Из наше архиве

Служба путујућих надгледника

„ЈЕДНОСТАВНО не могу да проповедам од врата до врата!“ Многи који су тек почели да проучавају Библију рекли су нешто слично што се тиче проповедања незнанцима. Међутим, ове речи је изговорио један путујући надгледник који је имао доста искуства у држању јавних предавања и поучавању других о Библији.

Многи читаоци Сионске стражарске куле напустили су цркве којима су припадали и желели су да се састају са другима који су трагали за библијском истином. Тај часопис је подстицао читаоце да пронађу друге који имају исто тако драгоцену веру и да редовно заједнички проучавају Библију. Отприлике 1894. године наша организација је почела да шаље путујуће представнике да обиђу групе које су тражиле да их неко посети. Та служба је била поверена искусној и вредној браћи која су била позната по благости, добром познавању Библије, вештом поучавању других и цењењу Исусове откупне жртве. Њихова посета је обично трајала дан-два током којих је било пуно активности. Многи Истраживачи Библије су први пут учествовали у служби проповедања када су делили позивнице за јавно предавање неког путујућег надгледника. Након што је увече одржао говор у једној школи, брат Хјуго Ример, који је касније служио као члан Водећег тела, одговарао је на библијска питања све до после поноћи. Иако је био уморан, био је задовољан и рекао је да је тај састанак био предиван.

У Стражарској кули је било речено да је циљ путујућих надгледника да изграђују Божје слуге путем састанака у домовима суверника. На јавна предавања и разматрања у виду питања и одговора долазили су Истраживачи Библије који су живели у близини места одржавања састанака. Након тога су сви уживали у хришћанској гостољубивости. Мод Абот је као девојчица једног преподнева слушала једно предавање након чега су се присутни окупили око великог стола у дворишту. „На њему је било свакојаких ђаконија — домаће шунке, печене пилетине, разних врста хлеба, пита и колача! Сви су јели колико год су могли, а око два сата поподне имали смо још један говор.“ Међутим, она каже: „До тада су скоро сви већ били поспани.“ Брат Бенџамин Бартон, дугогодишњи путујући надгледник, једном приликом је рекао: ’Да сам јео све што су ми браћа досад понудила, већ одавно бих завршио са својом службом.‘ На крају су браћа из Бруклина послала једно писмо у ком су добронамерним сестрама препоручили да путујућим надгледницима припремају уобичајена кувана јела и да им дозволе да се довољно наспавају.

Путујући надгледници су се својски трудили да буду добри учитељи и користили су карте, макете и све што им се нашло при руци да би присутнима приближили оно о чему су говорили. Брат Ричард Барбер је увек имао занимљиве говоре. Брат Волтер Торн је говорио попут брижног оца који саветује своју децу. Брат Шилд Тутџин је једном приликом током вожње изненада рекао возачу да стане. Затим је изашао из аута и набрао пољско цвеће и то употребио да би поучио своје сапутнике о Јеховиним делима стварања.

Путујућа служба је носила са собом неке изазове, нарочито за средовечну или мало старију  браћу. Међутим, за неке је највећи испит дошао када се променила сврха њихове службе, то јест када је требало да почну да предводе у проповедању од куће до куће. У Стражарској кули од 15. марта 1924. писало је да је ’један од главних задатака правих хришћана да сведоче о краљевству, а то је уједно и главни задатак путујућих надгледника‘.

Неки путујући надгледници очигледно нису били задовољни том променом па су зато прекинули са својом службом, а неки који су постали огорчени основали су чак своје групе за проучавање. Брат Роби Адкинс је рекао да се један путујући надгледник који је био одличан говорник огорчено жалио: „Ја само знам да проповедам са подијума. Једноставно не могу да проповедам од врата до врата!“ Брат Адкинс је даље рекао: „Следећи пут сам га видео 1924. на конгресу у Колумбусу. Изгледао је тако несрећно и стајао је сам у сенци једног малог дрвета, усамљен међу хиљадама срећне браће. Више га никада нисам видео. Убрзо после тога је напустио организацију.“ С друге стране, „многа браћа су радосно носила књиге до својих кола“ очигледно једва чекајући да сведоче од куће до куће (Дела 20:20, 21).

Многи путујући надгледници имали су трему док су проповедали од куће до куће, баш као и браћа коју је требало да обучавају, али су ипак одушевљено проповедали. Брат Максвел Френд, који је служио као путујући надгледник на немачком говорном подручју, рекао је да сведочење од куће до куће јесте један од благослова путујуће службе. Путујући надгледник Џон Бонет је известио да се већина браће одазвала позиву да проповедају од куће до куће. Према његовим речима, огромна већина браће је „жарко желела да буде у првим борбеним редовима“.

Путујући надгледници већ деценијама позитивно утичу на духовност својих суверника. Брат Норман Ларсон, који је доста дуго у истини, рекао је: „Још као дечак сам видео колико је вредна и корисна служба путујућих надгледника. Они су много допринели мом духовном напретку.“ До дан-данас, самопожртвовани путујући надгледници који верно служе Богу помажу својим суверницима да кажу: „Ми можемо проповедати од врата до врата!“

[Истакнути текст на 32. страни]

Посета путујућих надгледника била је празник за браћу

[Слика на 31. страни]

Бенџамин Бартон је током 1905. године посетио чак 170 места

[Слика на 32. страни]

Волтер Торн је био путујући надгледник, кога су због његове очинске бриге браћа од миља звала „Татица“

[Слика на 32. страни]

Брат Браун је отприлике 1902. отишао на Јамајку како би као путујући надгледник јачао и храбрио 14 малих група

[Слика на 32. страни]

Путујући надгледници својом службом помажу суверницима да изграде веру, ојачају јединство и остану у Божјој организацији