Животна прича

Наша борба да останемо духовно јаки

ИСПРИЧАО РОЛФ БРИГЕМАЈЕР

Прво писмо које сам примио након што су ме ухапсили, било је од једног пријатеља. У њему ми је саопштио да су моја мајка и млађа браћа — Петер, Јокен и Манфред — такође ухапшени. Тако су моје две млађе сестре остале саме, без родитеља и браће. Зашто су власти Источне Немачке прогониле моју породицу? Шта нам је помогло да останемо духовно јаки?

ДРУГИ СВЕТСКИ рат је нагло прекинуо наше безбрижно детињство. На својој кожи смо доживели суровост рата. Отац се прикључио немачкој војсци и умро као ратни заробљеник. Наша мајка, Берта, морала је да брине о шесторо деце узраста од једне до 16 година.

Због онога што је видела у цркви коју је посећивала мајка се потпуно разочарала у религију и није желела да слуша било шта у вези с Богом. Али, једног дана 1949. године на наша врата је дошла Илза Фукс, једна мудра жена ниског раста, да би разговарала о Божјем Краљевству. Питања која је постављала и њено резоновање пробудили су мајчину радозналост. Мајци је проучавање Библије пружило наду.

Међутим, моја браћа и ја смо у почетку били сумњичави. Велике ствари које су обећавали нацисти, а касније и комунисти, само су нас довеле до разочарања. Иако смо били неповерљиви према било којим новим обећањима, на нас је велики утисак оставило то што смо сазнали да су неки Сведоци били у концентрационим логорима због тога што су одбили да подупру ратне активности. Наредне године мајка, Петер и ја смо се крстили.

Наш млађи брат Манфред се такође крстио, али се библијска истина није дубоко  укоренила у његовом срцу. Када су 1950. комунисти забранили наше дело и када је био под притиском тајне полиције — озлоглашене Штази — открио је где су се одржавали састанци. То је био разлог због ког су касније моја мајка и браћа били ухапшени.

Служење под забраном

Пошто је дело било под забраном, морали смо да кријумчаримо библијску литературу у Источну Немачку. Као курир, ја бих подигао залиху литературе у западном делу Берлина, где она није била забрањена, а затим бих је пренео преко границе. Више пута сам умакао полицији, али су ме ухапсили у новембру 1950.

Штази ме је ставио у једну подземну ћелију која није имала прозоре. Током дана ми нису дозвољавали да спавам, а ноћу су ме испитивали и понекад тукли. Са породицом нисам био у контакту све до марта 1951. када су мајка, Петер и Јокен дошли на моје суђење. Изречена ми је казна од шест година.

Шест дана након тог суђења, Петер, Јокен и мајка су ухапшени. После тога, једна суверница се бринула о мојој сестри Ханалори, која је имала 11 година, а једна моја тетка је бринула о Сабини, која је имала 7 година. Чланови Штазија су поступали према мојој мајци и браћи као да су опасни криминалци, чак су им и пертле одузели. Током испитивања су морали све време да стоје. И они су такође били осуђени на шест година.

Године 1953. нас неколицина затвореника Сведока добили смо наређење да саградимо један војни аеродром, што смо одбили да урадимо. Власти су нас казниле са 21 даном изолације, што је значило да за нас није било рада, писама и добијали смо мало хране. Неке хришћанске сестре би од свог оскудног следовања сачувале хлеб и тајно нам га достављале. Тако сам упознао Ани, једну од тих сестара, која је постала моја супруга након што смо ослобођени — она 1956, а ја 1957. Годину дана након што смо се венчали родила се наша ћерка Рут. Петер, Јокен и Ханалора такође су ступили у брак отприлике у исто време.

Око три године након што сам пуштен из затвора поново су ме ухапсили. Један полицајац Штазија покушао је да ме наговори да постанем доушник. Рекао је: „Драги господине Бригемајер, молим вас будите разумни. Ви знате шта значи бити у затвору и ми не желимо да поново прођете кроз све то. Можете да останете Сведок, да наставите да проучавате и да говорите о Библији колико желите. Ми само желимо да будемо у току. Мислите на вашу жену и ћеркицу.“ Та последња изјава ме је погодила у срце. Ипак, знао сам да ће Јехова док год ја будем био у затвору бринути за моју породицу боље  него што бих то ја могао — и тако је и било!

Власти су покушале да присиле Ани да ради пуно радно време, а да током седмице бригу о Рут препусти другима. Ани се томе одупирала и радила је ноћу тако да је током дана могла да брине о Рут. Наша духовна браћа су била веома брижна и помагала су јој у материјалном погледу тако да је нешто од тога чак могла да подели и с другима. А што се мене тиче, ја сам провео у затвору још скоро шест година.

Како смо сачували веру у затвору

Након што сам дошао у затвор, Сведоци с којима сам делио ћелију горљиво су желели да знају шта је ново објављено у последње време. Како сам само био срећан што сам док сам био на слободи пажљиво проучавао часопис Кулу стражару и што сам редовно присуствовао састанцима, тако да сам могао да будем за њих извор духовног охрабрења!

Када смо питали стражаре за једну Библију, они су одговорили: „Дати Јеховиним сведоцима Библију је исто тако опасно као и дати затворенику обијачки алат како би побегао.“ Сваки дан, браћа која су предводила изабрала би један библијски стих да га размотримо. Током наше свакодневне получасовне шетње по дворишту нисмо били толико заинтересовани за вежбање и свеж ваздух колико за то да извучемо корист из библијског стиха за тај дан. Иако је раздаљина између нас била 5 метара и нисмо смели да разговарамо, ипак смо налазили начине да дневни стих проследимо даље. Када смо поново били у ћелији, повезали бисмо оно што је свако од нас успео да чује и тек тада бисмо почели са нашим библијским разматрањем за тај дан.

Након неког времена, један доушник нас је одао након чега су ме ставили у самицу. Заиста сам био срећан што сам до тада научио напамет неколико стотина библијских стихова! Тако сам дуге празне дане у самици испуњавао медитирањем о многим библијским темама. Затим сам пребачен у други затвор где ме је један стражар ставио у ћелију са још два Сведока и дао нам оно што нам је највише значило — Библију. Након шест месеци које сам провео у самици веома сам ценио то што сам поново могао са суверницима да разговарам о библијским темама.

Мој брат Петер, који је био у другом затвору, описује шта му је помогло да истраје: „Замишљао сам живот у новом свету и свој ум сам запослио стиховима из Библије. Међусобно смо се јачали тако што смо постављали библијска питања један другоме и задавали тестове који су били темељени на Библији. Живот нам није био лак. Понекад нас је било и једанаесторица у просторији од 12 квадратних метара. Све смо ту морали да обављамо — да једемо, спавамо, да се перемо, па чак и да вршимо нужду. Постали смо раздражљиви.“

Јокен, мој други брат, сећа се шта је он доживео у затвору: „Ја сам певао песме којих сам могао да се сетим из наше песмарице. Сваки дан сам размишљао о једном стиху ког сам се могао сетити. Након што сам био ослобођен из затвора наставио сам са том добром навиком духовне поуке. Сваког дана читао сам дневни цитат са својом породицом. Поред тога, заједно смо се спремали за све састанке.“

Мајку пуштају из затвора

Након мало више од две године затвора, мајка је била ослобођена. Своју слободу је користила тако што је проучавала Библију са Ханалором и Сабином, помажући им да тако поставе добар темељ за своју веру. Такође им је помагала да се суоче с проблемима који би се појавили у школи због њихове вере у Бога. Ханалора каже: „Захваљујући томе што смо се код куће међусобно храбриле нисмо биле забринуте какве ће бити последице. Наше јаке породичне везе ублажавале су све невоље које смо доживљавале.“

Ханалора наставља: „Такође смо и нашу браћу која су била у затвору снабдевале духовном храном. На воштаном папиру смо преписивале ситним словима комплетно издање Куле стражаре. Затим смо те странице сакрили међу суве шљиве које смо слале у пакету сваког месеца. Каква је радост за нас била када бисмо добиле вести  да су шљиве биле ’јако укусне‘. Биле смо толико заокупљене тим послом и могу рећи да је то био предиван период.“

Живот под забраном

Петер описује како је изгледао живот у Источној Немачкој под забраном која је трајала деценијама: „Састајали смо се по кућама у малим групама, а долазили смо и одлазили у различито време. На сваком састанку смо се договарали за време одржавања следећег састанка. То смо чинили помоћу знакова и писаних порука због сталне опасности да нас Штази прислушкује.“

Ханалора објашњава: „Понекад бисмо добили снимак конгресног програма на аудио-касетама. То би увећало радост наших састанака. Наша мала група би се окупила да бисмо неколико сати слушали библијске поуке. Иако нисмо могли да видимо говорнике, пажљиво смо пратили програм и водили белешке.“

Петер каже: „Наша хришћанска браћа у другим земљама дала су све од себе да нам обезбеде библијску литературу. У периоду од око десетак година пре пада Берлинског зида 1989, правили су за нас посебне штампане публикације малог формата. Неки су ризиковали аутомобил, новац и чак сопствену слободу да би превезли духовну храну у Источну Немачку. Једне ноћи смо чекали један брачни пар али се нису појавили. Полиција је пронашла литературу и запленила им аутомобил. Упркос опасностима, никада нисмо размишљали да престанемо с нашим делом само да бисмо имали неки миран живот.“

Манфред, мој млађи брат који нас је одао 1950, прича шта му је помогло да обнови и сачува веру: „Након неколико месеци које сам провео у притвору, напустио сам истину и преселио се у Западну Немачку. Вратио сам се у Источну Немачку 1954. и оженио се годину дана касније. Убрзо је моја жена прихватила библијску истину и крстила се 1957. С временом је савест почела да ме узнемирава и уз помоћ моје жене вратио сам се у скупштину.

„Хришћанска браћа, која су ме познавала пре него што сам напустио истину, с пуно љубави су ме прихватила назад као да се ништа није десило. Предивно је када те дочекају с једним великим осмехом и загрљајем. Толико сам срећан што сам обновио пријатељство с Јеховом и мојом браћом.“

Духовна борба се наставља

Сви у нашој породици су морали да се снажно боре за своју веру. Мој брат Петер каже: „Никада раније нисмо били окружени с толико много ствари које одвраћају нашу пажњу, као и с толико материјалистичких мамаца. Под забраном смо били задовољни с оним што смо имали. На пример, нико од нас није желео да буде у некој другој групи за проучавање само из личних разлога и нико се није жалио да су састанци предалеко или да почињу превише касно. Сви смо били срећни што се састајемо, чак иако су неки од нас морали да чекају до 11 сати увече да би могли да напусте место где смо се састајали.“

 Мајка је 1959. године одлучила да се са Сабином, која је тада имала 16 година, пресели у Западну Немачку. Пошто су желеле да служе тамо где је била већа потреба за објавитељима Краљевства, од подружнице су добиле доделу да иду у град Елваген, у покрајини Баден-Виртемберг. Мајчина ревност упркос лошем здравственом стању пробудила је код Сабине жељу да са својих 18 година започне са пионирењем. Када се она удала, мајка — која је тада имала 58 година — научила је да вози аутомобил да би повећала своје учешће у служби проповедања. Она је изузетно волела службу све до своје смрти 1974.

Што се мене тиче, након што сам одслужио скоро шест година моје друге по реду затворске казне, био сам протеран 1965. у Западну Немачку без знања моје породице. Ипак, после неког времена придружиле су ми се моја жена и наша ћерка Рут. Упутио сам молбу подружници да нас пошаље да служимо где је већа потреба за објавитељима тако да смо били замољени да се преселимо у Нердлинген, у Баварској. Тамо су Рут и Јоханес одрасли. Ани је започела с пионирском службом. Њен добар пример подстакао је Рут да и она започне с пионирењем одмах после завршетка школовања. Оба наша детета су ступила у брак с пионирима. Данас и они имају породице и ми смо веома срећни јер имамо шесторо дивних унучића.

Искористио сам прилику да 1987. одем у превремену пензију и придружим се Ани у пионирској служби. Три године касније добио сам позив из подружнице у Селтерсу да помогнем око проширења њених објеката. Након тога, помагали смо у изградњи прве Конгресне дворане Јеховиних сведока у граду Глаухау, у оном делу Немачке који је некад био познат као Источна Немачка, где смо касније служили као чувари. Из здравствених разлога смо се вратили да бисмо били са нашом ћерком у скупштини Нердлинген, где служимо као пионири.

На моју велику радост, сва моја браћа и сестре и већина наше породице и даље служи нашем дивном Богу, Јехови. Током свих ових година, научили смо да док год смо духовно јаки можемо осетити истинитост речи из Псалма 126:3: „Велико је дело Јехова учинио на нама. Зато смо били радосни.“

[Слика на 13. страни]

На дан нашег венчања, 1957. године

[Слика на 13. страни]

С мојом породицом 1948: (напред, слева надесно) Манфред, Берта, Сабина, Ханалора, Петер; (позади, слева надесно) ја и Јокен

[Слике на 15. страни]

Књига малог формата која је коришћена током забране и Штазијева опрема за прислушкивање

[Извор]

Forschungs- und Gedenkstätte NORMANNENSTRASSE

[Слика на 16. страни]

С мојом браћом и сестрама: (напред, слева надесно) Ханалора и Сабина; (позади, слева надесно) ја, Јокен, Петер и Манфред