Лојални и постојани и некад и сад

На југу Пољске, близу границе са Словачком и Чешком, налази се градић по имену Висла. Иако можда никада ниси чуо за Вислу, свим правим хришћанима ће историја овог места сигурно бити изузетно занимљива. Та историја је прожета примерима беспрекорности према Јехови и ревности за његово обожавање. На који начин?

ВИСЛА је смештена у прелепој планинској области, где природа пружа прекрасне призоре. Неколико брзака и два потока уливају се у реку Вислу која вијуга кроз долине и планине обрасле шумама. Због срдачних мештана и јединствене климе, Висла је постала популаран здравствени центар, зимско одмаралиште и место за летње годишње одморе.

Изгледа да је прва насеобина под овим именом основана 1590-их година. Саграђена је пилана и убрзо је на планинским пропланцима било насељеника који су гајили овце и стоку и обрађивали земљу. Међутим, ови једноставни људи нашли су се у вртлогу религиозних промена. На ово подручје су доста утицале религиозне реформе које је покренуо Мартин Лутер и, како каже писац Анджеј Отчик, лутеранство је постало „државна религија 1545. године“. Па ипак, Тридесетогодишњи рат и Контрареформација која је уследила, драстично су променили ситуацију. Отчик даље каже: „Године 1654, протестантима су све цркве биле одузете, службе су им забрањене, а Библије и друге религиозне књиге заплењене.“ Но и поред тога, већи део локалног становништва и даље су остали лутерани.

Прво семе библијске истине

Срећом, много важнија религиозна реформација тек је требало да уследи. Године 1928, два ревна Истраживача Библије,  како су се Јеховини сведоци тада звали, посејала су прво семе библијске истине. У Вислу је идуће године дошао Јан Гомола, носећи фонограф на ком је пуштао снимљене библијске говоре. Затим је отишао у оближњу долину где је пронашао некога ко је пажљиво слушао — био је то Анджеј Рашка, онижи, снажни брђанин који је имао пријемљиво срце. Рашка је одмах узео своју Библију да би проверио да ли је тачно оно што је чуо с фонографа. Затим је узвикнуо: „Брате мој, коначно сам пронашао истину! Одговоре тражим још откако сам у Првом светском рату био у рововима!“

Пун одушевљења, Рашка је одвео Гомолу код својих пријатеља, Јержија и Анджеја Пилха, који су повољно реаговали на поруку о Краљевству. Анджеј Тирна, који је за библијску истину сазнао у Француској, помогао је овим људима да продубе своје спознање о Божјој поруци. Убрзо су се крстили. Да би помогла овој малој групи Истраживача Библије у Висли, средином 1930-их година посећивала су их браћа из околних градова. Резултати су били запањујући.

Дошло је до великог прилива новозаинтересованих особа. Лутеранске породице из тог краја имале су навику да код куће читају Библију. Стога, када су им показани уверљиви библијски аргументи у погледу доктрине о паклу и Тројству, многи су могли да направе разлику између истине и лажи. Многе породице су одлучиле да се ослободе лажних религиозних учења. Тако је скупштина у Висли расла и до 1939. године имала је око 140 објавитеља. Међутим, изненађујуће је то што већина одраслих у скупштини није била крштена. „То није значило да ти некрштени објавитељи нису умели да заузму став за Јехову“, каже Хелена, која је тад већ била Сведок. Она још додаје: „Показали су своју беспрекорност на испитима вере који су ускоро уследили.“

Како је било с децом? Она су увидела да су њихови родитељи пронашли истину. Франћишек Бранц каже: „Када је мој отац установио да је пронашао истину, почео је да је усађује у мене и мог брата. Тада сам имао осам година, а мој брат десет. Тата би нам постављао једноставна питања као што су: ’Ко је Бог и како се зове? Шта знаш о Исусу Христу?‘ Требало је да запишемо одговоре и да их подупремо библијским стиховима.“ Други Сведок каже: „Моји родитељи су се спремно одазвали на поруку о Краљевству и 1940. године напустили су Лутеранску цркву, због чега сам у школи трпео прогонство и добијао батине. Захвалан сам родитељима што су у мене усадили библијска начела. То је била кључна ствар која ми је помогла да преживим та тешка времена.“

 Вера на испиту

По избијању Другог светског рата, нацисти су окупирали то подручје и били су решени да искорене Јеховине сведоке. Прво је одраслима — нарочито очевима — било понуђено да потпишу да се изјашњавају као Немци, што би им донело одређене привилегије. Сведоци су одбили да подрже нацисте. Многа браћа и заинтересоване особе који су били способни за војску суочили су се с дилемом: да ли да се прикључе војсци, или да остану потпуно неутрални, али да због тога буду строго кажњени. Анджеј Шалбот, кога је Гестапо ухапсио 1943, објашњава: „Оне који су одбили војну службу слали су у концентрационе логоре, углавном у Аушвиц. Још нисам био крштен, али знао сам за Исусове охрабрујуће речи које су записане у Матеју 10:28, 29. Знао сам да Јехова може да ме врати у живот ако умрем због вере у њега.“

Почетком 1942, нацисти су ухапсили 17 браће из Висле. У року од три месеца у Аушвицу је умрло њих 15. Како је то утицало на Сведоке који су остали у Висли? Уместо да се одрекну своје вере, то их је подстакло да се непоколебљиво држе Јехове! Током наредних шест месеци број објавитеља у Висли се удвостручио. Убрзо је уследило још хапшења. Хитлеров неумољиви гнев осетило је укупно 83 особе, укључујући и браћу, заинтересоване особе и децу. Њих 53 било је послато у концентрационе логоре (углавном у Аушвиц) или приморано да ради у рудницима и каменоломима у Пољској, Немачкој и Чешкој.

Лојални и постојани

У Аушвицу су нацисти покушавали да намаме Сведоке да се одрекну своје вере тако што су им нудили могућност да одмах буду ослобођени. Један СС-стражар је рекао једном брату: „Кад би само потписао да се одричеш Истраживача Библије, ослободили бисмо те и могао би да одеш кући.“ Та понуда му је поновљена много пута, али он није учинио компромис већ је остао веран Јехови. Због тога су га батинали, изругивали му се и био је приморан да ради у Аушвицу и у Мителбау-Дори у Немачкој. Непосредно пре ослобођења, овај брат је за длаку избегао смрт када је био бомбардован логор у ком је био заробљен.

Павел Шалбот, Сведок који је недавно преминуо, једном је испричао: „Гестапо би ме током саслушавања увек изнова питао зашто одбијам да ступим у немачку војску и да кажем ’хајл Хитлер‘.“ Након што је објаснио библијску основу за своју хришћанску неутралност, био је осуђен на рад у фабрици оружја. „Савест ми наравно није дозволила да прихватим тај посао, па су ме послали да радим у руднику.“ Остао је веран упркос свему томе.

Они који нису били затворени — жене и деца — у Аушвиц су слали пакете с храном. „Преко лета смо у шуми брали боровнице и размењивали их за жито“, каже један брат који је тада био млад. „Сестре су пекле кифлице и потапале их у маст. Те кифлице смо онда слали затвореним суверницима.“

Све у свему, из Висле је на принудни рад у концентрационе логоре било  послато 53 одраслих Сведока. Њих 38 је умрло.

Млађа генерација

Деца Јеховиних сведока такође су искусила репресивне мере нациста. Нека деца су с мајкама била послата у привремене логоре у Чешкој. Друга су била одвојена од родитеља и послата у злогласни дечји логор у Лођу.

Троје од њих присећа се: „У првој групи која је била послата у Лођ, Немци су одвели нас десеторо. Имали смо између пет и девет година. Храбрили смо једни друге тако што смо се молили и разговарали о Библији. Није било лако издржати.“ Сва та деца су се 1945. вратила кући. Била су жива али јако мршава и имала су трауме. Па ипак, ништа није могло сломити њихову беспрекорност.

Шта се затим догађало?

Док се Други светски рат примицао крају, Сведоци из Висле још увек су били јаки у вери и спремни да ревно и одлучно наставе с проповедањем. Групе браће посећивале су људе који су живели у местима која су од Висле била удаљена и до 40 километара, проповедајући и дистрибуишући библијску литературу. „Убрзо су у том граду основане три активне скупштине“, каже Јан Кжок. Међутим, религиозна слобода није трајала дуго.

Комунистичка владавина, која је заменила нацистичку, 1950. године забранила је активност Јеховиних сведока у Пољској. Браћа су зато морала да буду сналажљива у служби. Понекад су посећивали људе код њихових кућа под изговором да желе да купе стоку или жито. Хришћански састанци су се обично одржавали ноћу и то у малим групама. Па ипак, агентима безбедности пошло је за руком да ухапсе многе Јеховине обожаваоце, оптужујући их да раде за страну обавештајну службу — што је била потпуно неоснована оптужба. Неки службеници су се саркастично обраћали Павелу Пилху, говорећи му: „Хитлер те није сломио, али ми хоћемо.“ Упркос томе, остао је лојалан Јехови и одслужио затворску казну у трајању од пет година. Када је неколико млађих Сведока одбило да потпише један социјалистички политички документ, били су избачени из школе и отпуштени с посла.

Јехова је и даље био с њима

Године 1989. политичка клима се променила и Јеховини сведоци су у Пољској били законски признати. Постојани обожаваоци Јехове из Висле постали су још активнији, што се види по броју пионира, то јест пуновремених слугу. Око 100 браће и сестара који су ступили у пионирску службу потичу из овог подручја. Зато уопште не чуди што је овај град добио надимак Фабрика пионира.

У вези с подршком коју је Бог давао својим слугама у прошлости у Библији пише следеће: „Да са нама није био Јехова кад усташе на нас људи, живе би нас прогутали“ (Псалам 124:2, 3). У данашњем времену, упркос томе што владају равнодушност и неморал, Јеховини обожаваоци из Висле настоје да остану беспрекорни и због тога имају много благослова. Многе генерације Сведока из тог подручја могу рећи да је истинита следећа изјава апостола Павла: „Ако је Бог за нас, ко ће бити против нас?“ (Римљанима 8:31).

[Слика на 26. страни]

Емилија Кжок је са својом децом Хеленом, Емилијом и Јаном била послата у привремени логор у Чешкој

[Слика на 26. страни]

Павел Шалбот је био послат да ради у руднику када је одбио да ступи у војну службу

[Слика на 27. страни]

Дело у Висли је напредовало упркос томе што су нека браћа била послата у Аушвиц и тамо умрла

[Слика на 28. страни]

Павел Пилх и Јан Полок били су одведени у логор за децу у Лођу

[Извор слике на 25. страни]

Бобице и цвеће: © R.M. Kosinscy / www.kosinscy.pl