Посматрао сам пораст Божјег народа у Кореји

Испричао Милтон Хамилтон

„Жао нам је што вас морамо обавестити да је влада Јужне Кореје одбила да изда визе за вас мисионаре и указала да нисте пожељни у тој земљи... Због тога ћете привремено служити у Јапану.“

ОВО обавештење смо моја супруга и ја примили из Бруклина крајем 1954. Раније те исте године, завршили смо 23. разред школе Галад у држави Њујорк. У време када смо добили ово писмо, привремено смо служили у Индијанаполису, у Индијани.

Моја супруга Лиз и ја заједно смо ишли у средњу школу. Венчали смо се 1948. године. Она је волела пуновремену службу, али није била сигурна да ли би могла да напусти Сједињене Државе и служи у другој земљи. Шта је утицало на то да промени своје мишљење?

Док смо присуствовали међународном конгресу на стадиону Јенки у Њујорку, у лето 1953, Лиз и ја смо отишли на састанак за оне који су заинтересовани за школу Галад. Након тог подстицајног састанка, попунили смо молбе за Галад. На наше изненађење, били смо позвани да похађамо следећи разред који је требало да почне у фебруару 1954.

Наша додела је била Кореја, иако се у лето 1953. у њој завршио трогодишњи рат услед кога је та земља била опустошена. Као што нам је речено у горњем писму, најпре смо отишли у Јапан. Након што смо 20 дана путовали преко океана стигли смо у Јапан у јануару 1955, са још шесторо мисионара који су такође били послати у Кореју. Лојд Бери, који је у то време био надгледник јапанске подружнице, сачекао нас је на пристаништу у шест ујутро. Ускоро смо кренули у мисионарски дом у Јокохами. Нешто касније, тог истог дана, почели смо са службом проповедања.

Коначно у Кореји

С временом нам је одобрен улазак у Јужну Кореју. Наш авион је полетео 7. марта 1955. с међународног аеродрома Ханеда у Токију и након трочасовног лета стигли смо на Јоидо, аеродром у Сеулу. Када смо видели да је више од 200 браће и сестара из Кореје дошло да нас сачека, потекле су нам сузе радоснице. Тада је у целој Кореји било само 1 000 Сведока. Као и многи други са запада, и ми смо мислили да сви људи на Далеком истоку изгледају и понашају се слично, без обзира на то из које су земље. Убрзо смо схватили да нисмо били у праву. Корејци не  само што имају свој језик и писмо, већ се разликују од других и по изгледу, традиционалној одећи, кулинарству и другим јединственим обележјима, као што је изглед кућа.

У почетку нам је највећи проблем представљало учење језика. Нисмо имали књиге из којих бисмо учили корејски. Ускоро смо схватили да је немогуће да тачно изговарамо корејске речи користећи само енглеске гласове. Да би се научио исправан изговор, мора се научити корејско писмо.

Правили смо грешке. На пример, Лиз је питала једну жену да ли има Библију. Жена ју је зачуђено погледала, ушла у кућу и вратила се с кутијом шибица. Лиз ју је заправо питала да ли има сангјанг (шибице) уместо сангкјунг, што је реч за Библију.

После неколико месеци, добили смо задужење да у Пусану, лучком граду на југу, отворимо мисионарски дом. Изнајмили смо три мале собе за нас двоје и две сестре које је требало да служе са нама. Унутра нисмо имали текућу воду ни тоалет. Само је ноћу притисак воде био довољно јак да она кроз једно црево стигне до другог спрата. Зато смо на смену устајали врло рано да бисмо наточили воду у посуде. Морали смо да прокувамо воду или да додамо хлор у њу да би била погодна за пиће.

Било је и других потешкоћа. Струја је била толико слаба да нисмо могли да користимо веш-машину ни пеглу. Кували смо у ходнику и једини уређај који смо имали била је пећ на петролеј. Па ипак, брзо смо сви успели да у таквим условима спремамо оброке када би дошао ред на нас. Након три године, Лиз и ја смо добили вирусну жутицу. У то време, већина мисионара је оболевала од ње. Били су нам потребни месеци да се опоравимо, а имали смо и других здравствених проблема.

Прилика да охрабримо друге

У протеклих 55 година, корејско полуострво је једно од политичких жаришта у Азији. Демилитаризована зона дели то полуострво на два дела. Она се налази 55 километара северно од Сеула, главног града Јужне Кореје. Када нас је 1971. посетио Фредерик Франц из наше централе у Бруклину, ја сам га пратио до демилитаризоване зоне, границе с најјачим обезбеђењем на свету. Званичници Уједињених нација се већ годинама ту састају с представницима двеју влада.

 Наравно, ми смо неутрални у политичким збивањима у свету, укључујући и збивања на том полуострву (Јов. 17:14). Због тога што одбијају да узму оружје и да се боре, до сада је више од 13 000 корејских Сведока провело укупно 26 000 година у затвору (2. Кор. 10:3, 4). Сва млада браћа у тој земљи свесна су да ће се суочити с тим испитом, али то их не плаши. Жалосно је што влада изједначава с криминалцима хришћане чији је једини „злочин“ то што одбијају да се одрекну своје хришћанске неутралности.

За време Другог светског рата и ја сам одбио да идем у војску због чега сам 1944. био осуђен на две и по године које сам одслужио у казненој установи у Луисбургу, у Пенсилванији. Иако су се наша браћа у Кореји суочавала с много тежим условима у затвору, и ја сам на својој кожи осетио кроз шта су ти млади Сведоци пролазили. Многи су били охрабрени када су сазнали да су и неки од нас мисионара доживели нешто слично (Иса. 2:4).

И ми смо се суочили с тешком ситуацијом

Године 1977. настао је озбиљан проблем који је укључивао и нашу неутралност. Владини званичници су претпостављали да ми одвраћамо младе Корејце од служења војске. Зато је влада донела одлуку да се забрани поновни улазак у земљу мисионарима који из било ког разлога изађу из ње. Та забрана је трајала од 1977. до 1987. године. Да смо у то време изашли из Кореје, не би нам било дозвољено да се вратимо. Зато у том периоду ниједном нисмо ишли кући чак ни у кратку посету.

Много пута смо се састали с представницима владе и објашњавали неутралан став који имамо као Христови следбеници. На крају су увидели да нећемо бити застрашени и забрана је коначно укинута након десет година. Током тих година, неколико мисионара је морало да изађе из земље због здравствених и других разлога, али ми и још неки смо остали, због чега нам је веома драго.

Средином 1980-их, противници су лажно оптужили директоре наше законске корпорације да поучавају младиће да одбијају војну службу. Због тога су власти позвале сваког од нас директора понаособ на разговор. Дана 22. јануара 1987, јавни тужилац је прогласио те оптужбе неоснованим. То је послужило као основа за решавање сваког будућег неспоразума.

Бог благосиља наше дело

Због наше неутралности се током година у Кореји појачавало противљење делу проповедања. Услед тога, било је све теже пронаћи места за одржавање већих скупова. Да би решили тај проблем, Сведоци су у Пусану изградили прву Конгресну дворану на Далеком истоку. Имао сам задовољство да 5. априла 1976. одржим говор за посвећење пред 1 300 присутних.

Од 1950. године, у америчким базама у Кореји служиле  су десетине хиљада војника. По повратку у Сједињене Државе, многи су постали Сведоци. Често добијамо писма од њих а за нас је благослов што смо им помагали да упознају Јехову.

Нажалост, моја вољена супруга је преминула 26. септембра 2006. Тешко је описати колико ми недостаје. За 51 годину колико је била овде, радосно је прихватала свако задужење и никада се није жалила. Није предлагала, чак ни помињала повратак у Сједињене Државе, земљу за коју је рекла да не жели никада да је напусти!

Сада служим у Бетелу у Кореји. Бетелска породица која је некада била веома мала сада броји 250 чланова. Драго ми је што служим у седмочланом Одбору подружнице који надгледа дело у овој земљи.

Иако је Кореја била врло сиромашна кад смо стигли, сада је једна од најразвијенијих земаља на свету. У њој тренутно има више од 95 000 објавитеља од којих је скоро 40 посто у помоћној или општој пионирској служби. Све то ми пружа додатне разлоге да будем захвалан што служим Богу овде и посматрам пораст Божјег народа.

[Слика на 24. страни]

С другим мисионарима по доласку у Кореју

[Слика на странама 24, 25]

У служби у Пусану

[Слика на 25. страни]

С братом Францом у демилитаризованој зони, 1971.

[Слика на 26. страни]

Са Лиз, кратко пре њене смрти

[Слика на 26. страни]

Корејска подружница где служим као члан бетелске породице