Пређи на садржај

Пређи на садржај

Како да узвратим Јехови?

Како да узвратим Јехови?

Како да узвратим Јехови?

Испричала Рут Данер

Мајка је у шали знала да каже да је 1933. била година катастрофа: Хитлер је дошао на власт, папа је прогласио свету годину и ја сам рођена.

МОЈИ родитељи су живели у Јуцу, граду у Лорени, историјској покрајини у Француској, близу границе с Немачком. Мајка је била предана католикиња и 1921. године се удала за оца који је био протестант. Моја старија сестра Хелен се родила 1922. и родитељи су је као бебу крстили у католичкој цркви.

Отац је 1925. добио књигу Харфа Божја на немачком. Читајући ту књигу, уверио се да је пронашао истину. Писао је издавачима и они су га повезали са Бибелфоршерима, како су Јеховини сведоци тада били познати у Немачкој. Отац је одмах почео да говори другима о ономе што је научио. Мајци се то није свидело. „Ради шта год желиш“, узвикнула би са својим симпатичним немачким нагласком, „али не петљај се с тим Бибелфоршерима!“ Па ипак, отац је већ донео одлуку да ће постати један од њих и крстио се 1927.

Због тога је моја бака по мајци почела да наговара мајку да се разведе. За време једне мисе свештеник је упозорио вернике да се „чувају лажног пророка Данера“. Кад се вратила с те мисе, бака је са спрата наше куће бацила тешку саксију на оца. Саксија је прошла тик поред његове главе и ударила га у раме. Тај немио догађај је навео мајку да размишља: ’Религија која од људи ствара убице не може бити добра.‘ Почела је да чита литературу Јеховиних сведока. Убрзо је била уверена да је пронашла истину и крстила се 1929.

Родитељи су се веома трудили да мојој сестри и мени прикажу Јехову као стварну особу. Читали су нам библијске приче и затим нас питали зашто је нека личност поступила на одређен начин. У то време, отац није желео да ради другу или трећу смену иако је знао да ће то знатно умањити приходе породице. Желео је да има довољно времена за састанке, службу проповедања и проучавање Библије с нама децом.

Надвијају се тамни облаци

Моји родитељи су често пружали гостопримство путујућим надгледницима и бетелитима из Швајцарске и Француске, који су нам причали о потешкоћама с којима се суочавају наши суверници у Немачкој, само неколико километара од нашег дома. Нацистичка власт је слала Јеховине сведоке у концентрационе логоре и одузимала децу родитељима.

Отац и мајка су нас две припремали да се суочимо са испитима који су стајали пред нама. Помогли су нам да упамтимо библијске стихове који би нам пружали вођство. Говорили су нам: „Ако не знате како да поступите, размишљајте о Пословицама 3:5, 6. Ако се плашите проблема у школи, имајте на уму 1. Коринћанима 10:13. Ако будете раздвојене од нас, сетите се Пословица 18:10.“ Научила сам напамет Псалме 23 и 91 и развила уверење да ће ме Јехова увек штитити.

Нацистичка Немачка је 1940. припојила област Алзас-Лорену и нова власт је од свих пунолетних особа захтевала да се учлане у нацистичку партију. Отац је то одбио и Гестапо је претио да ће га ухапсити. И мајци су упућене сличне претње када је одбила да шије војничке униформе.

Школа је за мене постала права ноћна мора. Настава је сваког дана почињала молитвом за Хитлера, поздравом „хајл Хитлер“ и певањем националне химне са испруженом десном руком. Родитељи ми нису рекли шта да урадим у свакој од тих ситуација већ су ми помагали да обликујем своју савест. Зато сам сама одлучила да нећу понављати те нацистичке поздраве. Учитељи су ме шамарали и претили да ће ме избацити из школе. Једном приликом, када сам имала седам година, морала сам да стојим пред свих 12 учитеља. Покушавали су да ме натерају да кажем „хајл Хитлер“. Уз Јеховину помоћ, нисам попустила под тим притиском.

Једна учитељица је пробала да утиче на моја осећања. Рекла ми је да сам добра ученица, да јој се веома допадам и да би јој било жао уколико би ме избацили из школе. Предложила је: „Не мораш да испружиш руку. Само је мало подигни. И не мораш да кажеш ’хајл Хитлер!‘ Само померај усне и претварај се.“

Када сам испричала мајци шта ми је учитељица рекла, подсетила ме је на библијски запис о три млада Јеврејина пред вавилонским кипом. „Шта им је било заповеђено да учине?“, питала ме је. „Да се поклоне кипу“, одговорила сам. „Да су се баш у том тренутку сагнули да вежу обућу, да ли би то било у реду? Ти одлучи, учини оно што мислиш да је исправно.“ Попут Седраха, Мисаха и Авденага, одлучила сам да ћу бити одана само Јехови (Дан. 3:1, 13-18).

Учитељи су ме више пута избацивали из школе и претили да ће ме одвојити од родитеља. Била сам уплашена, али су ме родитељи непрестано храбрили. Кад сам кретала у школу, мајка се молила са мном тражећи од Јехове да ме заштити. Знала сам да ће ми он дати снагу да се чврсто држим истине (2. Кор. 4:7). Отац ми је рекао да се слободно вратим кући ако притисак постане превелик. „Ми те волимо. Увек ћеш бити наша ћерка“, рекао је. „Твоји поступци и одлуке тичу се тебе и Јехове.“ Те речи су јачале моју жељу да поступам беспрекорно (Јов 27:5).

Гестапо је често долазио у наш дом да би тражио литературу Сведока и испитивао родитеље. Дошли би по мајку и одвели је на неколико сати, а оца и сестру су одводили с њихових радних места. Никада нисам знала да ли ће мајка бити код куће кад се вратим из школе. Понекад би ми комшиница рекла: „Одвели су ти мајку.“ Тада бих се сакрила у кући и питала се: ’Да ли је муче? Да ли ћу је икада поново видети?‘

Протеривање

У пола четири ујутро 28. јануара 1943, пробудио нас је Гестапо. Рекли су нам да нећемо бити депортовани уколико се родитељи, сестра и ја учланимо у нацистичку партију. Дали су нам три сата да се спремимо. Мајка се већ припремила за ту ситуацију и за сваког од нас је спаковала ранац са одећом и Библијом, тако да смо то време искористили да се молимо и међусобно храбримо. Отац нас је подсетио да нас ’ништа не може раставити од Божје љубави‘ (Римљ. 8:35-39).

Гестапо је поново дошао. Никада нећу заборавити стару сестру Англад како нам очију пуних суза маше у знак поздрава. Гестапо нас је одвео до железничке станице у Мецу. Након тродневног путовања возом, стигли смо у Кохловице, мањи логор у близини Аушвица у Пољској. Два месеца касније, премештени смо у Гливице, женски манастир који је био претворен у радни логор. Нацисти су рекли да ће нас пустити и вратити нам имовину уколико потпишемо изјаву да се одричемо своје вере. Пошто су отац и мајка то одбили, речено им је: „Никада се нећете вратити кући.“

У јуну смо премештени у Свјетохловице, где сам почела да патим од главобоља које ме још увек муче. Добила сам инфекцију на прстима и лекар ми је одстранио неколико ноктију без анестезије. Светла тачка у свему томе била је што сам обављајући ситне набавке за чуваре често ишла у пекару. Жена која је тамо радила дала би ми нешто да поједем.

До тада смо као породица били одвојени од других затвореника. У октобру 1943. послати смо у логор у Зонковицама. Спавали смо у креветима на спрат на једном тавану са још око 60 мушкараца, жена и деце. Есесовци су нам намерно давали устајалу храну која је заударала и једва да се могла јести.

Упркос недаћама, никада нисмо изгубили наду. Читали смо у Стражарској кули о обимном делу проповедања које ће се обављати након рата. Знали смо због чега патимо и да ће нашим невољама ускоро доћи крај.

Када смо чули да савезничка војска напредује, било нам је јасно да нацисти губе рат. Почетком 1945. есесовци су одлучили да испразне наш логор и 19. фебруара су нас натерали да пешке кренемо на пут од скоро 240 километара. Након четири седмице, стигли смо у Штајнфелс у Немачкој где су нас стражари присилили да уђемо у један рудник. Многи су мислили да ћемо бити убијени. Али тог дана су савезници стигли, есесовци су побегли а нашим мукама је дошао крај.

Остваривање циљева

После скоро две и по године заточеништва, 5. маја 1945, стигли смо кући у Јуц, прљави и пуни вашију. Од фебруара смо носили исту одећу па смо одлучили да је спалимо. Сећам се да нам је мајка рекла: „Нека ово буде најлепши дан вашег живота. Немамо ништа. Чак ни одећа коју имамо на себи није наша. Па ипак, сви смо се вратили и нисмо се одрекли своје вере.“

Наредна три месеца сам се опорављала у Швајцарској и затим сам поново кренула у школу, без страха да ћу бити избачена. Сада смо могли да се слободно састајемо с духовном браћом и да проповедамо. Када сам имала 13 година, 28. августа 1947, јавно сам испунила завет који сам годинама раније дала Јехови. Отац ме је крстио у реци Мозел. Желела сам да одмах постанем пионир, али отац је инсистирао да најпре изучим неки занат. Тако сам постала кројачица. С пионирском службом у оближњем граду Тионвилу започела сам 1951, када сам имала 17 година.

Те године сам на једном конгресу у Паризу предала молбу за мисионарску службу. Била сам премлада па је брат Натан Нор рекао да ће моју молбу сачувати „за касније“. У јуну 1952. сам добила позив да похађам 21. разред библијске школе Галад у Саут Лансингу, у држави Њујорк.

Школа Галад и наставак службе

Било је то незаборавно искуство! Често ми је било тешко да пред више људи говорим на свом језику. Сада сам морала да говорим на енглеском. Али, инструктори су ми с пуно љубави пружали подршку. Један брат ми је дао надимак Осмех Краљевства због осмеха који би се појавио на мом лицу када бих се постидела.

Дипломе су нам биле уручене 19. јула 1953. на стадиону Јенки у Њујорку и ја сам била послата да служим у Паризу са Идом Кандусо (касније Сењобо). Прибојавала сам се да проповедам имућним Парижанима, али је међу њима ипак било много понизних особа с којима сам проучавала. Ида се удала и отишла у Африку 1956. а ја сам остала у Паризу.

Године 1960, удала сам се за једног брата из Бетела и служили смо као специјални пионири у градовима Шомон и Виши. После пет година сам добила туберкулозу и морала сам да прекинем с пуновременом службом. То ми је тешко пало јер сам од детињства имала циљ да започнем с том службом и останем у њој. Касније ме је супруг напустио због друге жене. Током тог болног периода, веома ми је значила подршка браће и сестара. Поред тога, Јехова је као и увек носио мој терет (Пс. 68:19).

Сада живим у Лувијеу, у Нормандији, близу француског Бетела. И поред здравствених проблема, радујем се што све до данас видим Јеховину руку у свом животу. Васпитање које сам добила помаже ми да и данас задржим исправан став. Родитељи су ме поучили да је Јехова стваран Бог ког могу да волим, с ким могу да разговарам и који одговара на моје молитве. Заиста, „како да узвратим Јехови за сва добра која ми је учинио“? (Пс. 116:12).

[Истакнути текст на 6. страни]

„Радујем се што све до данас видим Јеховину руку у свом животу“

[Слика на 5. страни]

Са гас маском када сам имала шест година

[Слика на 5. страни]

С мисионарима и пионирима у Луксембургу током посебне проповедничке акције када сам имала 16 година

[Слика на 5. страни]

С оцем и мајком на конгресу 1953.