Црква и држава у Византији

ОСНИВАЧ хришћанства је био веома јасан када је реч о подељености која би требало да постоји између његових следбеника и човечанства отуђеног од Бога. Исус је рекао својим следбеницима: „Кад бисте били део света, свет би волео оно што је његово. Али пошто нисте део света, него сам вас ја изабрао из света, због тога вас свет мрзи“ (Јован 15:19). Пилату, представнику политичке власти у то време, Исус је рекао: „Моје краљевство није део овог света“ (Јован 18:36).

Да би испунили своју одговорност да проповедају „све до најудаљенијег дела земље“, хришћани су морали да пазе да их не одврате световне ствари (Дела апостолска 1:8). Попут Исуса, први хришћани се нису укључивали  у политику (Јован 6:15). Било је видљиво да верни хришћани нису обављали државне службе нити су заузимали владајуће положаје. Међутим, то се на крају променило.

„Део света“

Неко време после смрти последњег апостола, религиозне вође су својевољно почеле да мењају гледишта што се тиче њиховог односа са светом. Почели су да замишљају да је „краљевство“ не само у свету већ и да је део света. Биће поучно да сазнамо како су религија и политика биле уско повезане у Византијском царству — Источном Римском царству, с главним градом у Византу (данашњем Истанбулу).

У друштву у ком је религија традиционално играла велику улогу, Византијска црква, са седиштем у Византу била је прилично моћна. Црквени историчар Панајотис Христу је запазио: „Византијци су гледали на своје земаљско царство као на одраз Божјег Краљевства.“ Међутим, државна власт није увек делила такво мишљење. Због тога су односи између цркве и државе повремено били бурни. The Oxford Dictionary of Byzantium наводи: „Епископи Константинопоља [то јест Византа] понашали су се на разноразне начине, укључујући и кукавичку подложност моћном владару... уносну сарадњу с престољем... и дрско противљење вољи цара.“

Патријарх Константинопоља, поглавар Источне цркве, постао је веома утицајна личност. Он је крунисао цара, па је за узврат од њега  очекивао да буде одани заштитник православља. Патријарх је такође био веома богат, пошто је управљао огромним богатством цркве. Његова моћ је проистицала како из ауторитета који је имао над безбројним монасима тако и из утицаја на лаике.

Патријарх је често био у могућности да се супротставља цару. Могао је да запрети екскомуникацијом — намећући своју вољу у име Бога — или је прибегавао другим методама које би могле оборити цара.

Како је постепено слабила државна управа ван главног града, епископи су обично постајали најутицајнији људи у својим градовима подједнако као и намесници покрајина, којима су епископи и помагали да буду изабрани. Епископи су водили рачуна о судским случајевима и световним пословима кад год је црква била укључена у то — а понекад и кад није. Један чинилац који је доприносио томе био је тај што је свештеника и монаха било на десетине хиљада, а  сви су били подложни својим локалним епископима.

Политика и симонија

Као што се види из претходно реченог, служба свештеника била је нераскидиво повезана с политиком. Штавише, велики број свештеника и њихове неопходне религиозне активности изискивали су огромне суме новца. Свештеници на највишим положајима живели су раскошно. Како је црква постајала моћнија и богатија, нестали су сиромаштво и светост који су постојали код апостола. Неки свештеници и епископи су куповали своје наименовање. Симонија је била уобичајена све до највишег места у хијерархији. Свештеници које су подржавали богати лобији отимали су се пред царем за положаје у цркви.

Мито је такође било једно средство којим се утицало на старије религиозне вође. Када је царица Зое (око 978-1050. н. е.) организовала убиство свог мужа Романа III и хтела да се уда за свог љубавника и будућег цара Михаила IV, брзо је позвала патријарха Алексија у палату. Он је тада чуо за Романову смрт и то да се од њега очекује да као патријарх обави церемонију венчања. То што је црква те вечери славила Велики петак није олакшало ситуацију Алексију. Међутим, он је прихватио великодушне поклоне које му је понудила царица и удовољио је њеном захтеву.

Подложност цару

Повремено током историје Византијског царства, цар је користио право наименовања, које је заправо и имао, када је требало поставити патријарха Константинопоља. Током тих периода нико није могао да постане патријарх против воље цара нити да остане дуго на том положају.

Цар Андрија II (1260-1332) је сматрао неопходним да девет пута промени патријарха. У већини таквих случајева циљ је био да се на столицу патријарха постави кандидат који је најповодљивији. Према књизи The Byzantines, један патријарх је чак написмено обећао цару да ће „учинити шта год он захтева, без обзира колико је незаконито и да неће чинити ништа што се њему не би свиђало“. Цареви су двапут покушали да наметну своју вољу цркви тиме што су за патријарха прогласили неког принца из краљевске породице. Цар Роман I је на место патријарха поставио свог сина Теофила, који је имао тек 16 година.

Уколико патријарх не би удовољио владару, владар га је могао приморати да напусти положај или је могао наредити синоду да га свргне с положаја. Књига Byzantium запажа: „Све чешће су у току византијске историје више власти па чак и директан утицај цара играли одлучујућу улогу у изабирању епископа.“

Поред патријарха и цар је такође председавао црквеним саборима. Он је водио дебате, формулисао чланове закона о вери и расправљао с епископима као и с јеретицима, у чијем случају је давао коначну потврду — смрт на ломачи. Цар је такође потврђивао и спроводио прописе које је усвојио црквени сабор. Оптуживао је оне који су му се противили не само за  увреду величанства него и за то да су непријатељи вере и Бога. „У цркви се ништа није смело урадити што би било супротно вољи и наредбама цара“, рекао је један патријарх из шестог века. Епископи у суду — углађени, поводљиви људи, погодни за одмерене потезе повлађивања и вештог преговарања — обично су се бунили толико мало колико и њихови претпостављени.

Примера ради, када је патријарх Игнације (око 799-878. н. е.) одбио да причести првог министра Бардаса, овај је кренуо у противнапад. Уплео је Игнација у неку наводну заверу и издају. Патријарх је био ухапшен и изгнан. Тај министар је уредио да на место тог патријарха буде изабран Фотије, лаик који је за шест дана доспео на све црквене положаје, и на крају и на положај патријарха. Да ли је Фотије био оспособљен за тај црквени положај? Описан је као човек „превеликих амбиција, изузетне охолости и ненадмашних политичких вештина“.

Догма у служби политике

Иза православља и јереси често су се скривале политички супротне стране, а на цара су више утицали политички чиниоци него жеља за увођењем нових доктрина. Уопштено говорећи, цар је задржавао право да диктира догму и да захтева да црква буде покорна његовој вољи.

На пример, цар Хераклије (575-641. н. е.) напорно је покушавао да ублажи раскол у вези с природом Христа, што је претило да подели његово исцрпљено и слабо царство. Настојећи да нађе компромисно решење, увео је нову доктрину названу монотелитизам. a Затим је, да би засигурао да ће јужна покрајина бити одана његовом царству, изабрао новог патријарха Александрије, Кира из Феса, који је признао доктрину коју је цар подржавао. Цар није поставио Кира само за патријарха него и за управитеља Египта, који је имао власт над локалним владарима. Кир је успео, користећи се блажим прогонством, да придобије сагласност већег дела египатске цркве.

Горке последице

Како би ови догађаји могли одражавати речи и дух Исусове молитве у којој је рекао да његови следбеници неће бити „део света“? (Јован 17:14-16).

Тобожње хришћанске вође у време Византије и касније скупо су платиле за своју умешаност у политичке и војне ствари света. Шта ти говори овај кратки историјски преглед? Да ли су вође византијске цркве стекле наклоност Бога и Исуса Христа? (Јаков 4:4).

Такве амбициозне религиозне вође и њихови политички љубавници нису подупирали право хришћанство. Тај безбожни спој религије и политике погрешно приказује праву религију коју је научавао Исус. Учимо из историје и не будимо „део света“.

[Фуснота]

[Оквир⁄Слика на 10. страни]

„КАО БОГ КОЈИ ХОДА НЕБЕСИМА“

Догађаји повезани с патријархом Михаилом Серјалериасом (око 1000-1059. н. е.) јесу типичан пример улоге коју је поглавар цркве могао имати у државним пословима и амбиција које су у то биле укључене. Након што је доспео до положаја патријарха, Серјалериас је стремио ка још вишем положају. Описан је као арогантан, дрзак и непопустљив — „у свом држању је изгледао као бог који хода небесима“.

У жељи да се истакне, Серјалериас је 1054. године подстицао на раскол с папом у Риму и приморао цара да прихвати ту поделу. Задовољан том победом, Серјалериас је уредио да се на престо постави Михаило VI и помогао му је да учврсти своју власт. Годину дана касније, Серјалериас је принудио тог цара да се повуче с власти и поставио је на престо Исака Комнена (око 1005-1061. н. е.).

Сукоби између патријаршије и царевине су се заоштрили. Серјалериас — уверен у подршку јавности — претио је, захтевао и прибегавао насиљу. Један историчар из тог времена је запазио: „Он је наговестио пад цара уобичајеним, простачким језиком, рекавши: ’Узвисио сам те, имбецилу један; али ћу те и оборити.‘“ Међутим, Исак Комнен је њега ухапсио, притворио и прогнао га на Имврос (данашњи Имроз).

Такви примери показују колико је много проблема могао да изазове патријарх Константинопоља и колико је смело могао да се опире цару. Цар је често морао да се бори с таквим људима који су били политички вешти, способни да се супротстављају и цару и војсци.

[Мапа/Слика на 9. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Византијско царство на врхунцу своје моћи

Равена

Рим

МАКЕДОНИЈА

Константинопољ

Црно море

Никеја

Ефес

Антиохија

Јерусалим

Александрија

Средоземно море

[Извор]

Карта: Mountain High Maps® Copyright © 1997 Digital Wisdom, Inc.

[Слике на странама 10, 11]

Комнен

Роман III (лево)

Михаило IV

Царица Зое

Роман I (лево)

[Извори]

Комнен, Роман III и Михаило IV: Courtesy Classical Numismatic Group, Inc.; Царица Зое: Hagia Sophia; Роман I: Photo courtesy Harlan J. Berk, Ltd.

[Слика на 12. страни]

Фотије

[Слика на 12. страни]

Хераклије и син

[Извори]

Хераклије и син: Photo courtesy Harlan J. Berk, Ltd.; сви уметнички детаљи, стране 8-12: From the book L’Art Byzantin III Ravenne Et Pompose