Животна прича

Јехова нам је давао снагу у животу

ИСПРИЧАЛА ЕРЖЕБЕТ ХАФНЕР

„Нећу им дозволити да те прогнају из земље“, рекао ми је Тибор Хафнер када је сазнао да морам да напустим Чехословачку. Затим је додао: „Ако хоћеш, удај се за мене и остаћеш са мном заувек.“

ГОДИНЕ 1938, 29. јануара, само неколико седмица након ове неочекиване просидбе, удала сам се за Тибора, хришћанског брата који је први сведочио нашој породици. Није ми било лако да донесем ту одлуку. Напунила сам тек 18 година и пошто сам као Јеховин сведок била пуновремени проповедник, желела сам да своју младост посветим искључиво служби Богу. Плакала сам. Молила се. Тек кад сам се смирила, схватила сам да Тиборова понуда није била један обичан гест љубазности, и схватила сам да желим да живим са овим човеком који ме је искрено волео.

Међутим, зашто ми је претила опасност да ме прогнају из земље? На крају крајева, живела сам у земљи која се поносила демократијом и религиозном слободом. Па, мислим да сада морам да вам испричам нешто више о себи.

Рођена сам 26. децембра 1919. у гркокатоличкој породици у селу Шајосентпетер у Мађарској, око 160 километара источно од Будимпеште. Нажалост, отац ми је умро пре него што сам се родила. Моја мајка се убрзо удала за једног удовца који је већ имао четворо деце, и преселили смо се у Лученец, диван град у тадашњој Чехословачкој. У то време није било лако живети у породици с пасторчади. Пошто сам била најмлађа од петоро деце, осећала сам се као пети точак на колима. Економска ситуација је била тешка, и не само да  нисам имала довољно у материјалном смислу, већ нисам добијала ни довољно родитељске пажње и љубави.

Да ли ико зна одговор?

Када сам имала 16 година, мучила су ме озбиљна питања. С великим интересовањем сам читала о историји Првог светског рата, и запрепастило ме је то што је међу цивилизованим нацијама које су тврдиле да су хришћанске било толико убијања. Осим тога, милитаризам је посвуда узимао све више маха. Ништа се није уклапало у оно што сам у цркви учила о љубави према ближњем.

Зато сам отишла код римокатоличког свештеника и упитала га: „Која би заповест требало да се односи на нас хришћане — заповест да идемо у рат и убијамо своје ближње или заповест да их волимо? Испровоциран мојим питањем, одговорио је да он научава оно што су му наредили они на вишем положају. Нешто слично се десило када сам посетила калвинистичког свештеника, а такође и јеврејског рабина. Нисам добила одговор, већ сам само наишла на њихово запрепашћење. На крају сам отишла код лутеранског свештеника. Моје питање га је узнемирило, али пре него што сам отишла од њега, рекао ми је: „Ако стварно хоћеш да сазнаш нешто о томе, питај Јеховине сведоке.“

Покушала сам да пронађем Јеховине сведоке, али без успеха. Неколико дана касније када сам се враћала с посла, затекла сам одшкринута врата наше куће. Један леп младић је читао нешто из Библије мојој мајци. Кроз главу ми је пролетела мисао: ’То мора да је Јеховин сведок!‘ Позвали смо у кућу тог човека, Тибора Хафнера, и ја сам му поставила питања која су ме мучила. Није ми одговорио својим речима већ је показао шта Библија говори о знаку распознавања правих хришћана и о времену у ком живимо (Јован 13:34, 35; 2. Тимотеју 3:1-5).

Крстила сам се за неколико месеци, још пре него што сам напунила 17 година. Сматрала сам да сви треба да чују за драгоцене истине које сам тако тешко пронашла. Започела сам с пуновременом службом, што 1930-их година у Чехословачкој није било нимало лако. Иако је наше дело било званично признато, суочили смо се са жестоким прогонством које је покренуло свештенство.

Први пут сам доживела прогонство

Једног дана крајем 1937, проповедала сам с једном сестром у селу у близини Лученеца. Убрзо смо биле ухапшене и одведене у затвор. „Овде ћете умрети“, рекао нам је чувар и снажно залупио врата наше ћелије.

До вечери су још четири затворенице доспеле у нашу ћелију. Тешиле смо их и сведочиле им. Смириле су се, тако да смо могле целу ноћ да разговарамо с њима о библијској истини.

У шест сати ујутро, чувар ми је рекао да изађем из ћелије. Рекла сам сестри која је била са мном: „Видимо се у Божјем Краљевству.“ Замолила сам је да, ако остане жива, каже мојој породици шта се десило. Помолила сам се у себи и пошла са чуваром. Одвео ме је у свој стан који се налазио на подручју које је припадало затвору. „Имам нека питања за тебе, девојко“, рекао је. „Синоћ си рекла да је Божје име Јехова. Можеш ли то да ми покажеш у Библији?“ Какво изненађење и олакшање! Донео је своју Библију и показала сам њему и његовој жени Јеховино име. Имао је још многа питања слична онима о којима смо разговарале са оне четири жене претходне ноћи. Пошто је био задовољан одговорима, замолио је своју жену да спреми доручак за мене и сестру која је била са мном.

 Неколико дана касније биле смо ослобођене, али је судија одлучио да треба да напустим Чехословачку пошто сам била мађарски држављанин. Тада ме је Тибор Хафнер запросио. Венчали смо се и ја сам се преселила у кућу његових родитеља.

Прогонство постаје све жешће

Као брачни пар, наставили смо с делом проповедања, иако је Тибор обављао и неке организационе послове. Само неколико дана пре него што су мађарски војници ушли у наш град, у новембру 1938, родио се наш син Тибор. У Европи се назирао почетак Другог светског рата. Мађари су заузели велик део Чехословачке, што је довело до великог прогонства Јеховиних сведока који су живели у припојеним територијама.

Дана 10. октобра 1942, Тибор је отишао у Дебрецин да се нађе с неком браћом. Међутим, овог пута није се вратио кући. Касније ми је испричао шта се десило. Уместо браће, на мосту на ком је требало да се одржи састанак били су неки полицајци у радничким оделима. Чекали су мог мужа и Пала Нађпала, који су стигли последњи. Полицајци су их одвели у полицијску станицу где су их батинама тукли по табанима док се нису онесвестили од бола.

Затим им је наређено да обују чизме и да устану. Иако су их стопала болела, били су присиљени да иду до железничке станице. Полиција је довела још једног човека чија је глава била сва у завојима тако да је једва могао да гледа. То је био брат Андраш Пилинг, који је такође дошао на тај састанак. Мог мужа су возом послали у затвор у Алагу, у близини Будимпеште. Један чувар који је видео Тиборова испребијана стопала саркастично је рекао: „Како неки људи умеју да буду окрутни! Не брини, ми ћемо те излечити.“ Друга двојица чувара почела су да ударају Тибора по табанима, тако да је крв прштала свуда унаоколо. После неколико минута, он се онесвестио.

Следећег месеца, Тибор и преко 60 браће и сестара изведени су на суд. Браћа Андраш Барта, Денеш Фалувеги и Јанош Конрад били су осуђени на смрт вешањем. Брат Андраш Пилинг осуђен је на доживотну робију а мој муж на 12 година затвора. Који су злочин починили? Тужилац их је оптужио за велеиздају, одбијање војне службе, шпијунажу и клеветање најсветије цркве. Смртне казне су касније биле преиначене у доживотну робију.

Пошла сам стопама свог мужа

Два дана након што је Тибор отишао на састанак у Дебрецин, устала сам ујутро пре шест и пеглала нашу одећу. Изненада сам зачула лупање на вратима. ’Ево их‘, помислила сам. Унутра су упали шесторица полицајаца и рекли да имају налог за претрес. Све су нас ухапсили и одвели у полицијску станицу, па чак и нашег трогодишњег сина. Тог истог дана су нас пребацили у затвор у Петервашари, у Мађарској.

Кад смо стигли, ухватила ме је јака грозница, па сам била одвојена од осталих затвореника. Кад сам дошла к себи, два војника су била у мојој ћелији и свађала се. „Морамо је убити! Ја ћу је убити!“, рекао је један од њих. Међутим, други је хтео да провери какво је моје здравствено стање пре него што би ишта урадио. Преклињала сам их да ме не убију. На крају су отишли из моје ћелије, и ја сам се захвалила Јехови што ми је помогао.

Чувари су имали један посебан метод за саслушавање. Наредили су ми да легнем на стомак, ставили су ми чарапе у уста,  свезали ми руке и ноге и бичевали ме док нисам почела да крварим. Престали су тек када је један од војника рекао да се уморио. Питали су ме с ким је требало да се мој муж нађе оног дана када су га ухапсили. Нисам им рекла, па су ме зато тукли и наредна три дана. Четвртог дана су ми дозволили да свог сина одведем код своје мајке. Напољу је било јако хладно, а ја сам своје мало дете носила на израњављеним леђима и пешачила читавих 13 километара до железничке станице. Одатле сам ишла возом до куће, али морала сам истог дана да се вратим у затвор.

Осуђена сам на шест година затвора у Будимпешти. Кад сам стигла, сазнала сам да је и Тибор био тамо. Како смо били срећни када су нам дозволили да разговарамо, иако је то било само неколико минута и кроз гвоздену ограду! Обоје смо у томе видели израз Јеховине љубави, и ојачали су нас ови драгоцени тренуци. До нашег следећег сусрета, морали смо да прођемо кроз страшна искушења и више пута смо за длаку избегли смрт.

Од затвора до затвора

Нас око 80 сестара биле смо стрпане у једну ћелију. Чезнуле смо за духовном храном, али изгледало је немогуће ишта донети у затвор. Да ли смо нешто могле наћи у самом затвору? Да вам испричам шта смо радиле. Пријавила сам се да крпим чарапе затворским службеницима. У једну чарапу сам ставила парче папира на ком сам затражила каталошки број Библије у затворској библиотеци. Да се не би нешто посумњало, затражила сам бројеве за још две књиге.

Следећег дана, добила сам још једну хрпу чарапа од службеника. У једној чарапи налазио се одговор. Тада сам дала чувару те бројеве и затражила књиге. Како смо се радовале када смо добиле књиге, међу којима је била и Библија! Остале књиге смо замењивале сваке седмице, али Библију смо задржале. Када нас је чувар питао за њу, увек смо одговориле: „То је велика књига, и сви желе да је прочитају.“ Тако смо могле да читамо Библију.

Једног дана ме је службеник позвао у своју канцеларију. Био је необично учтив.

„Госпођо Хафнер, имам једну добру вест за вас“, рекао је. „Можете да идете кући. Можда већ сутра. Ако буде воза, можете и данас.“

„То би било дивно“, одговорила сам.

„Наравно да би“, рекао је. „Имате дете и верујем да желите да га одгајате.“ Затим је додао: „Само потпишите овде.“

„Шта је то?“, упитала сам.

„Не брините“, инсистирао је. „Само потпишите и можете да идете.“ Затим је рекао: „Кад стигнете кући, радите шта хоћете. Али сада морате да потпишете да више не желите да будете Јеховин сведок.“

Вратила сам се корак уназад и одлучно одбила.

„Онда ћете умрети овде!“, бесно је узвикнуо и истерао ме напоље.

У мају 1943. премештена сам у други затвор у Будимпешти, а касније у село Маријаностра, где смо живели у манастиру с неких 70 часних сестара. Упркос глади и другим потешкоћама, горљиво смо им говорили о својој нади. Једна часна сестра је показала право интересовање за нашу поруку и рекла: „То су предивне ствари. Никад нисам чула тако нешто. Молим вас, причајте ми још о томе.“ Говориле смо јој о новом свету и дивном животу у њему. Док смо разговарале, стигла је главна часна сестра. Одмах су одвели часну сестру која је била заинтересована,  свукли је и окрутно тукли бичем. Када смо је поново срели, молила нас је: „Молим вас, молите се Јехови да ме сачува и извуче одавде. Желим да будем попут вас.“

Наше следеће одредиште био је стари затвор у Комарому, граду који се налази на Дунаву, око 80 километара од Будимпеште. Услови за живот били су ужасни. Као и многе друге сестре, озбиљно сам се разболела од тифуса, тако да сам повраћала крв и била веома слаба. Нисмо имали лекове, и мислила сам да ми је крај близу. Али службеници су у то време тражили некога ко би могао да ради канцеларијски посао. Сестре су поменуле мене. Зато сам добила лек и опоравила се.

Поново са породицом

Пошто је совјетска војска надирала са истока, били смо присиљени да се преселимо на запад земље. Када бих описивала све грозоте које смо преживели, то би била дуга прича. Неколико пута сам се нашла очи у очи са смрћу, али преживела сам захваљујући Јеховиној заштитничкој руци. Када се рат завршио, били смо у чешком граду Табору, око 80 километара од Прага. Прошло је још три седмице док моја заова Магдалена и ја нисмо стигле кући у Лученец, 30. маја 1945.

Још издалека угледала сам моју свекрву и мог драгог сина Тибора у дворишту. Сузе су ми наврле на очи и викнула сам: „Тибике!“ Он је дотрчао и бацио ми се у загрљај. „Више нећеш отићи, мама, је л’ да нећеш?“ То су биле његове прве речи упућене мени и никад их нећу заборавити.

Јехова је био милостив и према мом мужу Тибору. Из затвора у Будимпешти био је послат у радни логор у Бору, заједно с још 160 браће. Много пута су се нашли очи у очи са смрћу, али као група су преживели. Тибор се вратио кући 8. априла 1945, око месец дана пре мене.

После рата, још увек нам је требала снага од Јехове да бисмо током наредних 40 година пребродили искушења под комунистичком владавином у Чехословачкој. Тибор је опет био осуђен на дугу затворску казну и морала сам сама да бринем о сину. Након ослобођења, Тибор је служио као путујући надгледник. Током 40 година комунизма, користили смо сваку прилику да говоримо о нашој вери. Помогли смо многима да сазнају истину. Те особе су тако постале наша духовна деца.

Каква је то радост била када смо 1989. добили религиозну слободу! Наредне године смо присуствовали првом конгресу у нашој земљи након тако много времена. Када смо видели на хиљаде наше браће и сестара који су деценијама чували своју беспрекорност, знали смо да је Јехова био моћан извор снаге за све њих.

Мој драги супруг Тибор био је веран Богу све до смрти, 14. октобра 1993. Ја сада живим близу мог сина у Жилини, у Словачкој. У физичком смислу, нисам баш снажна, али захваљујући Јеховиној сили мој дух је још увек снажан. Чврсто верујем да захваљујући баш тој сили могу да издржим сва искушења у овом старом систему. Ипак, једва чекам време када ћу захваљујући Јеховиној незаслуженој доброти моћи да живим вечно.

[Слика на 20. страни]

Мој син Тибор (када је имао 4 године) кога сам морала да оставим

[Слика на 21. страни]

Мој муж Тибор са осталом браћом у Бору

[Слика на 22. страни]

С Тибором и Магдаленом, мојом заовом, 1947. године у Брну

[Слике на 23. страни]

Неколико пута сам се нашла очи у очи са смрћу, али преживела сам захваљујући Јеховиној заштитничкој руци