Ширење хришћанства међу Јеврејима у првом веку

У ЈЕРУСАЛИМУ је око 49. н. е. одржан један важан састанак. Присуствовали су и „они које су сматрали стубовима“ хришћанске скупштине у првом веку — Јован, Петар и Исусов полубрат Јаков. Још две особе за које се каже да су биле на том састанку јесу апостол Павле и његов сарадник Варнава. На дневном реду је била подела огромног подручја за проповедање. Павле је објаснио: „Дали су мени и Варнави десницу заједништва, да ми идемо к нацијама, а они к онима који су обрезани“ (Галатима 2:1, 9). a

Како треба разумети овај договор? Да ли је подручје за проповедање добре вести било подељено на Јевреје и прозелите с једне стране и нејевреје с друге? Или се радило о географској подели подручја? Да бисмо имали јаснију слику о томе, потребне су нам неке историјске информације о Јеврејима који су живели у дијаспори, то јест ван Палестине.

Јеврејски свет у првом веку

Колико је било Јевреја у дијаспори у првом веку? Изгледа да се многи изучаваоци слажу са оним што стоји у публикацији Atlas of the Jewish World: „Тешко је одредити тачан број, али неке процене указују на то да је пре 70. н. е. било два и по милиона Јевреја у Јудеји и знатно више од четири милиона у дијаспори широм Римског царства... Вероватно су Јевреји сачињавали око десетину популације Римског царства, а у градовима источних провинција, где их је било највише, вероватно су представљали четвртину становништва или више од тога.“

Главни јеврејски центри били су у Сирији, Малој Азији, Вавилону и Египту, на истоку, а мање заједнице су постојале и у Европи. У првом веку су неки познати хришћани јеврејског порекла потицали из дијаспоре, као на пример Варнава са Кипра, Приска и Акила који су најпре живели у Понту а затим у Риму, Аполо из Александрије и Павле из Тарса (Дела апостолска 4:36; 18:2, 24; 22:3).

Заједнице у дијаспори на много начина су биле повезане с Јудејом. Рецимо, слале су годишњи порез храму у Јерусалиму и на тај начин су учествовале у обожавању и свему што је било везано за храм. Што се тога тиче, изучавалац Џон Баркли запажа: „Постоји чврст доказ да се у заједницама у дијаспори савесно сакупљао новац за ту сврху, заједно с додатним прилозима имућних.“

Још један начин на који су те заједнице биле повезане с Јудејом представљале су десетине хиљада ходочасника који су сваке године одлазили у Јерусалим на празнике. То илуструје извештај из Дела апостолских 2:9-11, који говори о Пентекосту 33. н. е. Јеврејски ходочасници који су тада били присутни били су из  Партије, Медије, Елама, Месопотамије, Кападокије, Понта, Азије, Фригије, Памфилије, Египта, Либије, Рима, Крита и Арабије.

Храмска управа у Јерусалиму комуницирала је с Јеврејима у дијаспори путем писама. Познато је да је Гамалило, учитељ Закона поменут у Делима апостолским 5:34, слао писма у Вавилон и друге делове света. Када је апостол Павле стигао као затвореник у Рим око 59. н. е., „истакнути људи међу Јеврејима“ рекли су му да ’нису о њему нити примили писма из Јудеје, нити је ко од браће која су стигла јавио или рекао нешто зло о њему‘. То указује да су писма и извештаји редовно стизали из Јудеје у Рим (Дела апостолска 28:17, 21).

Јевреји у дијаспори су користили грчки превод Хебрејских списа познат као Септуагинта. У једном делу се запажа: „Разумно је закључити да се у дијаспори LXX [Септуагинта] читала и да је била прихваћена као Библија Јевреја у дијаспори, то јест као њихови ’свети списи‘.“ Исти превод су у великој мери користили рани хришћани у свом поучавању.

Чланови хришћанског водећег тела у Јерусалиму били су упознати са овим околностима. Добра вест је већ стигла до Јевреја у дијаспори, до Сирије и даље, укључујући и Дамаск и Антиохију (Дела апостолска 9:19, 20; 11:19; 15:23, 41; Галатима 1:21). Они који су били присутни на састанку одржаном 49. н. е. по свему судећи су правили планове за дело које је стајало пред њима. Хајде да видимо библијска указивања на ширење добре вести међу Јеврејима и прозелитима.

Павлова путовања и Јевреји у дијаспори

Прва додела коју је апостол Павле добио била је да „носи [Исусово] име нацијама, а и краљевима и Израеловим синовима“ b (Дела апостолска 9:15). Након састанка у Јерусалиму, Павле је наставио да проповеда Јеврејима у дијаспори где год је путовао. (Види оквир на 14. страни.) То значи да је подела подручја у ствари била географска. Павле и Варнава су се на свом мисионарском задатку кретали ка западу, а други су проповедали у домовини Јевреја и великим јеврејским заједницама на истоку.

Павле и његови сарадници започели су друго мисионарско путовање из Антиохије у Сирији и послати су на запад преко Мале Азије до Троаде. Одатле су прешли у Македонију јер су закључили да их је ’Бог позвао да [Македонцима] објаве добру вест‘. Касније су хришћанске скупштине основане и у другим европским градовима, укључујући и Атину и Коринт (Дела апостолска 15:40, 41; 16:6-10; 17:1–18:18).

Око 56. н. е., на крају свог трећег мисионарског путовања, Павле је планирао да оде још даље ка западу и да прошири подручје које му је додељено на састанку у Јерусалиму. Написао је: „Што се мене тиче, горљиво желим да објавим добру вест и вама у Риму“ и ’кренућу преко вас за Шпанију‘ (Римљанима 1:15; 15:24, 28). Међутим, шта је било с великом заједницом Јевреја на истоку?

Јеврејске заједнице на истоку

У првом веку н. е., у Египту је постојала највећа заједница Јевреја у дијаспори, посебно у главном граду, Александрији. У овом трговачком и културном центру било је на стотине хиљада Јевреја, а синагоге су постојале по целом граду. Филон, Јеврејин из Александрије, тврдио је да је тада широм Египта било бар милион Јевреја. Знатан број Јевреја такође се настанио у оближњој Либији, у граду Кирени и околини.

 Неки Јевреји који су постали хришћани били су из ових крајева. Читамо о ’Аполу, родом из Александрије‘, ’некима с Кипра и из Кирене‘ и о ’Лукију Киренцу‘, који је подупирао скупштину у Сиријској Антиохији (Дела апостолска 2:10; 11:19, 20; 13:1; 18:24). Мимо тога, Библија не говори ништа о почецима хришћанског дела у Египту и његовој близини, осим што говори како је хришћански јеванђелизатор Филип сведочио етиопском евнуху (Дела апостолска 8:26-39).

Вавилон, који се пружао до Партије, Медије и Елама, био је још један велики центар. Један историчар каже да је „јеврејског становништва било у сваком подручју у равници Тигра и Еуфрата, од Јерменије до Персијског залива, као и североисточно до Каспијског језера и источно до Медије“. Encyclopaedia Judaica процењује да их је било преко 800 000. Јеврејски историчар из првог века, Јосиф, каже да је десетине хиљада Јевреја из Вавилона путовало у Јерусалим на годишње празнике.

Да ли су неки ходочасници из Вавилона били међу онима који су се крстили на Пентекост 33. н. е.? То не знамо, али знамо да су међу онима који су тог дана чули апостола Петра били и неки људи из Месопотамије (Дела апостолска 2:9). Знамо да је апостол Петар био у Вавилону око 62-64. н. е. Док је био тамо, написао је своје прво писмо, а могуће и друго (1. Петрова 5:13). Вавилон, са својом великом популацијом Јевреја, очигледно је сматран делом подручја које је на састанку поменутом у посланици Галатима било додељено Петру, Јовану и Јакову.

Скупштина у Јерусалиму и Јевреји у дијаспори

Јаков, који је такође присуствовао састанку на ком се говорило о подели подручја, служио је као надгледник у скупштини у Јерусалиму (Дела апостолска 12:12, 17; 15:13; Галатима 1:18, 19). Био је очевидац када се на Пентекост 33. н. е. на хиљаде Јевреја из дијаспоре одазвало на добру вест и крстило (Дела апостолска 1:14; 2:1, 41).

 Како том приликом, тако и након тога, десетине хиљада Јевреја долазило је на годишње празнике. Град је тада био препун, а посетиоци су морали да одседну у оближњим селима или да буду у шаторима. Осим што су се тада видели с пријатељима, Encyclopaedia Judaica објашњава да су ходочасници ишли у храм ради обожавања, приношења жртава и проучавања Торе.

Нема сумње, Јаков и други чланови јерусалимске скупштине користили су ове прилике да сведоче Јеврејима из дијаспоре. Можда су апостоли то чинили веома дискретно у време када „настаде велико прогонство скупштине која беше у Јерусалиму“ због Стефанове смрти (Дела апостолска 8:1). Извештај каже да је и пре и после тог догађаја непрестано долазило до пораста захваљујући ревности ових хришћана у проповедању (Дела апостолска 5:42; 8:4; 9:31).

Шта можемо научити?

Заиста, први хришћани су се искрено трудили да дођу до Јевреја где год су живели. У исто време, Павле и други су проповедали нејеврејима који су живели у Европи. Они су били послушни заповести коју је Исус на растанку дао својим следбеницима, када им је рекао да стварају ученике „од људи из свих нација“ (Матеј 28:19, 20).

Из њиховог примера можемо научити колико је важно проповедати на организован начин како бисмо имали подршку Јеховиног духа. Такође можемо видети које су предности проповедања онима који имају поштовање према Божјој Речи, посебно на подручјима где има мало Јеховиних сведока. Да ли су неки терени на подручју које припада твојој скупштини плоднији од других? Може бити корисно обрађивати их чешће него друге. Да ли у твом крају постоје неки јавни догађаји приликом којих би било прикладно уложити посебан труд у неформалном и уличном сведочењу?

Док у Библији читамо о првим хришћанима, добро је да се упознамо с неким историјским и географским детаљима. Једно средство које нам може помоћи да повећамо своје разумевање јесте брошура Упознај „добру земљу“ с њеним многобројним мапама и фотографијама.

[Фусноте]

[Табела на 14. страни]

КАКО ЈЕ АПОСТОЛ ПАВЛЕ ПОКАЗИВАО БРИГУ ЗА ЈЕВРЕЈЕ У ДИЈАСПОРИ

ПРЕ САСТАНКА У ЈЕРУСАЛИМУ 49. Н. Е.

Дела апостолска 9:19, 20 Дамаск — „у синагогама поче да

проповеда“

Дела апостолска 9:29 Јерусалим — „разговарао је...

с Јеврејима који говоре

грчки“

Дела апостолска 13:5 Саламина, Кипар — ’објављивали су

Божју реч у јеврејским

синагогама‘

Дела апостолска 13:14 Антиохија у Писидији — „уђоше у

синагогу“

Дела апостолска 14:1 Иконија — „уђоше у јеврејску синагогу“

НАКОН САСТАНКА У ЈЕРУСАЛИМУ 49. Н. Е.

Дела апостолска 16:14 Филипи — „Лидија... која је обожавала

Бога“

Дела апостолска 17:1 Солун — „јеврејска синагога“

Дела апостолска 17:10 Верија — ’јеврејска синагога‘

Дела апостолска 17:17 Атина — „резонује у синагоги

с Јеврејима“

Дела апостолска 18:4 Коринт — „држао је говор у синагоги“

Дела апостолска 18:19 Ефес — „уђе у синагогу и поче да

резонује с Јеврејима“

Дела апостолска 19:8 Ефес — „уђе у синагогу и три месеца

одважно говораше“

Дела апостолска 28:17 Рим — ’сазвао је истакнуте људе међу

Јеврејима‘

[Мапа на 15. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Они који су на Пентекост 33. н. е. чули добру вест дошли су из свих крајева

ИЛИРИК

ИТАЛИЈА

Рим

МАКЕДОНИЈА

ГРЧКА

Атина

КРИТ

Кирена

ЛИБИЈА

ВИТИНИЈА

ГАЛАТИЈА

АЗИЈА

ФРИГИЈА

ПАМФИЛИЈА

КИПАР

ЕГИПАТ

ЕТИОПИЈА

ПОНТ

КАПАДОКИЈА

КИЛИКИЈА

МЕСОПОТАМИЈА

СИРИЈА

САМАРИЈА

Јерусалим

ЈУДЕЈА

МЕДИЈА

Вавилон

ЕЛАМ

АРАБИЈА

ПАРТИЈА

[Водене површине]

Средоземно море

Црно море

Црвено море

Персијски залив