’Од Јехове је спасење‘

У ВРЕМЕ националне кризе и међународне напетости људи очекују од власти да им пруже безбедност и сигурност. Власти пак праве све већи број програма обликованих тако да добију уједињену подршку становништва. Што се више таквим програмима побуђују патриотска осећања, то се с већим ентузијазмом и све чешће одржавају патриотске церемоније.

Током неке опасности по целу нацију, патриотизам често даје људима осећај јединства и моћи и може поспешити међу њима дух сарадње и бриге за друштво. Међутим, „патриотизам је опасан као и било која друга емоција“, наводи се у једном чланку у часопису The New York Times, јер „када му се једном да одушка, може попримити ужасне облике“. Изражавање патриотизма може почети да задире у грађанска права и религиозну слободу неких становника у држави. Нарочито су прави хришћани под притиском да компромитују своја веровања. Како се они понашају када у друштву у ком живе завлада таква атмосфера? Која библијска начела им помажу да поступају са увидом и да сачувају беспрекорност према Богу?

„Нећеш им се клањати“

Поздрављање државне заставе је понекад популаран начин изражавања патриотских осећања. Али заставе често представљају небеске ствари, као што су звезде, а такође и земаљске ствари. Бог је изразио своје гледиште о клањању таквим предметима заповедивши свом народу: „Нећеш градити себи кипа резана нити слике од онога што је горе на небу, или доле на земљи, или у води испод земље. Нећеш им се клањати нити им служити; јер сам ја Јехова, Бог твој, Бог љубоморан [„који захтева искључиву оданост“, NW]“ (Излазак 20:4, 5).

Да ли то што особа поздравља заставу која представља државу или што јој се клања заиста значи да није искључиво одана Јехови Богу? Древни Израелци су имали „знаке“, то јест заставе око којих су се у троплеменским скупинама окупљали док су били у пустињи (Бројеви 2:1, 2). Коментаришући хебрејске речи које указују на такве заставе, Cyclopedia од Маклинтока и Стронга каже: „Ниједна од њих не изражава идеју коју реч ’застава‘ дозива у наше мисли.“ Осим тога, заставе се у Израелу нису сматрале светима нити су се користиле у било каквој церемонији. Једноставно су служиле практичној сврси, као знак који је народу показивао где да се окупи.

Херувими у шатору од састанка и у Соломоновом храму првенствено су служили као прикази херувима на небу (Излазак 25:18; 26:1, 31, 33; 1. Краљевима 6:23, 28, 29; Јеврејима 9:23, 24). Чињеница да народ никад није видео те уметничке творевине иде у прилог томе да их није требало обожавати, као што ни саме анђеле није требало обожавати (Колошанима 2:18; Откривење 19:10; 22:8, 9).

Размотри такође бакрену змију коју је пророк Мојсије направио током боравка Израелаца у пустињи. Та змија је служила као симбол и имала је пророчанско значење (Бројеви 21:4-9; Јован 3:14, 15).  Није се обожавала нити је коришћена приликом обожавања. Међутим, вековима након Мојсијевих дана Израелци су почели да обожавају ту бакрену змију и чак да јој приносе кад, што је било неисправно. Зато ју је јудејски краљ Језекија разбио у парампарчад (2. Краљевима 18:1-4).

Да ли су националне заставе једноставно знакови који служе некој корисној сврси? Шта оне симболизују? „Застава је главни национални симбол и централни предмет обожавања“, наводи писац Џ. Пол Вилијамс. The Encyclopedia Americana каже: „Застава је света, попут крста.“ Застава је симбол државе. Зато је клањање пред заставом или поздрављање заставе религиозна церемонија којом се обожава држава. Таквим чином се показује да се очекује спасење од државе, а то је у супротности са оним што Библија каже о идолопоклонству.

Писмо јасно наводи: ’Од Јехове је спасење‘ (Псалам 3:9). Не треба сматрати да спасење долази од људских институција или од њихових симбола. Апостол Павле је саветовао сухришћане: „Вољени моји, бежите од идолопоклонства“ (1. Коринћанима 10:14). Рани хришћани нису учествовали у поступцима којима се обожавала држава. У књизи Those About to Die, Данијел П. Маникс запажа: „Хришћани нису хтели да... приносе жртве духовима предака [римских] императора, што је, грубо говорећи, исто као и данас када се одбија да се поздрави застава.“ Тако исто поступају и данашњи прави хришћани. Они одбијају да поздраве заставу било које нације јер желе да буду искључиво одани Јехови. Чинећи то они стављају Бога на прво место док и даље поштују владавине и њихове владаре. Да, они схватају своју одговорност да буду подложни владајућим „вишим властима“ (Римљанима 13:1-7). Какво је онда библијско гледиште о певању патриотских песама, као што су националне химне?

Шта су националне химне?

„Националне химне су изрази патриотских осећања и често се посредством њих тражи Божје вођство и заштита за народ или његове владаре“, каже The Encyclopedia Americana. Химна је заправо хвалоспев или молитва у корист нације. Посредством ње се обично упућује молба за то да нација буде успешна и дуговечна. Да ли би требало да се прави хришћани придруже у испољавању таквих осећања која су изражена у једном виду молитве?

Пророк Јеремија је живео међу људима који су тврдили да служе Богу. Па ипак му је Јехова заповедио: „Не моли се зато ти за овај народ, не подижи молбе ни молитве за њих и не говори ми за њих, јер те нећу услишити“ (Јеремија 7:16; 11:14; 14:11). Зашто му је то било заповеђено? Зато што је друштво у ком је живео било испуњено крађом, убиством, прељубом, лажним заклињањем и идолопоклонством (Јеремија 7:9).

Исус Христ је поставио преседан када је рекао: „Ја молим за њих; не молим за свет, него за оне које си ми дао“ (Јован 17:9). Писмо каже да „цели свет лежи у власти злога“ и да „пролази“ (1. Јованова 2:17; 5:19). Како се онда прави хришћани могу чисте савести молити за благостање и дуговечност таквог система?

Наравно, не укључује свака химна молитве Богу. „У химнама су изражена различита осећања“, каже Encyclopædia Britannica, „од молитви за владаре преко указивања на важне битке или устанке... па до изражавања патриотских осећања.“ Али, да ли они који настоје да угоде Богу стварно могу да величају ратове и револуције било које нације? Што се тиче правих обожавалаца, Исаија је прорекао: „Од мачева својих коваће раонике и српове од копаља својих“ (Исаија 2:4). „Иако ходимо у телу“, писао је апостол Павле, „не водимо рат по ономе што смо у телу. Јер оружје нашег ратовања није телесно“ (2. Коринћанима 10:3, 4).

 У химнама се често изражавају национални понос или осећања супериорности. Такво гледиште није темељено на Писму. Апостол Павле је у свом говору на Ареопагу рекао: „[Јехова Бог] је створио све људске нације да пребивају по целој површини земље“ (Дела апостолска 17:26). „Бог није пристран“, изјавио је апостол Петар, „него му је у свакој нацији прихватљив онај који га се боји и чини оно што је праведно“ (Дела апостолска 10:34, 35).

На основу свог разумевања Библије многи доносе личну одлуку да не учествују у поздрављању заставе и у певању патриотских песама. Али како се они понашају у ситуацијама када се директно суоче с тим питањима?

Одбиј с поштовањем

У настојању да ојача јединство свог царства, Навуходоносор, краљ древног Вавилона, поставио је велики златни кип у долини Дури. Затим је приредио свечаност на коју је позвао кнезове, управитеље, намеснике, судије и остале високе службенике. На одређени звучни знак, сви окупљени су морали да се поклоне и обожавају тај кип. Међу онима који су морали да буду присутни налазила су се и три јеврејска младића — Седрах, Мисах и Авденаго. Како су они показали да не учествују у тој религиозној церемонији? Када је музика почела и када су се окупљени поклонили пред кипом, та три Јеврејина су остала да стоје (Данило 3:1-12).

Данас се заставе обично поздрављају испруженом руком или тако што се држи рука на челу или на срцу. Понекад се можда заузима неки посебан положај. У неким земљама се очекује од деце у школи да клекну пред заставом или да је пољубе. Тиме што мирно стоје док други поздрављају заставу, прави хришћани показују да су посматрачи који имају поштовања.

Шта ако се церемонија поздрављања заставе спроводи на такав начин да се и самим стајањем већ учествује? Примера ради, претпоставимо да је један ђак у школи изабран да представља целу школу и  да напољу поздравља заставу на јарболу док се од осталих ђака у учионици очекује да стоје у ставу „мирно“. У том случају и само стајање показује да се подржава ђак који напољу заступа све ђаке у поздрављању заставе. Тада би стајање на било који начин значило да се особа придружује тој церемонији. У том случају особа која жели да само с поштовањем посматра то требало би да остане мирно да седи. Шта ако је одељење већ стајало када је та церемонија почела? Уколико би особа у том случају остала да стоји, то не би значило да учествује у церемонији.

Претпоставимо да је особа, било приликом неке параде или у учионици или негде другде, замољена да носи заставу али да је при том други поздрављају а не она. Она би се тиме заправо нашла у самом центру збивања, уместо да ’бежи од идолопоклонства‘, како је заповеђено у Писму. Исто је и с марширањем приликом неке патриотске параде. Чињење тога би значило пружање подршке ономе чему се одаје част том парадом, што прави хришћани због савести одбијају да чине.

Када се свира химна, обично све што особа треба да уради да би показала да дели осећања те песме јесте да устане. У таквим случајевима, хришћани остају да седе. Међутим, ако већ стоје кад се свира химна, није потребно да седну. То није исто као кад одлуче да устану специјално ради химне. С друге стране, ако се од групе очекује да устане и пева, тада ако хришћани само с поштовањем стоје, али не певају, то неће значити да деле осећања те песме.

„Задржите чисту савест“

Након што је описао колико су бескорисни предмети обожавања које су људи начинили, псалмиста је рекао: „Такви ће постати они који граде и сви који у њих се уздају“ (Псалам 115:4-8). Очигледно би онда било које запослење које би било директно  повезано с прављењем предмета за обожавање, укључујући и националне заставе, било неприхватљиво за Јеховине обожаваоце (1. Јованова 5:21). Могу се појавити и друге ситуације на радном месту када хришћани с поштовањем показују да они не обожавају ни заставу ни оно што она представља, већ само Јехову.

Послодавац може, примера ради, замолити радника да подигне или да спусти заставу која је истакнута на згради. Да ли ће то неко урадити или неће зависи од његовог личног гледишта на околности. Ако је подизање или спуштање заставе део неке посебне церемоније у којој људи стоје у ставу „мирно“ или поздрављају заставу, тада би то значило да особа учествује у тој церемонији.

С друге стране, ако се не ради ни о каквој церемонији док особа подиже или спушта заставу, тада то није ништа више него што је припремање зграде за коришћење, откључавање и закључавање врата и отварање и затварање прозора. У таквим случајевима, застава је само симбол државе, а подизање и спуштање заставе је, поред других рутинских задатака, ствар личне одлуке темељене на библијски школованој савести особе (Галатима 6:5). Савест може неку особу покренути да замоли свог шефа да задужи неког другог радника да подигне и спусти заставу. Други хришћанин можда мисли да би му његова савест дозвољавала да ради то све дотле док то није укључено у неку церемонију. Какву год одлуку донели, прави обожаваоци треба да ’задрже чисту савест‘ пред Богом (1. Петрова 3:16).

Писмо не даје никакву примедбу што се тиче рада или боравка у јавним зградама, као што су ватрогасни домови, општине или школе, на којима је истакнута национална застава. Застава се такође може налазити на поштанским маркицама, регистарским таблицама аутомобила или другим предметима које је власт осмислила. Ако неко користи такве објекте или предмете не значи да их и обожава. Оно што је у овом случају битно није сама застава или њена слика, већ како особа гледа на њих.

Заставе су често изложене на прозорима, вратима, у колима, у канцеларијама или другим објектима. Такође се може купити одећа с мотивом заставе. У неким земљама, законом није дозвољено носити такве одевне предмете. Па чак и ако се не би кршио закон, шта би то показивало што се тиче става који особа има према свету? С обзиром на своје следбенике, Исус Христ је рекао: „Они нису део света, као што ни ја нисам део света“ (Јован 17:16). Не треба превидети ни последице које би такав поступак могао да има на сувернике. Да ли би то могло повредити савест неких особа? Можда то ослаби њихову одлучност да остану чврсти у борби? Павле је саветовао хришћане: „Уверите [се] шта су важније ствари, да бисте били непорочни и да не бисте спотицали друге“ (Филипљанима 1:10).

’Фини према свима‘

Како се стање у свету у овим ’критичним временима‘ погоршава, тако ће се вероватно појачавати и патриотска осећања (2. Тимотеју 3:1). Зато, нека они који воле Бога никад не забораве да је спасење једино од Јехове. Он заслужује искључиву оданост. Када се од њих тражило да учине нешто што није било у складу с Јеховином вољом, Исусови апостоли су рекли: „Бога као владара морамо слушати пре него људе“ (Дела апостолска 5:29).

„Господов роб нема потребе да се упушта у борбе“, написао је апостол Павле, „него треба да буде фин према свима“ (2. Тимотеју 2:24). Зато хришћани настоје да буду мирољубиви, пуни поштовања и фини док се ослањају на своју библијски школовану савест приликом доношења одлука које се тичу поздрављања заставе и певања химне.

[Слика на 23. страни]

Одлучно, али с пуно поштовања, тројица Јевреја су решила да угоде Богу

[Слика на 24. страни]

Како би требало да хришћанин поступи током неке патриотске церемоније?