Животна прича

Духовно светло сија на блиском истоку

ИСПРИЧАО НАЏИБ САЛЕМ

У првом веку н. е. светло Божје Речи је засјало на Блиском истоку и дошло до далеких крајева Земље. Током 20. века то светло се поново појавило да још једном осветли тај део света. Дозволите ми да вам испричам како се то збило.

РОЂЕН сам 1913. у граду Амјуну, на северу Либана. Била је то последња година релативне стабилности и мира у свету, пошто је следеће године избио Први светски рат. Када се рат завршио 1918. године, Либан, тада познат као бисер Блиског истока, био је и економски и политички веома исцрпљена земља.

Када је 1920. године поново почела да ради поштанска служба у Либану, стизала је пошта од Либанаца који су живели у иностранству. Међу њима су били и моји ујаци Абдула и Џорџ Гантус. Они су свом оцу, а мом деди Хабибу Гантусу, писали о Божјем Краљевству (Матеј 24:14). Људи у граду су исмејавали деду када им је само испричао оно што су му синови писали. Људи су ширили гласине да Хабибови синови наговарају свог оца да прода земљу, купи магаре и иде да проповеда.

Почетак ширења светла

Следеће године, 1921, Мишел Абуд који је живео у Бруклину (Њујорк, САД) вратио се у Триполи у Либану. Постао је Истраживач Библије, како су се Јеховини сведоци тада звали. Иако већина пријатеља и рођака брата Абуда није реаговала на библијску поруку, две добро  познате особе јесу, и то професор Ибрахим Атија и зубар Хана Шамас. У ствари др Шамас је дао да се његова кућа и клиника користе за хришћанске састанке.

Био сам још дечак када су брат Абуд и брат Шамас посетили Амјун где сам ја живео. Њихова посета је дубоко утицала на мене те сам се придружио брату Абуду у делу проповедања. Нас двојица смо око 40 година били стални партнери у служби све док брат Абуд није умро 1963. године.

Између 1922. и 1925. светло библијске истине се ширило по многим местима северног Либана. Око 20-30 особа се састајало у приватним домовима, као рецимо у нашем дому у Амјуну, да би разматрало Библију. Свештенство је слало децу да лупају конзервама, вриште и вичу како би ометали наше састанке, па смо се због тога понекад састајали у боровој шуми.

Због моје ревности за службу као и за посећивање свих хришћанских састанака, док сам био млад стекао сам надимак Тимотеј. Директор школе ми је наредио да престанем да посећујем како он рече „те састанке“. Када сам то одбио, избачен сам из школе.

Сведочење у библијским земљама

Убрзо после мог крштења 1933. почео сам с пионирском службом, како Јеховини сведоци зову пуновремену службу. Иако нас је у то време било мало, проповедали смо не само у већини места у северном Либану већ смо дошли и до Бејрута и његових предграђа и све до јужног Либана. У тим раним годинама обично смо ишли пешице или јахали магаре, као и Исус Христ и његови следбеници у првом веку.

Године 1936. Јусеф Рахал, један Сведок Либанац који је годинама живео у Сједињеним Државама, дошао је у посету у Либан. Донео је са собом опрему за озвучење и два фонографа. Монтирали смо ту опрему на један форд који је био 1931. годиште и путовали кроз Либан и Сирију носећи поруку о Краљевству у удаљена подручја. Порука са звучника се могла чути на удаљености од преко 10 километара. Људи су се пењали на кровове кућа да би чули, како су они описали, глас с неба. Они који су били на њивама остављали су посао и прилазили ближе да чују.

Једно од мојих последњих путовања с Јусефом Рахалом било је зиме 1937. у Алепо у Сирији. Пре него што се вратио у Сједињене Државе путовали смо и у Палестину. Тамо смо посетили Хаифу и Јерусалим, као и друга места у тој земљи. Између осталог видели смо Ибрахима Шихадија с којим сам се раније упознао путем писама. Напредовао је што се тиче библијског спознања тако да је током наше посете почео да учествује с нама у служби од куће до куће (Дела апостолска 20:20).

Такође сам једва чекао да упознам професора Халила Кобросија, оданог католика који је путем писама проучавао Библију с Јеховиним сведоцима. Како је добио адресу Сведока у Либану? Па у једној продавници у Хаифи власник радње је Халилу увио неке намирнице у папир исцепан из једне публикације Јеховиних сведока. На том папиру се налазила и наша адреса. Уживали смо у нашем сусрету, а касније, 1939, он је дошао у Триполи да се крсти.

Године 1937. у Триполи су дошли Петрос Лагакос и његова супруга.  Наредних неколико година нас троје смо у већем делу Либана и Сирије посећивали људе код њихових кућа с поруком о Краљевству. До смрти брата Лагакоса 1943, Сведоци су донели духовно светло у већину градова и села у Либану, Сирији и Палестини. Понекад би око 30 нас кренуло чак у три сата ујутру колима или аутобусом да бисмо дошли до удаљених подручја.

Ибрахим Атија је током 1940-их преводио Кулу стражару на арапски. Након тога бих ја ручно преписивао четири примерка часописа и слао их Сведоцима у Палестину, Сирију и у Египат. За време Другог светског рата противљење нашем делу проповедања је било велико, али били смо у контакту са свим љубитељима библијске истине на Блиском истоку. Ја сам цртао карте градова и околних села и успели смо да дођемо до њих с добром вешћу.

Године 1944. док је Други светски рат још увек беснео, оженио сам се са Ивлин, ћерком мог партнера у пионирској служби, Мишела Абуда. С временом смо добили троје деце, једну ћерку и два сина.

Рад с мисионарима

Убрзо после завршетка рата у Либан су стигли први дипломци Гилеада, школе за мисионаре. Као резултат тога основана је прва скупштина у Либану, а ја сам био именован за слугу групе. Онда су 1947. Натан Х. Нор и његов секретар Милтон Г. Хеншел посетили Либан и много охрабрили браћу. Ускоро је стигло још мисионара и они су нам пуно помогли у организовању службе и вођењу скупштинских састанака.

На нашем путовању у једно удаљено подручје у Сирији, наишли смо на противљење локалног бискупа. Оптуживао нас је због дистрибуисања, како их је он назвао, сионских публикација. Иронично је што нас је пре 1948. свештенство често називало комунистима. Том приликом смо ухапшени и испитивани два сата током којих је дато одлично сведочанство.

На крају је судија који је саслушао овај случај изјавио: „Иако осуђујем браду [стилска фигура која се односи на бискупа]  која вас је оптужила, ипак сам јој захвалан што ми је дала прилику да упознам вас и ваша учења.“ Затим се извинио због неугодности коју смо поднели.

Десет година касније, док сам путовао аутобусом до Бејрута почео сам да причам с једним човеком, пољопривредним инжењером, који је седео до мене. Након што је неколико минута слушао о нашим веровањима рекао је да је већ чуо нешто слично од свог пријатеља у Сирији. Ко је био тај пријатељ? Судија код кога смо били на саслушању десет година раније!

Током 1950-их посетио сам Сведоке у Ираку и учествовао с њима у служби од врата до врата. Такође сам више пута путовао до Јордана и Западне обале. Године 1951, био сам један од четворице Сведока који су ишли у Витлејем. Тамо смо прославили Господову вечеру. Рано тог дана сви који су тим поводом били присутни, аутобусом су отишли до реке Јордан где се њих 22 крстило у знак предања Јехови. Кад год бисмо се суочили с противљењем у том подручју, рекли бисмо: „Дошли смо да вам кажемо да ће неко ко је из вашег народа бити Краљ над целом Земљом! Зашто сте узнемирени? Требало би да се радујете!“

Проповедање усред неприлика

Гледано у целини, људи на Блиском истоку су добродушни, понизни и гостољубиви. Многи са занимањем слушају поруку о Божјем Краљевству. Заиста, ништа не може бити тако окрепљујуће као спознање да ће се ускоро испунити следеће библијско обећање: „Сам Бог биће с њима [са својим народом]. И он ће обрисати сваку сузу с њихових очију, и смрти више неће бити, нити ће више бити туге, ни вике, ни боли“ (Откривење 21:3, 4).

Приметио сам да већина људи који се противе нашој активности у ствари  не разумеју наше дело нити поруку коју носимо. Свештенство хришћанског света је пуно тога чинило да би нас приказало у погрешном светлу! Зато су се Сведоци током грађанског рата који је почео у Либану 1975. и трајао 15 година суочавали с многим потешкоћама.

Једно време сам водио библијски студиј с једном породицом која је ревно посећивала цркву. Њихов добар напредак у учењу библијске истине разљутио је свештенике. Као последица тога, једне ноћи је група припадника локалне цркве нахушкала своје чланове да нападну продавницу која је припадала тој породици и запале робу чија је вредност била најмање 10 000 америчких долара. Те исте ноћи су дошли и на силу ме одвели. Међутим, био сам у могућности да разговарам с њиховим вођом и да кажем да ако су заиста хришћани онда не би требало да се понашају на варварски начин. На то је наредио да кола стану и рекао ми да идем.

Једном другом приликом су ме киднаповала четири припадника неке оружане групе. После пуно претњи, њихов вођа који је рекао да ће ме убити одједном се предомислио и ослободио ме. Двојица од њих су сада у затвору због убиства и пљачке, а друга двојица су погубљена.

Још неке прилике за сведочење

Често сам имао прилику да летим авионом из једне земље у другу. Једном током лета из Бејрута у Сједињене Државе седео сам поред Чарлса Малека, бившег либанског министра спољних послова. Он је пажљиво слушао, ценећи сваки стих који сам му прочитао из Библије. На крају је рекао да је ишао у школу у Триполи где му је наставник био Ибрахим Атија, човек коме је мој таст пренео библијску истину! Г. Малек је рекао да га је Ибрахим научио да поштује Библију.

Током следећег лета седео сам до једног палестинског представника у Уједињеним нацијама. Имао сам прилику да му пренесем добру вест о Краљевству. На крају ме је упознао с породицом свога брата у Њујорку, те сам их често посећивао тамо. Такође сам имао једног рођака који је радио у згради Уједињених нација у Њујорку. Једнога дана сам га посетио у његовој канцеларији и разговарали смо три сата, и тада сам имао прилику да му сведочим о Божјем Краљевству.

Сада имам 88 година и још увек могу активно да бринем око скупштинских одговорности. Моја супруга Ивлин још увек уз мене служи Јехови. Наша ћерка се удала за путујућег надгледника Јеховиних сведока који сада служи као старешина у једној скупштини у Бејруту. Њихова ћерка је исто Сведок. Наш млађи син и његова жена су Сведоци, а и њихова ћерка је такође у истини. Што се тиче нашег старијег сина, хришћанска вера му је усађена у срце и надам се да ће је с временом пригрлити.

Године 1933. сам именован да служим као пионир — први пионир на Блиском истоку. Нисам могао наћи ништа боље да радим у животу осим да служим Јехови свих ових 68 година. Решен сам да и даље наставим да ходим у духовном светлу које он пружа.

[Слика на 23. страни]

Наџиб 1935. године

[Слика на 24. страни]

На Либанским планинама 1940. с колима која су имала озвучење

[Слике на 25. страни]

Одозго лево у смеру казаљке на сату: Наџиб, Ивлин, њихова ћерка, брат Абуд и Наџибов старији син, 1952. године

Ниже (у првом реду): брат Шамас, Нор, Абуд и Хеншел у Наџибовој кући у Триполију, 1952. године

[Слика на 26. страни]

Наџиб и његова жена Ивлин