Животна прича

„Ништа не бих променила!“

ИСПРИЧАЛА ГЛЕДИС АЛЕН

Понекад ме питају: „Када би свој живот још једном морала проживети, шта бих променила?“ Могу искрено одговорити: „Ништа не бих променила!“ Допустите да вам објасним зашто тако мислим.

ЛЕТА 1929, када сам имала две године, нешто дивно се десило мом оцу Метјуу Алену. Добио је брошурицу Милиони који сада живе неће никада умрети!, коју су објавили Међународни истраживачи Библије, како су тада Јеховини сведоци били познати. Након што је у једном даху прочитао само неколико страница, отац је узвикнуо: „Ово је нешто најдивније што сам икада прочитао!“

Кратко после тога, отац је добио и друге публикације Истраживача Библије. Одмах је почео да говори свим својим комшијама о ономе што је сазнао. Међутим, у нашој сеоској заједници није било ниједне скупштине Јеховиних сведока. Отац је увидео потребу за редовним хришћанским дружењем па се 1935. цела наша породица преселила у Оранџвил (Онтарио, Канада) зато што је тамо постојала скупштина.

У то време, деца нису увек била охрабривана да присуствују скупштинским састанцима; она су обично остајала напољу и играла се док одрасли нису завршили састанак. То није одговарало мом оцу. Он је размишљао: „Ако су састанци добри за мене, добри су и за моју децу“. Иако смо били нови, он је рекао мом брату Бобу, мојим сестрама Ели и Руби и мени да се прикључимо одраслима на састанцима, што смо и учинили. Ускоро су и деца других Сведока присуствовала. Присуствовање састанцима и коментарисање постало је један веома важан део нашег живота.

 Отац је волео Библију и на један диван, живописан начин приказивао је библијске приче. Помоћу њих је утиснуо у наша млада срца врло важне поуке којих се с нарочитом топлином још увек сећам. Једна од њих је о томе да Јехова даје благослове онима који су му послушни.

Отац нас је такође учио како да користимо Библију у одбрани своје вере. Имали смо обичај да од тога направимо игру. Он би рекао: „Верујем да ћу када умрем отићи на небо. А сада ми докажите да то није тако“. Руби и ја бисмо претражиле конкорданцију како би пронашле стихове који би оповргли то учење. Кад бисмо прочитале стихове које смо пронашле, отац би рекао: „То је интересантно, али још нисам уверен“. Тако бисмо поново листале конкорданцију. Ово је често трајало сатима све док отац није био задовољан нашим одговорима. Као резултат тога, Руби и ја смо биле веома оспособљене да објаснимо своја веровања и одбранимо своју веру.

Превазићи страх од човека

Упркос доброј поуци коју сам добијала код куће и на скупштинским састанцима, морам признати да су постојали извесни видови службе у којима сам се тешко сналазила. Као и многи млади, нисам уживала у томе да будем различита од других, посебно од мојих школских другова. У један од првих испита моје вере било је укључено оно што смо звали информативна поворка.

Циљ је био да једна група браће и сестара полако шета главним улицама града носећи плакате са слоганима. У нашем граду од око 3 000 становника свако је знао свакога. У току једне информативне поворке, била сам на самом њеном крају и носила један плакат који је гласио: „Религија је клопка и превара“. Неки моји школски другови су ме препознали и не губећи време стали у поворку иза мене и почели да певају „Боже спаси краља“. Како сам то поднела? Усрдно сам се молила за снагу да не одустанем. Када је коначно поворка престала са шетњом, пожурила сам до Дворане Краљевства како бих вратила свој плакат и отишла кући. Међутим, један одговорни брат ми је рекао да друга поворка управо треба да крене и да им је потребна још једна особа да носи један плакат. Стога сам опет изашла напоље молећи се јаче него икад. Међутим, до тада су се моји школски другови уморили и отишли кући. Моје молитве за снагу су постале молитве захвале! (Пословице 3:5).

Пуновремене слуге су увек биле добродошле у нашој кући. Они су били једна срећна и радосна група с којом нам је било лепо. Откако памтим, наши родитељи су нам стално говорили о пуновременој служби као о најбољем могућем животном позиву.

Године 1945, одазвала сам се на њихово охрабрење и започела пуновремену службу. Касније сам се придружила мојој сестри Ели која је пионирила у Лондону (Онтарио). Тамо сам почела с граном службе за коју сам мислила да никада нећу моћи у њој да учествујем. Браћа су имала обичај да у оближњим гостионицама од стола до стола нуде гостима примерке Куле стражаре и Утехе (сада Пробудите се!). На сву срећу, учествовали смо у том виду проповедања суботом по подне  тако да сам имала читаву недељу да се молим за храброст! Не, то за мене уопште није било лако, али је било награђујуће.

С друге стране, такође сам научила како да уручим специјална издања Утехе која су говорила о прогонству наше браће у нацистичким концентрационим логорима, посебно контактирајући са значајним пословним људима у Канади, укључујући и председнике великих корпорација. Током година схватила сам да нас Јехова увек подржава докле год се ми ослањамо на њега за снагу. Као што је отац имао обичај да каже, Јехова благосиља оне који су Му послушни.

Одговор на позив да служим у Квибеку

Дана 4. јула 1940, дело Јеховиних сведока у Канади било је забрањено. Касније је забрана била скинута, али у католичкој провинцији Квибек и даље смо били под прогонством. Предузета је специјална акција у којој се користио трактат са снажном поруком Снажна мржња Квибека према Богу, Христу и слободи јесте срамота за целу Канаду, како би се скренула пажња на малтретирање наше тамошње браће. Натан Х. Нор, који је био члан Водећег тела Јеховиних сведока, састао се са стотинама пионира у Монтреалу да би нам објаснио шта подразумева та наша акција. Брат Нор нам је рекао да ако пристанемо да учествујемо у тој акцији, могли бисмо очекивати да ћемо бити ухапшени и стрпани у затвор. Како су се те речи показале истините! У једном периоду сам била 15 пута ухапшена. Када смо одлазили у службу на терену, проверавали смо да ли смо са собом понели четкицу и чешаљ, у случају да морамо да проведемо ноћ у затвору.

У почетку смо деловали највише ноћу да би што је могуће мање скретали пажњу на себе. Имала сам обичај да носим додатну количину трактата испод капута, у торби коју сам носила окачену око врата. Торба пуна трактата је била прилично велика па сам изгледала као трудница. То је била предност када сам путовала препуним трамвајем до подручја. Неколико пута се десило да је неки галантан господин устао и понудио своје место „трудној“ дами.

Како је време одмицало, почели смо и дању да учествујемо у дистрибуцији. Остављали смо трактате на троја или четвора врата и онда одлазили на друго подручје. Обично је то добро ишло. Међутим, ако би парохијски свештеник дознао да смо у околини, могли смо очекивати невоље. Једном приликом је неки свештеник подстакао руљу од 50 или 60 одраслих и деце да на нас бацају парадајз и јаја. Нашли смо уточиште у кући једне сестре у вери, где смо морали да преноћимо на поду.

У Квибеку је постојала велика потреба за пионирима који би проповедали људима који говоре француски. Стога смо у децембру 1958. моја сестра Руби и ја почеле да учимо француски језик. После тога смо добијале доделе на бројним подручјима у тој покрајини где се говори француски. Свака додела је представљала једно јединствено искуство. У једном месту смо две године свакодневно ишле осам сати од врата до врата без икаквог одазива! Људи су једноставно долазили до врата и затварали мали капак на прозорчићу који се налазио на вратима. Али, ми нисмо одустале. Данас у том граду постоје две напредне скупштине.

Подржана од Јехове на сваки начин

Започеле смо са специјалном пионирском службом 1965. На једној додели као специјални пионири увиделе смо пуно значење Павлових речи записаних у 1. Тимотеју 6:8: „Кад имамо храну, одећу и заклон, будимо задовољни тиме.“ Морале смо се држати једног стриктног буџета како бисмо покриле своје трошкове. Стога смо остављале по страни новац за грејање, станарину, струју и храну. Кад смо то подмириле, остало нам је 25 центи да трошимо до краја месеца како смо желеле.

С тако ограниченим средствима могле смо да грејемо наш стан само неколико  сати ноћу. Стога, температура у нашој соби никад није била изнад 15 степени Целзијусових, а често је била много нижа. Онда нас је једног дана посетио син једног Рубиног студента Библије. Кад је отишао кући мора да је рекао својој мајци да се смрзавамо, јер нам је она од тада сваког месеца слала десет канадских долара за куповину нафте како би нам стално било укључено грејање. Ни у ком случају нисмо осећале да смо лишене нечега. Нисмо биле богате, али смо увек имале оно што нам је било неопходно. Сматрале смо да је све што претекне био благослов. Како су само истините речи у Псалму 37:25: „Не видех праведника напуштена, нити хлеба деца његова да просе“!

Упркос противљењу с којим смо се суочавале, било ми је задовољство да видим да је велики број оних с којима сам водила библијски студиј прихватио истину. Неки су изабрали пуновремену службу као свој животни позив, што ми је донело посебну радост.

Успешно суочавање с новим изазовима

Наша нова додела је била Корнвол (Онтарио), 1970. године. Око годину дана од нашег доласка у Корнвол, мајка се разболела. Отац је умро 1957, тако да смо моје две сестра и ја наизменично бринуле о мајци све до њене смрти 1972. Током тог времена су нам специјалне пионирке Ела Лисица и Ен Коваленко, које су биле наши партнери, помагале да останемо у равнотежи и давале нам подршку пуну љубави. Оне су водиле бригу о нашим библијским студијима и другим одговорностима приликом наше одсутности. Како су истините речи из Пословица 18:24: „Има пријатеља и од брата вернијих!“

Живот је свакако пун изазова. С Јеховином подршком пуном љубави, била сам у стању да се с њима суочим. И даље водим радостан живот у пуновременој служби. Боб, који је умро 1993, провео је преко 20 година у пионирској служби, од тога је 10 година заједно пионирио са својом женом Дол. Моја старија сестра Ела, која је умрла у октобру 1998, пионирила је преко 30 година и увек је имала пионирски дух. Године 1991. мојој другој сестри, Руби, установљено је да има рак. Ипак, она је користила своју ограничену снагу да би проповедала добру вест. Задржала је такође смисао за  хумор све до смрти, у јутро 26. септембра 1999. Иако више немам сестру, имам духовну породицу браће и сестара који ми помажу да задржим смисао за хумор.

Када се осврнем на свој живот, шта бих променила? Никад се нисам удала, али сам била благословљена родитељима пуним љубави, братом и сестрама који су у свом животу стављали истину на прво место. Радујем се што ћу их ускоро све видети када буде ускрсење. Могу да осетим како ме отац грли и могу да видим мајчине сузе док се чврсто грлимо. Ела, Руби и Боб ће скакати од среће.

У међувремену, трудићу се снажно да и даље користим онолико здравља и снаге колико имам како бих хвалила и славила Јехову. Пуновремена пионирска служба је један диван, награђујућ живот. Баш као што је псалмиста рекао за оне који ходе Јеховиним путевима: ’Срећни су и напредују‘ (Псалам 128:1, 2).

[Слике на 26. страни]

Отац је волео Библију. Он нас је учио како да је користимо у одбрани наше вере

[Слика на 28. страни]

Слева надесно: Руби, ја, Боб, Ела, мајка и отац 1947.

[Слика на 28. страни]

Први ред, слева надесно: Ја, Руби и Ела на Обласном конгресу 1998.