Добра вест стиже до забачених крајева Боливије

НАС двадесетак окупило се на обали, нестрпљиво ишчекујући да кренемо на једнодневно путовање до села која се налазе узводно. Налазимо се у подножју Анда, на месту где се река Бени слива у пространу низију коју обухвата амазонски басен. Место је изузетно лепо.

Међутим, ми нисмо туристи. Неки од нас су одавде, док су се други из удаљених градова преселили у Руренабак. То је прелеп градић пун дрвећа с расцветалим крошњама, кућа са сламнатим крововима и улица чији се мир наруши једино када случајно прође неки мотоцикл који се користи као такси. Зашто смо кренули на пут?

Оно што се дешава ту сасвим је уобичајено и у многим другим деловима Боливије. Јеховини сведоци из већих градова, као и из других земаља, преносе добру вест о Божјем Краљевству у мањим местима (Матеј 24:14).

Боливија се налази у централном делу Јужне Америке. Ова држава простире се на површини која је два пута већа од Француске, али број њених становника је скоро десет пута мањи од броја становника Француске. Већина људи живи или у већим градовима или у рударским местима која се налазе на огромним висинама, или пак у пољопривредним центрима у долини. У тропској низији, насеља су тешко приступачна због великих појасева шуме.

Педесетих и шездесетих година прошлог века, одважне  мисионарке као што су Бети Џексон, Елси Менберг, Памела Мозли и Шарлот Томашафски предводиле су у делу проповедања у многим забаченим насељима. Поучавале су искрене људе библијској истини и учествовале у оснивању мањих скупштина. Током осамдесетих и деведесетих година, број Јеховиних сведока увећао се шест пута, и то углавном у већим градовима. Сада у сваком крају неког већег града постоји скупштина. Постоје у богатијим деловима града, у којима се налазе пословне зграде, лепе виле и супермаркети. Али има их и на периферији града, где се могу видети колибе од непечене опеке, отворене пијаце и мештани у шареној домородачкој ношњи. Међутим, шта се може учинити како би се већем броју људи који живе у забаченим крајевима помогло да упознају Јехову?

Жртвовање удобности градског живота

У последње две деценије, људи из боливијских рударских места и села масовно су се селили у градове. Сасвим је неуобичајено да се неко сели у супротном смеру — из града у село. У многим селима постоји само један телефон, а струје има само неколико сати на дан. Сведоци који живе у овим малим местима виђају се са суверницима само једном годишње, на конгресу, а путовање на конгрес често је скупо, опасно и исцрпљујуће. У сеоским школама може се стећи само основно образовање. Шта онда мотивише неке Јеховине сведоке да се из градова преселе у села?

„Имао сам прилику да градим каријеру у Ла Пазу“, недавно је рекао Луис. „Међутим, родитељи су ми увек говорили да је дело стварања ученика најбоља каријера. Због тога сам завршио кратак курс грађевинарства. Док сам био на одмору у Руренабаку, запазио сам како су људи жељни да чују добру вест. Када сам видео да тамо има мало браће, једноставно сам осећао да треба да одем и да им помогнем. Сада водим 12 библијских студија. На пример, проучавам с једним младим човеком и његовом женом, који имају четворо деце. Он је много пио и коцкао се, али прекинуо је са свим тим и почео је својим пријатељима да говори о томе шта учи о Јехови. Увек се припрема за проучавање. Када треба да оде на три-четири дана у шуму у сечу дрва, осећа се лоше јер не жели да пропусти ишта од хришћанских активности. Пошто видим целу породицу на хришћанским састанцима, осећам да је вредело жртвовати се и доћи ту.“

Хуана је самохрана мајка. „Радила сам као кућна помоћница у Ла Пазу“, каже  она. „Док је мој син још увек био мали, започела сам с пуновременом службом. Када сам једном била у Руренабаку, схватила сам колико бих више могла да учиним ако бисмо се преселили овде. Тако смо дошли, и ја сам пронашла посао као кућна помоћница. У почетку сам тешко подносила врућину и инсекте. Међутим, сада смо ту већ седам година. Проучавам Библију с многима, и многе од тих особа показују своје цењење тако што долазе на састанке.“ Хуана и њен син су међу онима који се укрцавају на чамац који креће узводно. Срдачно вас позивамо да пођете с нама у пловидбу.

Узводна пловидба

Приближавамо се уском процепу између планина уз буку мотора нашег чамца. Јато папагаја крешти, протестујући због нашег доласка. Замућена вода која се слива с планина ствара снажне вртлоге око нас док чамџија вешто управља чамцем и савладава струју. У току преподнева, искрцавамо се у једном малом селу. Ту срећемо старешину скупштине Руренабак, који нам показује где треба да проповедамо.

Мештани нас гостољубиво дочекују, било то у хладовини неког дрвета, било у кући од бамбусовине с кровом од палминог лишћа. Ускоро наилазимо на млад брачни пар који гњечи шећерну трску у дрвеној преси коју су направили. Сок се цеди у једну бакрену посуду. Касније ће кувати тај сок док од њега не постане тамни шећерни сируп који се може продати у граду. Позивају нас у кућу и постављају нам многа питања о Библији.

Настављамо да се крећемо узводно, проповедајући од села до села. Многи цене када чују да Библија говори о томе да више неће бити болести и смрти (Исаија 25:8; 33:24). Овде је медицинска нега врло оскудна и многе породице су доживеле горко искуство губитка детета. Живот оних који се баве земљорадњом или рибарењем да би преживели тежак је и несигуран. Зато многима пажњу привлачи Божје обећање забележено у 72. псалму, о владавини која ће решити проблем сиромаштва. Па ипак, да ли ће заинтересоване особе које живе у овим забаченим крајевима бити спремне да уложе труд како би присуствовале хришћанским састанцима? То су се питали и Ерик и Вики, који су пуновремени проповедници у Санта  Роси, на три сата вожње од амазонског басена.

Да ли ће заинтересоване особе доћи?

Ерик и Вики су пре 12 година дошли у Боливију из Калифорније. Путујући надгледник им је предложио да се преселе у Санта Росу. „У месту постоје само два телефона, а приступ Интернету није могућ“, каже Вики. „Има много дивљих животиња. Често виђамо алигаторе, нојеве и велике змије док мотоциклима идемо на удаљена подручја. Међутим, с људима је ипак занимљивије. Проучавамо Библију с младим брачним паром Вака, који има четворо мале деце. Место где живе од града је удаљено око 26 километара. Отац је раније био пијаница, али сада се променио. Сваке седмице, он води у Дворану Краљевства целу породицу, као и своју млађу сестру. Своју жену и бебу вози на пртљажнику свог великог бицикла. Деветогодишње дете вози своју сестрицу на другом бициклу, а осмогодишње дете само вози бицикл. Треба им три сата да би стигли у дворану.“ Ова породица заиста воли Јехову и улаже сав труд како би била на састанцима са скупштином.

За само 18 месеци, три особе су испуниле услове за крштење, а око 25 њих долази у нову Дворану Краљевства у Санта Роси. Премда многи људи желе да проучавају Библију, многи морају да савладају велике препреке како би служили Јехови.

Изазов легализовања бракова

Марина и Осни, мисионари који служе у једном забаченом месту близу боливијско-бразилске границе, објашњавају да многи овде не гледају на брак као на трајну заједницу. Они често мењају партнера с којим живе. „То је проблем који омета духовни напредак“, каже Осни. „Када људи желе да постану прави хришћани, то је и компликовано и скупо. Неки су морали да прекину све везе које су имали раније како би могли да легализују брак. Међутим, схвативши да је законска регистрација брака библијски захтев, неки су се стварно потрудили како би зарадили новац за таксе које су морали да плате“ (Римљанима 13:1, 2; Јеврејима 13:4).

Марина прича Норбертово искуство. „Он је живео с неколико жена пре него што је почео да живи с једном женом која ради у пекари. Она је око 35 година млађа од њега и има сина ког је Норберто усвојио. Док је дечак растао, Норберто је желео да буде бољи пример за њега. Зато је, када су Сведоци дошли у пекару и понудили му да бесплатно проучава Библију код куће, Норберто то прихватио, премда није знао да чита и већ је имао преко 70 година. Пошто су Норберто и жена с којом је живео сазнали шта Јехова тражи, венчали су се и након тога крстили. Дечак је постао одговоран хришћански младић — баш оно што је његов очух прижељкивао. Норберто је научио да чита и чак држи говоре на скупштинским састанцима. Премда је прилично слаб због поодмаклих година, реван је проповедник добре вести.“

Опуномоћени Јеховиним духом

Исус је рекао својим следбеницима: ’Примићете силу кад свети дух дође на вас, и бићете ми сведоци све до најудаљенијег дела земље‘ (Дела апостолска 1:8). Веома је охрабрујуће видети како Божји дух мотивише многе хришћане и хришћанке да се преселе на удаљена подручја! На пример, 2004. је око 30 ревних хришћана прихватило привремене доделе као специјални пионири на изолованим подручјима. Они цене пример око 180  странаца који су дошли у Боливију да служе као пионири, покрајински надгледници, бетелски добровољци и мисионари. Објавитељи Краљевства, којих у Боливији има 17 000, воде око 22 000 библијских студија у домовима заинтересованих особа.

Свој тој браћи велику радост доноси сазнање да их води Јеховин дух. На пример, Роберт и Кети су добили мисионарску доделу у Камирију. Ово место које се налази крај једне реке усред валовитих зелених брда увек је било тешко приступачно због свог положаја. „Изгледа да смо дошли баш у прави час“, каже Роберт. „За две године, око 40 особа су постале објавитељи добре вести.“

Пијаница и коцкар се одазива на добру вест

Многи људи су били импресионирани променама које су направиле особе које проучавају Библију. На пример, једног дана пре око четири године, Аријел, који је много пио, лежао је у кревету због мамурлука. Иако је постао популаран због свог коцкања, мучиле су га бриге као што су огромни дугови, проблематичан брак и запостављене ћерке. Његова размишљања прекинуо је један Јеховин сведок који му је покуцао на врата. Аријел је дуго и пажљиво слушао док је брат објашњавао Библију. Ускоро је Аријел поново био у кревету, али сада је читао о срећном породичном животу, о рају и служењу Богу. Нешто касније, пристао је да проучава Библију.

Када су мало пре поменути мисионари стигли у Камири, Аријелова жена Арминда такође је проучавала — али не баш с великим жаром. „Покушаћу све како би он престао да пије“, рекла је. „Али сумњам да ће од тога бити нешто. Он је изгубљен случај.“ Међутим, проучавање Библије је било много занимљивије него што је очекивала. За годину дана, она се крстила и почела је да сведочи својој родбини. Недуго након тога, неколико њених рођака предали су свој живот Јехови.

Што се тиче Аријела, он се борио да престане да пије, пуши и да се коцка. Прекретница је била када је све своје пријатеље позвао на обележавање Исусове смрти. Тада је одлучио: „Са оним ко не дође, више се нећу дружити. А са онима који дођу, почећу да проучавам Библију.“ Тако је с тројицом пријатеља почео да проучава Библију. Чак и пре него што је Аријел постао члан скупштине, проучавао је Библију с једним рођаком који је напредовао и крстио се истог дана када и он. Арминда каже: „Онај стари Аријел више не постоји.“

Роберт прича: „Када смо задњи пут бројали, 24 члана његове породице редовно је долазило на састанке. Десеторо њих су се крстили, а још осам њих су некрштени објавитељи. Неки који су видели њихове промене у понашању такође су почели да проучавају Библију и долазе на скупштинске састанке. Број присутних на састанцима повећао се са 100 на 190. Кети и ја водимо око 30 библијских студија, и све те особе долазе на састанке. Заиста смо срећни што смо ту.“

Оно што се дешава у забаченим крајевима Боливије представља само мали део онога што је проречено у 7. поглављу Откривења. Тамо се говори о томе како ће се у ’Господовом дану‘ широм света сакупљати особе које ће преживети велику невољу (Откривење 1:10; 7:9-14). Никада раније у људској историји нису милиони људи из свих народа били уједињени у обожавању јединог правог Бога. Какав дирљив доказ да је испуњење Божјих обећања близу!

[Слика на 9. страни]

Бети Џексон

[Слика на 9. страни]

Памела Мозли

[Слика на 9. страни]

Елси Менберг

[Слика на 9. страни]

Шарлот Томашафски, скроз десно

[Слика на 10. страни]

Ерик и Вики дошли су да служе ту где је већа потреба за објавитељима Краљевства

[Слика на 10. страни]

Породица Вака сваке седмице три сата путује бициклима до Дворане Краљевства

[Слика на 11. страни]

Сељани који живе крај реке Бени пажљиво слушају добру вест

[Слика на 12. страни]

Роберт и Кети служе као мисионари у Камирију