за истину, па смо зато муж и ја замолили тамошње пионире Руперта Бредберија и његовог брата Дејвида да га ако могу посете. То су и учинили и започели с њим библијски студиј. Денис се крстио 1942, касније започео с пионирском службом и 1957. наименован за путујућег надгледника.

Године 1938. родила нам се ћерка Елизабет, и да би збринуо породицу Зејноа је проширио наша кола. Када је 1942. дошла и друга ћерка Јунис, изгледало је мудро да потражимо неки трајнији дом. Зато се Зејноа на неколико година повукао из пионирске службе и преселили смо се у једну малу кућу у близини Врексхама. Касније смо се населили у Мидлиџу у оближњој грофовији Чешир. Тамо је 1956. мој драги муж умро.

Наше две ћерке су постале пуновремени јеванђелизатори и обе су срећно удате. Јунис и њен муж који је старешина још увек служе као специјални пионири у Лондону. Елизабетин муж је такође старешина и за мене је радост што они, њихова деца и четворо мојих праунучади живе близу мене у Престону (Ланкашир).

Драго ми је што могу да препешачим од улазних врата мог стана до Дворане Краљевства с друге стране моје улице. Недавних година сам се повезала с групом која говори гуџарати, која се такође састаје у овој Дворани. Није ми било лако да научим овај језик јер сам наглува. Понекад је тешко похватати све нијансе као што то млади могу. Али је тај изазов занимљив.

Још увек могу да проповедам од врата до врата и да код куће водим библијске студије. Кад ми дођу пријатељи, увек са задовољством причам о својим раним искуствима. Веома сам захвална због драгоцених успомена на благослове које примам док се скоро 90 година дружим с Јеховиним народом.

[Фусноте]

[Слика на 25. страни]

Летак који најављује библијско предавање „Милиони који сада живе неће никада умрети“, које сам чула 14. маја 1922.

[Слика на 26. страни]

Са Зејном кратко после нашег венчања 1933.

[Слика на 26. страни]

Поред наших кола „Елизабета“, која је направио мој муж