Извињење — битан чинилац за успостављање мира

„ИЗВИЊЕЊЕ има велику моћ. Оно без насиља решава конфликте, обнавља нарушене односе међу нацијама, омогућује владама да покажу да су свесне патње својих грађана и доводи међуљудске односе у равнотежу.“ То је написала Дебора Танен, ауторка неких бестселера и социолингвиста са универзитета Џорџтаун у Вашингтону, област Колумбија.

Библија потврђује да је искрено извињење често делотворан начин да се поправи нарушени однос. Примера ради, у Исусовој параболи о расипном сину, када се син вратио кући и искрено извинио, отац је од свег срца био спреман да га поново прими у кућу (Лука 15:17-24). Да, човек не треба никад да буде толико поносан да не може да погази свој понос, извини се и замоли за опроштај. Да, истински понизним особама не пада толико тешко да се извине.

Моћ извињења

Пример Авигеје, једне мудре жене у древном Израелу, показује колико извињење има велику моћ, иако се она извинила за оно што је њен муж урадио. Док је Давид, који је касније постао краљ, боравио у пустињи, он је заједно са својим људима штитио стадо Авигејиног мужа, Навала. Међутим, када су Давидови људи тражили од Навала хлеба и воде, он их је отерао износећи веома увредљиве примедбе. Испровоциран, Давид је повео око 400 људи против Навала и његовог дома.  Када је сазнала шта се десило, Авигеја је кренула у сусрет Давиду. Пошто га је угледала, пала је ничице пред њим. Затим је рекла: „Ја сам крива, господару! Дозволи да проговори теби слушкиња твоја, и чуј речи слушкиње своје.“ Затим је објаснила ситуацију и дала је Давиду храну и пиће које је донела као поклон. Он је на то рекао: „Иди с миром кући својој; ето послушах те и погледах на тебе.“ (1. Самуилова 25:2-35).

Авигејин понизан став и то што се извинила због увредљивог понашања свога мужа спасло је њен дом. Давид јој је чак захвалио што га је сачувала од кривице за крв. Иако се није Авигеја ружно понела према Давиду и његовим људима, она је преузела на себе кривицу своје породице и измирила се с Давидом.

Још један пример особе која је знала када да се извини јесте апостол Павле. Једном приликом се бранио пред Синедрионом, Јеврејским врховним судом. Бесан због оног што је Павле искрено рекао, првосвештеник Ананија је наредио онима који су стајали поред Павла да га ударе по устима. Павле је на то рекао: „Бог ће ударити тебе, зиде окречени. Зар ти седиш да ми судиш по Закону, а у исто време, преступајући Закон, заповедаш да ме ударају?“ Када су они који су то посматрали прекорили Павла зато што вређа првосвештеника, апостол је одмах признао своју грешку рекавши: „Браћо, нисам знао да је првосвештеник. Јер писано је: ’Не говори лоше о поглавару свог народа‘“ (Дела апостолска 23:1-5).

То што је Павле рекао — да онај који је одређен за судију не би требало да прибегава насиљу — било је на месту. Па ипак, он се извинио због тога што се нехотице обратио првосвештенику на такав начин да се то могло сматрати да је с непоштовањем. a То што се Павле извинио утицало је на Синедрион, који је потом саслушао оно што је он имао да каже. Пошто је знао за неслагање које је постојало међу члановима суда, Павле им је рекао да му се суди због његовог веровања у ускрсење. Услед тога је настала жестока расправа и фарисеји су стали на Павлову страну (Дела апостолска 23:6-10).

Шта можемо научити из ова два библијска примера? У оба случаја је искрено извињење омогућило да се комуникација настави. То значи да нам речи извињења могу помоћи да успоставимо мир. Да, када признамо наше грешке и извинимо се за учињену штету, то нам пружа могућности за изграђујуће разговоре.

’Али нисам урадио ништа погрешно‘

Када приметимо да се неко увредио због оног што смо рекли или урадили, можда мислимо да је та особа неразумна или  превише осетљива. Међутим, Исус Христ је овако саветовао своје ученике: „Ако, дакле, доносиш свој дар на олтар и тамо се сетиш да твој брат има нешто против тебе, остави свој дар тамо пред олтаром, и иди; прво се помири са својим братом, а онда, кад се вратиш, принеси свој дар“ (Матеј 5:23, 24).

На пример, неки брат можда мисли да си му нешто згрешио. У таквој ситуацији, Исус каже да ти треба да идеш и да се ’помириш са својим братом‘, без обзира да ли мислиш да си му учинио нешто нажао или не мислиш. Према грчком тексту, реч коју је Исус овде употребио ’означава узајамни уступак после обостране нетрпељивости‘ (Vine’s Expository Dictionary of Old and New Testament Words). Заиста, када су две особе у завади, можда су обе у извесној мери криве, пошто су обе несавршене и склоне томе да греше. Зато су обично потребни узајамни уступци.

Није толико битно ко је у праву, а ко није, већ ко ће преузети иницијативу у успостављању мира. Када је апостол Павле запазио да хришћани у Коринту изводе суобожаваоце пред световне судове због неких личних сукоба, као што су финансијски спорови, он их је исправио следећим речима: „Зашто радије не пустите да вам се нанесе неправда? Зашто радије не пустите да будете закинути?“ (1. Коринћанима 6:7). Иако је Павле то рекао да би одвратио сухришћане од тога да због личних сукоба излазе пред световне судове, начело је јасно: Мир међу суобожаваоцима је много важнији од тога да се докаже ко је у праву, а ко није. Ако задржимо на уму то начело, биће нам лакше да се извинимо ако неко мисли да смо му учинили нешто нажао.

Потребна је искреност

Међутим, неки људи превише често употребљавају речи којима се изражава извињење. Примера ради, у Јапану реч сумимасен, којом се обично изражава извињење, може су чути на хиљаде пута. Чак се може користити да би се исказала захвалност, при чему се индиректно изражава нелагодност због немогућности да се узврати указана наклоност. Пошто има више значења, неки могу сматрати да се та реч користи превише често и могу се питати да ли је онај ко је користи заиста искрен. И у другим културама можда изгледа да се превише користе различите форме извињења.

Важно је, на ком год језику то било, да човек буде искрен кад се извињава. Избор речи и тон гласа треба да показују да је особи стварно жао. Исус Христ је у Проповеди на гори рекао својим ученицима: „Нека ваша реч да, значи да, ваше не, не; јер што је више од тога, од злога је“ (Матеј 5:37). Ако се извињаваш, онда буди искрен! Да то илуструјемо: На једном аеродрому, у реду за пријаву путника за лет, један човек се извинио када је кофером гурнуо жену која је чекала у реду иза њега. Неколико минута касније, када се померио, опет ју је ударио кофером. Човек се поново љубазно извинио. Када се исто то десило још једном, човек који је путовао с том женом рекао му је да ако стварно мисли то што каже, онда би требало да пази да не би опет кофером закачио жену. Да, иза искреног извињења би требало да стоји одлучност да се не понови грешка.

Ако смо искрени, наше извињење ће обухватати признавање било какве погрешке, молбу за опроштај и настојање да колико је могуће поправимо штету. Тада би требало да увређена особа спремно опрости ономе ко јој је нешто нажао учинио а каје се због тога (Матеј 18:21, 22; Марко 11:25; Ефешанима 4:32; Колошанима 3:13). Пошто су обе стране несавршене, успостављање мира неће увек бити лако. Па ипак, речи извињења могу много помоћи у успостављању мира.

Када није прикладно извинити се

Премда изрази жаљења делују умирујуће и доприносе миру, мудра особа избегава да користи такве изразе када то није  прикладно. На пример, претпостави да се ради о питању беспрекорности пред Богом. Када је Исус Христ био на земљи он се ’понизио и постао послушан све до смрти, и то смрти на мученичком стубу‘ (Филипљанима 2:8). Међутим, он се није извињавао због онога у шта верује да би себи олакшао патње. Није се извинио ни када му је првосвештеник рекао: „Заклињем те живим Богом да нам кажеш јеси ли ти Христ, Син Божји!“ Исус се није бојажљиво извинио, већ је храбро одговорио: „Сам си то рекао. Али ја вам кажем: од сада ћете видети Сина човечјег како седи с десне стране силе и долази на облацима небеским“ (Матеј 26:63, 64). Исус никада није ни помислио на то да сачува мирољубив однос с првосвештеником по цену беспрекорности свом Оцу, Јехови Богу.

Хришћани показују поштовање према људима који имају ауторитет и указују им част. Па ипак, нема потребе да се извињавају што су послушни Богу и што воле своју браћу (Матеј 28:19, 20; Римљанима 13:5-7).

Кад не буде постојала ниједна препрека за мир

Данас грешимо због наслеђене несавршености и греха од нашег праоца Адама (Римљанима 5:12; 1. Јованова 1:10). Адамово грешно стање било је последица његове побуне против Створитеља. Међутим, Адам и Ева су у почетку били савршени и безгрешни. Бог је обећао да ће човечанство довести у такво савршено стање. Он ће уклонити грех и све његове последице (1. Коринћанима 15:56, 57).

Замисли само шта ће то значити! Када је давао савет о томе како користити језик, Исусов полубрат Јаков је рекао: „Ако се неко не спотиче у речи, он је савршен човек, способан да заузда и цело своје тело“ (Јаков 3:2). Савршен човек може контролисати свој језик како не би рекао нешто погрешно због чега би морао да се извињава. Он је ’способан да заузда цело своје тело‘. Заиста ће бити предивно када будемо били савршени! Тада више неће постојати ниједна препрека за мир међу људима. Ипак, док то не дође, искрено и прикладно извињење због нечег погрешно учињеног биће од велике помоћи у успостављању мира.

[Фуснота]

[Слика на 5. страни]

Шта можемо научити из Павловог примера?

[Слика на 7. страни]

Када сви будемо савршени, неће постојати ниједна препрека за мир