Животна прича

Јехова нас је научио истрајности и издржљивости

ИСПРИЧАО АРИСТОТЕЛИС АПОСТОЛИДИС

У северним подножјима Кавказа налази се Пјатигорск, руски град који је познат по својим изворима минералне воде и по благој клими. Ту сам рођен 1929, у породици која је избегла из Грчке. Десет година касније, након ужасних стаљинистичких чистки, терора и етничког чишћења поново смо постали избеглице јер смо били присиљени да се вратимо у Грчку.

КАДА смо се доселили у Пиреј у Грчкој, реч „избеглице“ добила је сасвим ново значење за нас. Осећали смо се као потпуни странци. Иако смо мој брат и ја носили имена два позната грчка филозофа, Сократа и Аристотела, ретко кад смо чули да нас тако зову. Сви су нас звали мали Руси.

Након што је избио Други светски рат, моја вољена мајка је умрла. Она је била стуб наше куће и тај губитак је био страшан. Пошто је неко време боловала, научила ме је да обављам многе кућне послове. То се касније у животу показало веома корисним.

Рат и ослобођење

Због рата, нацистичке окупације и непрестаног бомбардовања од савезничких снага сваки дан је изгледао као последњи. Било је тако много сиромаштва, глади и смрти. Од своје 11. године морао сам веома напорно да радим са оцем како бисмо издржавали нас тројицу. Због ограниченог познавања грчког језика, као и због рата и последица рата нисам успео  да стекнем неко велико световно образовање.

Немачка окупација Грчке је завршена у октобру 1944. Убрзо после тога сам дошао у контакт с Јеховиним сведоцима. Усред очаја и беде тог времена, библијска нада о светлој будућности под Божјим Краљевством дирнула ме је у срце (Псалам 37:29). Божје обећање о бескрајном животу под мирним условима овде на земљи било је прави мелем за моје ране (Исаија 9:7). Године 1946, мој отац и ја смо се крстили симболизујући тако наше предање Јехови.

Следеће године сам био радостан јер сам примио своју прву доделу као слуга за часописе у другој скупштини која је основана у Пиреју. Наше подручје се простирало од Пиреја па све до Елевсиса, који је удаљен око 50 километара. У то време су многи духом помазани хришћани служили у скупштини. Имао сам предност да радим с њима и да учим од њих. Уживао сам у њиховом друштву јер су имали веома много искустава у вези с неуморним трудом који је био потребан да би се извршило дело проповедања. На основу онога што су проживљавали било је јасно да је потребно много стрпљења и издржљивости да би се верно служило Јехови (Дела апостолска 14:22). Како сам срећан што данас на том подручју има више од 50 скупштина Јеховиних сведока!

Неочекивани изазов

После извесног времена, упознао сам се са Еленом, љупком, ревном младом хришћанком из Патре. Верили смо се крајем 1952. године. Међутим, после неколико месеци Елена се озбиљно разболела. Доктори су открили да има тумор на мозгу и њено стање је било критично. Морала је одмах да буде оперисана. После много уложеног труда успели смо да пронађемо једног доктора у Атини који је, упркос неадекватним средствима у то време, био спреман да удовољи нашим религиозним веровањима и да обави операцију без крви (Левитска 17:10-14; Дела апостолска 15:28, 29). После операције, доктори су били обазриви, али оптимистични што се тиче будућих изгледа моје веренице, мада нису одбацивали могућност повратка болести.

Шта сам могао учинити у тој ситуацији? С обзиром на промењене околности, да ли да раскинем веридбу и да будем слободан? Не! Приликом веридбе сам дао обећање и желео сам да моје да значи да (Матеј 5:37). Ниједног тренутка нисам дозволио себи да размишљам другачије. Уз бригу своје старије сестре, Елена се делимично опоравила и венчали смо се у децембру 1954.

Три године касније, тумор се поново појавио и исти доктор ју је још једном оперисао. Овога пута је извршио операцију дубље у мозгу како би у потпуности отклонио тумор. Као последица тога, моја супруга је остала делимично парализована и њен центар за говор је био веома оштећен. Настао је читав нови низ тешких изазова за обоје. Чак и најједноставнији посао је постао велика препрека за моју драгу супругу. Њено  стање које се погоршавало изискивало је драстичне промене у нашој свакодневној рутини. Изнад свега, то је захтевало веома много истрајности и издржљивости.

Тада се показало да је веома драгоцено све оно чему ме је мајка научила. Рано свакога јутра, припремао сам све што је потребно за оброке, а Елена је кувала. Веома често смо позивали госте, укључујући и пуновремене слуге, особе с којима смо проучавали Библију и сухришћане из скупштине којима је била потребна помоћ. Сви су рекли да су им ти оброци били заиста врло укусни! Елена и ја смо такође заједно радили и друге кућне послове, тако да је наш дом био чист и уредан. Та изузетно тешка ситуација је трајала 30 година.

Ревна упркос болести

И мене и друге је веома храбрило када смо видели да ништа не може умањити љубав моје супруге према Јехови и њену ревност за службу. С временом и уз упоран труд Елена је успела да се изражава уз доста ограничен фонд речи. Волела је да прилази људима на улици и да им преноси добру вест из Библије. Када сам путовао због посла, водио сам је са собом и обично сам паркирао кола поред прометних тротоара. Она би отворила прозор и позивала пролазнике да узму примерке Куле стражаре и Пробудите се! Једном приликом је уручила 80 примерака за два сата. Врло често би искористила све старе часописе који су се налазили у скупштини. Елена је такође редовно учествовала и у другим облицима службе.

Током свих тих година као инвалид увек је ишла са мном на састанке. Никада није пропустила неки конгрес или већи скуп, чак ни када смо морали да путујемо у иностранство због прогонства Јеховиних сведока у Грчкој. Упркос својим ограничењима, била је срећна што је присуствовала конгресима у Аустрији, Немачкој, на Кипру и у другим земљама. Елена се никад није жалила нити је била превише захтевна, чак и када су због мојих све већих одговорности у Јеховиној служби ствари понекад биле неповољне за њу.

Што се мене тиче, ова ситуација је била једно дуготрајно школовање у погледу истрајности и издржљивости. Много пута сам искусио Јеховину помоћ. Браћа и сестре су се стварно жртвовали да би нам на било који начин помогли, а и доктори су нас љубазно подржавали. Током свих тих тешких година никада нам нису недостајале основне ствари за живот, иако због наших тешких околности које су одузимале доста времена, нисам могао да задржим пуновремени посао. Јеховини интереси и служба су увек били на првом месту (Матеј 6:33).

Многи нас питају шта нас је одржало током тог времена кушњи. Кад сада погледам уназад, схватам да су  лични студиј Библије, усрдна молитва Богу, редовно присуствовање хришћанским састанцима и ревно учествовање у делу проповедања ојачали нашу истрајност и издржљивост. Увек смо се подсећали на охрабрујуће речи из Псалма 37:3-5: „Уздај се у Јехову и чини добро... Теши се Јеховом... Предај Јехови судбину своју, и уздај се у њега; и он ће урадити“. Још један стих који нам је био драгоцен јесте Псалам 55:23: „Судбину своју [’бреме своје‘, ДК] на Јехову стави, и он ће те подржати.“ Попут детета које се у потпуности узда у свог оца, нисмо само ставили наше бреме на Јехову већ смо га и оставили код њега (Јаков 1:6).

Дана 12. априла 1987, док је моја супруга проповедала испред наше куће, тешка гвоздена капија се залупила иза ње и гурнула је на тротоар, при чему се она озбиљно повредила. Као последица тога, била је у коми наредне три године. Умрла је почетком 1990. године.

Служио сам Јехови најбоље што сам могао

Давне 1960. био сам наименован да служим као слуга скупштине у Никеји (Пиреј). Отада сам имао предност да служим у многим другим скупштинама у Пиреју. Иако никада нисам имао своју децу, срећан сам што сам могао да помогнем многој духовној деци да буду чврсти у истини. Неки од њих сада служе као скупштинске старешине, слуге помоћници, пионири и чланови бетелске породице.

Након што је 1975. поново успостављена демократија у Грчкој, Јеховини сведоци су могли слободно да одржавају своје конгресе и нису више морали да се крију по шумама. Искуство које су неки од нас стекли док смо организовали конгресе у иностранству било је тада од непроцењиве вредности. Тако сам се радовао јер сам имао предност да много година служим у различитим конгресним одборима.

Затим је 1979. испланирано да се изгради прва Конгресна дворана у Грчкој, у једном предграђу Атине. Додељено ми је да помажем око организовања и извршавања овог огромног грађевинског пројекта. Овај посао је такође изискивао много истрајности и издржљивости. Три године заједничког рада са стотинама самопожртвоване браће и сестара изградило је снажну везу љубави и јединства међу нама. Успомене на овај пројекат неизбрисиво су се урезале у моје срце.

Удовољавање духовним потребама затвореника

Неколико година касније отворила су се врата за једну нову могућност. Близу подручја моје скупштине, у Коридалосу налази се један од већих затвора у Грчкој. Од априла 1991. одређен сам да сваке недеље посећујем овај затвор као представник Јеховиних сведока. Дозвољено ми је да тамо водим библијске студије и хришћанске састанке са заинтересованим затвореницима. Многи од њих су се много променили, потврђујући тиме огромну снагу Божје Речи (Јеврејима 4:12). То је импресионирало како затворско особље тако и друге затворенике. Неки од затвореника с којима сам проучавао Библију ослобођени су и сада служе као објавитељи добре вести.

Неко време сам проучавао с три озлоглашена дилера дроге. Како су духовно напредовали долазили су на свој библијски студиј обријани, уредно очешљани, у кошуљи и с краватом усред августа — једног од најтоплијих месеци у Грчкој! Управник затвора, надзорник и неки службеници истрчавали су из својих канцеларија да виде то чудо. Нису могли да верују својим очима!

Још једно охрабрујуће искуство десило се у женском делу затвора. Започет је студиј с једном женом која је била на  издржавању доживотне казне због убиства. Била је позната по својој бунтовној нарави. Међутим, убрзо је библијска истина коју је сазнавала довела до тако приметних промена да су многи прокоментарисали како је некад била попут лава, а сада је попут јагњета! (Исаија 11:6, 7). Убрзо је задобила поштовање и поверење управнице затвора. Срећан сам био када сам видео да је лепо духовно напредовала и дошла до предања Јехови.

Помагање немоћнима и старима

Гледајући дугогодишњу борбу своје жене с болешћу постао сам осетљивији на потребе болесних и старих међу нама. Увек када наше публикације истичу чланке који нас охрабрују да с пуно љубави понудимо и пружимо помоћ таквим појединцима, ја сам још више подстакнут. Чувао сам и сакупљао такве чланке. Након неколико година имао сам сакупљено у једном фасциклу више од стотину страница — почев од чланка „Обзирност према старима и болеснима“ из Куле стражаре од 15. јула 1962 (енгл.). Многи од ових чланака показују да је корисно да свака скупштина организује пружање помоћи болеснима и старима (1. Јованова 3:17, 18).

Старешине су одредиле једну групу браће и сестара који су на располагању да брину о потребама болесних и старих из наше скупштине. Организовали смо добровољце у различите тимове — као што су они који могу помоћи током дана, други преко ноћи, затим они који могу да обезбеде превоз и они који су на располагању 24 сата дневно. Ови последњи сачињавају неку врсту летећег одреда.

Резултати таквог труда су охрабрујући. На пример, једна дневна група посетилаца је пронашла једну болесну сестру која живи сама у стану како онесвешћена лежи на поду. Јавили смо једној сестри која живи у близини и која има ауто. Она је одвезла ту болесну сестру у најближу болницу у рекордном времену — за само десет минута! Доктори су рекли да јој је то спасло живот.

Захвалност коју немоћни и стари показују према члановима групе доноси много задовољства. Нада да ћемо живети с том браћом и сестрама у Божјем новом свету под другачијим околностима радује срце. Сазнање да су истрајали захваљујући подршци коју су примили током својих патњи јесте још једна награда.

Истрајност доноси награде

Сада служим као старешина у једној од скупштина у Пиреју. Упркос позним годинама и здравственим проблемима, срећан сам што још увек могу учествовати у активностима скупштине.

Током година, искушавајуће околности, тешки изазови и неочекивани догађаји захтевали су изузетно велику упорност и издржљивост. Па ипак, Јехова ми је увек давао потребну снагу да превазиђем те проблеме. Увек изнова сам доживљавао истинитост псалмистиних речи: „Када рекох: ’Спотиче се нога моја!‘ прихвати ме, Јехова, милост твоја. Кад се у срцу моме умноже бриге, утехе твоје ублажују душу моју“ (Псалам 94:18, 19).

[Слика на 25. страни]

С мојом супругом Еленом након њене друге операције, 1957.

[Слика на 26. страни]

На конгресу у Нирнбергу у Немачкој, 1969.

[Слика на 28. страни]

Група браће и сестара који су помагали болеснима и старима