Како се изборити са жалошћу

„Сви његови синови и све његове кћери покушавали су да га утеше, али он се није дао утешити, већ је говорио: ’С тугом ћу сићи код свог сина у гроб!‘ Тако је Јаков оплакивао свог сина“ (ПОСТАНАК 37:35)

 ДРЕВНИ патријарх Јаков дубоко је жалио због губитка свог сина. Мислио је да ће туговати за њим све до своје смрти. Попут Јакова, можда сматрате да је бол услед губитка драге особе тако снажан да никада неће престати. Да ли тако велика жалост обавезно открива недостатак вере у Бога? Свакако не!

Библија описује Јакова као верног човека. Као и његов деда Аврахам и отац Исак, и Јаков је остао запамћен по својој изванредној вери (Јеврејима 11:8, 9, 13). Једном приликом, он се чак рвао с анђелом да би добио благослов од Бога! (Постанак 32:24-30). Јаков је очигледно био човек који је веома ценио духовне вредности. Шта учимо из тога што је он жалио за сином? Дубока жалост и туга коју осећамо када нам умре вољена особа нису неспојиве с јаком вером у Бога. Жалост је нормална и природна реакција на такав губитак.

Шта је жалост?

Људи жале на различите начине, али код већине је доминантно осећање снажан емоционални бол. Осмотримо искуство Леонарда, који је имао 14 година када је његов отац изненада умро због проблема са срцем и дисајним путевима. Леонардо никада неће заборавити дан када му је тетка саопштила ту вест. У почетку је одбијао да поверује у то. Видео је очево тело на сахрани, али му се све чинило нестварно. Првих шест месеци уопште није могао да плаче. Често би ухватио себе како чека оца да се врати с посла. Требало му је око годину дана да прихвати чињеницу да га је изгубио. Након тога осећао се страшно усамљено. Обичне ствари, као што је долазак у празну кућу, подсећале су га на то да његовог оца више нема. Тада би га савладале емоције и заплакао би. Како му је само недостајао!

Као што Леонардово искуство показује, жалост може бити веома велика. Охрабрујуће је знати да је опоравак могућ. Међутим, то не може да се деси преко ноћи. Као што треба времена да зацели озбиљна рана, тако је потребно време и за емоционалне ране. Да бисмо се изборили са жалошћу, можда су потребни месеци, године или чак и дуже. Јак бол који у почетку осећамо с временом ће бити све слабији, а живот неће више изгледати тако суморно и бесмислено.

Сматра се да је жалост неопходан део опоравка и прилагођавања на нову ситуацију. Тамо где је некад било једно људско биће сада остаје празнина. Морамо научити да живимо без те особе. Испољавање жалости нам помаже да олакшамо емоционални терет. Наравно, не тугују сви на исти начин. Ипак, једно је тачно: Потискивање жалости може нам нашкодити у менталном, емоционалном и физичком смислу. Како онда можемо испољавати жалост а да при том сачувамо менталну равнотежу? Библија пружа неке практичне савете. *

 Изаћи на крај са жалошћу

Многи ожалошћени су утврдили да разговор може бити од велике помоћи. На пример, запазите речи Јова, за кога Библија каже да је изгубио свих десеторо деце и доживео многе друге невоље. Он је рекао: „Души је мојој омрзао живот мој. Отворено ћу изразити бригу коју осећам због стања свог. Говорићу у горчини душе своје“ (Јов 1:2, 18, 19; 10:1). Запазите да је Јов желео да ’отворено изрази‘ своје бриге. Како је намеравао да то учини? Рекао је: „Говорићу.“

Пауло, коме је мајка умрла, каже: „Између осталог, много ми помаже разговор о мојој мајци.“ Дакле, ако изразите своја осећања поверљивом пријатељу, то вам може донети извесно олакшање (Пословице 17:17). Након смрти своје мајке, Јоне је замолила сувернике да је чешће посећују. „Разговор ми је олакшао бол“, присећа се она. И вама ће бити лакше ако преточите осећања у речи и поделите их са саосећајним пријатељем.

Писање такође може бити корисно. Неки којима је тешко да причају о својим осећањима утврдили су да им је лакше да то напишу. Након смрти Саула и Јонатана, верни Давид је написао осећајну песму у којој је излио своју тугу. Та дирљива тужбалица је касније постала део библијске књиге познате као Друга Самуилова (2. Самуилова 1:17-27).

Плакање такође може донети емоционално олакшање. „Све има своје време... време кад се плаче“ (Проповедник 3:1, 4). Смрт вољене особе сигурно је „време кад се плаче“. Не треба да се стидимо својих суза. У Библији се налазе примери многих верних мушкараца и жена који су отворено изразили своју тугу сузама (Постанак 23:2; 2. Самуилова 1:11, 12). Исус Христ је заплакао када је дошао до гроба свог драгог пријатеља Лазара, који је кратко пре тога умро (Јован 11:33, 35).

Док се боримо са жалошћу, потребно је стрпљење, јер се можемо осећати као да  смо на емоционалном тобогану. Не заборавите да не треба да се стидите својих суза. Многе верне особе су увиделе да су сузе нормалан и неопходан део опоравка.

Приближите се Богу

Библија нам каже: „Приближите се Богу, и он ће се приближити вама“ (Јаков 4:8). Један од основних начина на који се можемо приближити Богу јесте путем молитве. Немојмо превидети њену вредност! Библија нам пружа следеће утешно обећање: „Јехова је близу оних који су сломљеног срца, и спасава оне који су скрханог духа“ (Псалам 34:18). Такође нас уверава: „Баци на Јехову бреме своје, и он ће те подупрети“ (Псалам 55:22). Размислите о следећем. Као што смо већ запазили, многи су утврдили да им помаже када с поверљивим пријатељем разговарају о својим осећањима. Зар нам не би још више помогло када бисмо своја осећања излили Богу који обећава да ће утешити наше срце? (2. Солуњанима 2:16, 17).

Раније поменути Пауло каже: „Када више нисам могао да поднесем бол и када сам осећао да не могу даље, пао бих на колена и молио се Богу. Преклињао сам га да ми помогне.“ Пауло је  сигуран да су му молитве помогле. И сами се можете уверити да ће вам у одговору на истрајне молитве „Бог сваке утехе“ дати храброст и снагу да се изборите са жалошћу (2. Коринћанима 1:3, 4; Римљанима 12:12).

Нада у ускрсење

Исус је рекао: „Ја сам ускрсење и живот. Ко исказује веру у мене, ако и умре, оживеће“ (Јован 11:25). Библија каже да ће умрли поново живети. * Док је био на земљи, Исус је показао да може ускрснути мртве. Једном приликом је ускрснуо 12-годишњу девојчицу. Како су реаговали њени родитељи? Били су „ван себе од усхићења“ (Марко 5:42). Под владавином свог Краљевства, небески Краљ Исус Христ ће ускрснути небројено много људи који ће живети овде на земљи, али у мирним и праведним условима (Дела апостолска 24:15; 2. Петрова 3:13). Замислите каква ће радост владати док се умрли буду враћали у живот како би поново били заједно са својим вољенима!

Клодет, која је свог сина Рената изгубила у авионској несрећи, ставила је његову слику на видно место. Често погледа у њу и каже: ’Бићемо опет заједно када ускрснеш.‘ Леонардо замишља свог оца у обећаном Божјем новом свету. Заиста, нада у ускрсење пружа праву утеху њима и још многима који су изгубили некога кога воле. Она може бити и ваш извор утехе!

[Фусноте]

[Оквир/Слика на 7. страни]

„Бог сваке утехе“

„Нека је благословљен Бог и Отац нашег Господа Исуса Христа, Отац милосрђа и Бог сваке утехе“ (2. Коринћанима 1:3)

Овај библијски стих указује да Бог може помоћи својим верним слугама да издрже све проблеме и изазове с којима се суочавају. Један начин на који Јехова пружа утеху јесте преко пријатеља и наших најближих који деле наша веровања.

Леонардо, који је изгубио оца, сећа се једног догађаја који му је пружио снагу и утеху. Управо је стигао кући и када је схватио да ту нема никога, почео је неконтролисано да плаче. Отишао је до оближњег парка, сео на клупу и даље плакао. Јецајући је преклињао Бога за помоћ. Недалеко од њега изненада се зауставио комби и Леонардо је препознао да је возач један суверник. Он је испоручивао робу и скренуо у погрешну улицу. Само његово присуство било је довољно да утеши Леонарда.

Један удовац је био усамљен и веома потиштен. Није могао да заустави сузе јер је све изгледало црно. Преклињао је Бога да му помогне. Док се још молио, зазвонио је телефон. То је била његова унука. Он се присећа: „Наш кратак разговор био је довољан да повратим снагу. Био сам уверен да је њен позив био одговор на моју молитву.“

 [Оквир на 9. страни]

Тешити друге

„[Бог] нас теши у свакој нашој невољи, да бисмо ми могли да тешимо оне који су у било каквој невољи истом утехом којом нас саме теши Бог“ (2. Коринћанима 1:4)

Многи прави хришћани су се лично уверили у ове речи. Пошто су и сами били утешени након губитка вољене особе, увидели су да могу храбрити и тешити друге.

Осмотримо пример Клодет, која редовно посећује друге да би с њима поделила оно што је сазнала из Библије. Пре него што је изгубила сина, посећивала је једну жену чији је син умро од леукемије. Иако су жени пријали разговори, она је сматрала да Клодет никада неће моћи у потпуности да разуме њен бол. Међутим, убрзо након трагедије која се десила, та жена ју је посетила и рекла да је дошла да види да ли она и после губитка сина још увек има веру у Бога. Задивљена њеном снажном вером, та жена је почела редовно да проучава Библију с Клодет и проналази велику утеху у Божјој Речи.

Леонардо је након смрти свог оца одлучио да научи знаковни језик како би преносио утешну библијску поруку глувим особама. Увидео је да му је труд да помогне глувима умногоме користио. Он каже: „Док сам се борио са жалошћу пуно ми је помогла жеља да глувима преносим истину о Богу. Томе сам посветио доста времена и енергије. Моја туга се претворила у радост када се крстила прва особа с којом сам проучавао Библију! Први пут након очеве смрти био сам истински срећан“ (Дела апостолска 20:35).

[Слика на 5. страни]

Разговор о осећањима може донети извесно олакшање

[Слика на 6. страни]

Читање о ускрсењу може нам пружити праву утеху

[Слика на 6. страни]

Писање може бити корисно у изражавању жалости

[Слика на странама 8, 9]

Исус је обећао да ће ускрснути оне који исказују веру у њега