Животна прича

Срећан је онај чији је Бог Јехова

ИСПРИЧАО ТОМ ДИДУР

Општинска сала је већ била изнајмљена. Очекивало се да ће на једном конгресу у Поркјупин Плену (Саскачивен, Канада) бити присутно око 300 људи. У среду је почео да пада снег, а у петак је почела преријска мећава од које се није видео ни прст пред оком. Температура је пала на минус 40 степени Целзијуса. Окупило се двадесет осморо људи, укључујући и неколико деце. Тада сам био један забринути 25-годишњак и то је био први конгрес на ком сам присуствовао као нови покрајински надгледник. Пре него што вам кажем шта се даље десило, дозволите ми да вам испричам како сам добио ову посебну предност.

ЈА САМ седми по реду од осморо мушке деце у породици. Најстарији је био Бил, па затим Метро, Џон, Фред, Мајк и Алекс. Затим сам се 1925. родио ја, а најмлађи је Воли. Живели смо недалеко од града Украјине у Манитоби, где су моји родитељи Мајкл и Ана Дидур имали малу фарму. Тата је радио на железници на одржавању пруге. Пошто се барака за смештај радника налазила поред пруге далеко од града, она није била одговарајуће место за подизање велике породице, и зато смо остали на фарми. Тата углавном није био код куће, тако да је мајка имала задатак да нас одгаја. Повремено је одлазила код тате на недељу дана или дуже, али би се претходно побринула да знамо да спремимо јело, испечемо хлеб и обавимо кућне послове. Пошто смо били чланови Грчке католичке цркве, мајка нас је од најранијег  детињства учила да, између осталог, памтимо молитве и учествујемо у другим обредима.

Контакт с библијском истином

Још од младости сам имао жељу да разумем Библију. Један комшија, Јеховин сведок, редовно је посећивао нашу породицу и читао нам делове Библије који се односе на Божје Краљевство, Армагедон и благослове новог света. Мајка није била нимало заинтересована за то што је он причао, али је ова порука привукла Мајка и Алекса. Заправо, оно што су научили подстакло их је да због приговора савести одбију војну службу током Другог светског рата. Мајк је због тога био осуђен на краћу затворску казну, док је Алекс послат у један радни логор у Онтарију. Касније су и Фред и Воли прихватили истину. Али, три најстарија брата нису. Мајка је годинама била чак против истине, али нас је касније све изненадила када је заузела став за Јехову. Крстила се у својој 83. години. Имала је 96 година када је умрла. Тата је такође имао позитивно мишљење о истини пре него што је умро.

Са 17 година сам одлазио у Винипег да бих тражио неки посао и да бих се дружио са онима који су ми помагали да проучавам Библију. Јеховини сведоци су у то време били под забраном, али састанке су редовно одржавали. Први састанак на ком сам присуствовао одржан је у једној приватној кући. Пошто сам одгајан у складу с начелима Грчке католичке цркве, оно што сам чуо у почетку ми је звучало чудно. Међутим, мало-помало, разумео сам зашто је однос између свештеника и обичног народа био небиблијски и зашто Бог није одобравао благосиљање ратних активности које су вршили свештеници (Исаија 2:4; Матеј 23:8-10; Римљанима 12:17, 18). Живот у рају на земљи звучао је много нормалније и разумније него одлазак на неко далеко место где се вечно борави.

Уверен да је ово истина, предао сам се Јехови и затим крстио 1942. у Винипегу. Забрана је укинута 1943. и дело проповедања је крупним корацима кренуло напред. Библијска истина ми се још дубље урезала у срце. Добио сам предност да служим као слуга скупштине, као и да држим јавна предавања у разним местима где није било Сведока и да проповедам на недодељеном подручју. Присуствовање на великим конгресима у Сједињеним Државама неизмерно је допринело мом духовном напретку.

Проширење службе Јехови

С пионирском службом сам почео 1950, а у децембру исте године позван сам да служим као покрајински надгледник. Имао сам предност да ме у покрајини недалеко од Торонта за покрајинског надгледника обучава Чарли Хепворт, један искусан и лојалан брат. Такође сам био радостан што сам задњу седмицу обуке провео са својим братом Алексом, који је већ служио као покрајински надгледник у Винипегу.

Мој први покрајински састанак, описан на почетку, остао ми је дубоко у сећању. Нормално, бринуо сам како ће све то проћи. Било како било, наш обласни надгледник, брат Џек Натан, побринуо се да будемо запослени и весели. Укратко смо осмотрили програм састанка са учесницима који су били ту. Причали смо своја искуства, приказали како проповедати од куће до куће, како вршити накнадне посете и како водити кућне библијске студије. Певали смо песме Краљевства. Било је обиље хране. Скоро сваких два сата добијали смо кафу и колаче. Неки су спавали на клупама и на подијуму, док су други спавали на поду. До недеље се олуја мало стишала, тако да је јавном предавању присуствовало 96 особа. Ово искуство ме је  научило како да изађем на крај када се нађем у тешким ситуацијама.

Моје следеће доделе у покрајинској служби одвеле су ме у северну Алберту, Британску Колумбију и Јукон, земљу поларног сунца. Путовање неравним Аљаским аутопутем од Досон Крика у Британској Колумбији до Вајтхорса у Јукону (растојање од 1 477 километара) и сведочење дуж тог пута захтевало је издржљивост и опрезност. Снежне лавине, клизаве планинске падине и слаба видљивост због снежних мећава представљали су прави изазов.

Био сам задивљен када сам видео како се истина шири на далеком северу. Једном приликом смо Волтер Луковиц и ја свратили до једне скромне кућице близу Ловер Поста у Британској Колумбији, на Аљаском аутопуту недалеко од границе с Јуконом. Знали смо да неко живи у тој кућици јер смо запазили да кроз мали прозор трепери светло. Било је отприлике девет увече, и закуцали смо на врата. Мушки глас нас је позвао да уђемо, и ми смо ушли. Како смо се изненадили када смо видели једног старца који је опружен на кревету на спрат читао Кулу стражару! Штавише, имао је новије издање часописа од оног које смо ми нудили. Објаснио је да га је примио преко авионске поште. Пошто смо у том тренутку од скупштине били одвојени више од осам дана, још нисмо имали најновије часописе. Овај човек се представио као Фред Берг, и иако је био претплаћен на наше часописе неколико година, ово је било први пут да су га посетили Јеховини сведоци. Фред нас је наговорио да преноћимо код њега. Разговарали смо о многим библијским истинама и договорили смо се да га посете Сведоци који редовно пролазе кроз ово подручје.

Неколико година сам служио у три мале покрајине. Оне су се простирале од Гранд Прерија у Алберти на истоку до Кодијака на Аљасци на западу, што је растојање од 3 500 километара.

На диван начин сам научио да и на удаљеним местима, као и било где другде, Јехова показује незаслужену доброту према свим људима и да Божји дух  покреће ум и срце оних који имају исправан став према вечном животу. Један од таквих био је Хенри Лепин из Досон Ситија, који се сада назива Досон, у Јукону. Хенри је живео у једном забаченом подручју. У ствари, он није напуштао то подручје с рудницима злата више од 60 година. Међутим, Јеховин дух је подстакао овог 84-годишњака да путује више од 1 600 километара у једном правцу до Енкориџа на покрајински састанак, иако никада раније није присуствовао ниједном скупштинском састанку. Он је био одушевљен програмом и пресрећан у друштву Сведока. По повратку у Досон Сити, Хенри је остао веран до смрти. Многи који су познавали Хенрија питали су се шта је подстакло овог старца да крене на тако дуг пут. Ова знатижеља је навела још неколико старијих особа да прихвате истину. Тако је Хенри на индиректан начин дао добро сведочанство.

Примио сам Јеховину незаслужену доброту

Године 1955, с радошћу сам примио позив да присуствујем 26. разреду Библијске школе Гилеад Watchtower-а. Ова обука је ојачала моју веру и помогла ми да се још више приближим Јехови. Након завршетка ове школе, моја додела је била да наставим покрајинско дело у Канади.

У Онтарију сам служио око годину дана. Затим сам поново додељен на величанствену Аљаску. Још могу да створим слику живописних путева који обрубљују бистра, блистава језера и обавијају планинске венце чији су врхови покривени снегом. Преко лета, долине и ливаде изгледају као задивљујући тепих од разнобојног пољског цвећа. Ваздух је свеж, а вода чиста. Медведи, вукови, лосови, северноамерички јелени и друге дивље животиње слободно тумарају у свом природном станишту.

Међутим, Аљаска је заиста била пуна изазова — не само због променљивог времена већ и због великих удаљености које је требало прелазити. Моја покрајина се од истока до запада пружала 3 200 километара. У то време, покрајински надгледници нису имали службени ауто. Локална браћа су ме добровољно превозила од једне до друге скупштине. Ипак, понекад сам морао да се превезем аутостопом с камионџијама или туристима.

Један такав догађај одиграо се на делу Аљаског аутопута између раскрснице аутопутева код села Ток и 1 934. километра, то јест подручја Скоти Крик. Царине на ова два места биле су удаљене једна од друге око 160 километара. Прошао сам царину на граници Сједињених Држава код Тока и требало је да путујем још око 50 километара. Пошто није наишао ниједан ауто, пешачио сам око десет сати и прешао више од 40 километара. Тек сам касније сазнао да је убрзо након што сам прошао ту царину, саобраћај био обустављен дуж овог дела пута због снежне лавине недалеко од тог граничног прелаза. До поноћи, температура је пала на око минус 23 степена Целзијуса, а ја сам још увек био око 80 километара далеко од најближег заклона. Очајнички ми је било потребно неко скровиште где бих се могао одморити.

Док сам успорено ходао, приметио сам један напуштени ауто поред пута, делимично  затрпан снегом. Помислио сам да бих, ако успем да уђем у ауто и преспавам на седишту, могао преживети ту хладну ноћ. Успео сам да очистим довољно снега да бих отворио врата, али унутра није било ничег сем голог лима. На срећу, не тако далеко низ пут, нашао сам једну празну колибу. Након што сам уз мало потешкоћа ушао у колибу и заложио ватру, могао сам да се одморим неколико сати. Ујутру сам успео да се превезем до следеће колибе, где сам добио мало преко потребне хране и побринуо се за ране на прстима.

Јехова благосиља дело на Аљасци

Моја прва посета у Фербенксу била је веома охрабрујућа. У служби смо били успешни, а на јавном предавању у недељу било је око 50 присутних. Састали смо се у малом мисионарском дому, где су живели Вернор и Лорејн Дејвис. Људи су извиривали из кухиње, спаваће собе и ходника како би чули говор. На основу оваквог позитивног одзива знали смо да би Дворана Краљевства унапредила проповедничко дело у Фербенксу. Зато смо уз Јеховину помоћ купили једну велику монтажну зграду, бившу плесну дворану, и преместили је на погодан плац. Ископали смо бунар, направили тоалете и спровели грејање. За годину дана смо имали функционалну Дворану Краљевства у Фербенксу. Када је дограђена и кухиња, ова дворана је употребљена за обласни конгрес 1958, на ком је било присутно 330 особа.

У лето 1960, кренуо сам аутом на дугачак пут до светске централе Јеховиних сведока у Њујорку да бих присуствовао курсу усавршавања за све путујуће надгледнике из Сједињених Држава и Канаде. Док сам био тамо, брат Натан Нор и друга одговорна браћа разговарали су са мном о могућности оснивања подружнице на Аљасци. Неколико месеци касније, обрадовала нас је вест да ће од 1. септембра 1961. Аљаска имати своју канцеларију подружнице. Брат Ендру К. Вагнер је додељен да надгледа рад подружнице. Он и његова супруга Вера служили су у Бруклину 20 година и имали су богато искуство у путујућој служби. Отварање канцеларије подружнице на Аљасци било је добродошло, јер су покрајински надгледници мање времена проводили на путу и могли су се више концентрисати на специфичне потребе скупштина и забачених подручја.

Лето 1962. било је срећно време за Аљаску. Подружница на Аљасци је била посвећена, а у Џуноу је одржан обласни конгрес. Изграђене су нове Дворане Краљевства у Џуноу и Вајтхорсу у Јукону и основано је неколико група у удаљеном подручју.

Повратак у Канаду

Годинама сам се дописивао с Маргаритом Петрас из Канаде. Рита, како су је одувек звали, започела је пионирску службу 1947, дипломирала је у Гилеаду 1955. и пионирила у источној Канади. Запросио сам је и она је пристала. Венчали смо се у Вајтхорсу фебруара 1963. У јесен исте године, додељено ми је да као покрајински надгледник служим у западној Канади и тамо смо с радошћу служили наредних 25 година.

Из здравствених разлога, 1988. нам је додељено да као специјални пионири служимо у Винипегу у Манитоби. То је укључивало и бригу око Конгресне дворане током неких пет година. Колико год можемо, још увек учествујемо у радосном делу стварања ученика. Док смо били у покрајинској служби, започели смо много библијских студија, али су их други водили. Сада, захваљујући Јеховиној незаслуженој доброти, ми их започињемо и имамо додатну радост да посматрамо студенте како напредују до предања и крштења.

Уверен сам да је служба Јехови најбољи начин живота. Она даје смисао и задовољство у животу и свакодневно продубљује нашу љубав према Јехови. То је оно што доноси праву срећу. Без обзира на теократске доделе које имамо или на место где служимо, слажемо се с псалмистом који је рекао: „Срећан је народ чији је Бог Јехова!“ (Псалам 144:15, NW).

[Слика на странама странама 24, 25]

У покрајинској служби

[Слика на 25. страни]

У посети код Хенрија Лепина у Досон Ситију. Ја сам с леве стране

[Слика на 26. страни]

Прва Дворана Краљевства у Енкориџу

[Слика на 26. страни]

Рита и ја, 1998.