Ширење Хришћанства у грчком свету

У ПРВОМ веку, хришћани су проповедали људима који су претежно говорили грчки. Свети списи које су користили да би поткрепили своје сведочанство о Исусу били су преведени на тај језик. Када су хришћански писци били надахнути да напишу текстове који су касније постали грчки део Светог писма, већина њих је писала на грчком језику, користећи изразе и примере блиске људима који су живели у додиру с грчком културом. Па ипак, Исус није био Грк, као ни његови апостоли нити ико од писаца грчког дела Светог писма. Сви они су били Јевреји (Римљанима 3:1, 2).

Како је дошло до тога да грчки језик одигра тако значајну улогу у ширењу хришћанства? Како су хришћански писци и мисионари из првог века учинили своју поруку привлачном људима који су говорили грчки? И зашто то поглавље историје старог доба треба да нас занима?

Ширење грчке културе

У четвртом веку пре н. е., Александар Велики је срушио Персијско царство и почео  да осваја нове територије. Да би ујединио народе који су дошли под власт Грчког царства, он и његови наследници су заговарали хеленизацију, то јест ширење грчког језика и културе.

Чак и након што је Рим касније покорио Грчку и преотео сву политичку власт, грчка култура је наставила да врши снажан утицај на околне народе. Током другог и првог века пре н. е., римска аристократија је била очарана свим што је долазило из Грчке — уметношћу, архитектуром, књижевношћу и филозофијом — што је навело песника Хорација да каже: „Освојена Грчка освојила је дивљег победника.“

Под римском влашћу, важни градови широм Мале Азије, Сирије и Египта, били су центри у којима је цветала грчка култура. Као цивилизацијски фактор, хеленизам је утицао на свако подручје живота, од извршне и законодавне власти до трговине, производње, па чак и моде. У већини грчких градова постојала је гимназија у којој су се школовали младићи, и позориште у ком су извођене грчке драме.

„Иако су се Јевреји опирали томе, талас хеленизације је полако али сигурно захватио и њих“, каже историчар Емил Ширер. Због ватрене преданости својој религији, Јевреји су неко време успешно одолевали утицају паганства који је пратио продор грчке културе, али она је на крају ипак продрла у многа подручја њиховог живота. Уосталом, примећује Ширер, „мало подручје на ком су живели Јевреји било је са скоро свих страна окружено хеленизованим народима с којима су због пословних веза стално морали да буду у контакту“.

Улога Септуагинте

Многи Јевреји су се селили и настањивали широм Средоземља, у градовима који су били под утицајем грчке културе и језика. Ти досељеници су наставили да се држе своје религије и путовали су у Јерусалим на годишње јеврејске празнике. Међутим, с временом су многи од њих све мање користили хебрејски језик. * Због тога се јавила потреба за превођењем хебрејских светих списа на грчки, који је у то време говорила већина људи. Тог задатка су се латили јеврејски изучаваоци који су свој рад започели око 280. пре н. е., највероватније у египатском граду Александрији, важном центру хеленистичке културе. Тако је настала Септуагинта.

Тај превод је био од историјског значаја. Септуагинта је била кључ који је западној цивилизацији отворио ризницу хебрејских светих списа. Без ње би записи о Божјем поступању с Израелом остали недоступни, будући да су сачињени на језику који је говорио мали број људи, и не би много допринели ширењу добре вести међу другим народима. Историјска позадина и сазнања која је Септуагинта пружила, као и језик којим је писана, омогућили су људима различитог порекла да упознају Јехову Бога. Због своје распрострањености, грчки језик је био најбоље средство за преношење истине о Богу у тадашњем свету.

Прозелити и богобојазни

До другог века пре н. е., Јевреји су превели многа своја књижевна дела на грчки  и састављали су нова на том језику. То је имало значајну улогу у упознавању других народа са израелском историјом и религијом. Према писању историчара, током тог периода многи нејевреји су „били у већем или мањем контакту с јеврејским заједницама, учествовали у њиховим религиозним обичајима и мање-више се придржавали јеврејских прописа“ (The History of the Jewish People in the Age of Jesus Christ).

Неки од тих пагана су на крају прихватили јудаизам, обрезали се и постали прозелити. Други су прихватили нека обележја јудаизма, али се нису преобратили на њега. У грчкој литератури се за њих често користио израз „богобојазни“. У Светом писму се за Корнелија каже да је био „побожан човек који се бојао Бога“. Док је проповедао по Малој Азији и Грчкој, апостол Павле је упознао многе богобојазне људе који су били блиски с Јеврејима. На пример, у Антиохији у Писидији се окупљенима у синагоги обратио следећим речима: „Људи, Израелци и ви остали који се бојите Бога“ (Дела апостолска 10:2; 13:16, 26; 17:4; 18:4).

Према томе, када су Исусови ученици почели да проповедају добру вест у јеврејским заједницама изван Јудеје, многи од оних који су их слушали били су под утицајем грчке културе. Те заједнице су биле плодно тло за ширење хришћанства. Када је постало јасно да Бог пружа наду у спасење и људима из других народа, ученици су увидели да у Божјим очима нема „ни Јудејца ни Грка“ (Галатима 3:28).

Проповедање Грцима

С обзиром на верска и морална мерила људи из других народа, неки хришћани јеврејског порекла у почетку нису благонаклоно гледали на долазак обраћеника у хришћанску скупштину. Зато су, када је постало очигледно да Бог прихвата пагане, апостоли и старешине из Јерусалима обзнанили да се обраћеници морају уздржавати од крви, блуда и идолопоклонства (Дела апостолска 15:29). То је било веома важно за свакога на чији је пређашњи начин живота утицала грчка култура јер је грчко-римско друштво било прожето „срамним полним пожудама“ и хомосексуалношћу. Такви поступци су били неприхватљиви за хришћане (Римљанима 1:26, 27; 1. Коринћанима 6:9, 10).

Међу хришћанским мисионарима који су у првом веку проповедали у грчком свету најистакнутији је био апостол Павле. И дан-данас, они који посете Атину могу у подножју Ареопага видети бронзану плочу постављену у знак сећања на чувени говор који је он одржао у том граду. Запис о томе се налази у 17. поглављу библијске књиге Дела апостолска. Павлове уводне речи, „људи Атињани“, биле су уобичајен начин на који су грчки говорници започињали своје беседе. Оне су сигурно позитивно утицале на његове слушаоце међу којима је било епикурејских и стоичких филозофа. Павле није показао узнемиреност нити је критиковао њихова веровања, већ је покушао да успостави добар однос с њима рекавши да је приметио да су веома побожни. Споменуо је олтар с натписом: „Непознатом Богу“, и поставио заједнички темељ када је рекао да је то Бог о коме жели да им говори (Дела апостолска 17:16-23).

Павле се приближио својим слушаоцима говорећи о схватањима која су могли да прихвате. Стоици би се сложили с тим да је Бог извор живота, да читав људски род води порекло од једног човека, да Бог није далеко од нас и да наш живот зависи  од њега. Ову последњу тврдњу Павле је поткрепио цитирајући дела стоичких песника Арата (Небеске појаве) и Клеанта (Химна Зевсу). И Епикурејци би нашли много додирних тачака с Павлом — Бог је жив и могуће га је упознати, Он не зависи ни од кога, није му потребно ништа од људи и не пребива у храмовима саграђеним рукама.

Павле је користио изразе који су били познати његовим слушаоцима. Према једном извору, грчки филозофи су често користили изразе као што су „свет (космос)“, „потомство“ и „Бог (божанско биће)“ (Дела апостолска 17:24-29). То не значи да је Павле био спреман да разводни истину како би их придобио. Напротив, његове завршне речи о ускрсењу и Божјем суду биле су у супротности с њиховим веровањима. Па ипак, он је садржај своје поруке и начин на који ју је износио вешто прилагодио својим слушаоцима који су били наклоњени филозофији.

Многе Павлове посланице су биле упућене скупштинама у грчким градовима или римским колонијама које су биле потпуно хеленизоване. У тим посланицама, писаним снажним стилом на течном грчком језику, добро су употребљене идеје и примери познати у грчкој култури. Павле спомиње атлетске игре, награду за победника трке, старатеља који прати дечака у школу и многе друге призоре из грчког живота (1. Коринћанима 9:24-27; Галатима 3:24, 25). Премда је био спреман да позајми неке изразе из грчког језика, Павле је одлучно одбацивао грчке моралне и верске идеале.

Бити свима све

Апостол Павле је био свестан тога да мора ’бити свима све‘ да би им пренео добру вест. „Јудејцима [сам] био као Јудејац да придобијем Јудејце“, написао је он. Грцима је био као Грк, да би им помогао да разумеју Божју намеру. Нема сумње да је Павле био права особа за то, пошто је био јеврејски грађанин једног хеленизованог града. Сви хришћани у наше време треба да поступају попут њега (1. Коринћанима 9:20-23).

Данас се милиони људи селе из једне земље у другу, из једне културе у другу. То представља огроман изазов за хришћане који настоје да проповедају добру вест о Божјем Краљевству и извршавају Исусову заповест да ’стварају ученике од људи из свих народа‘ (Матеј 24:14; 28:19). Увек изнова, они виде да истина допире до срца људи када је чују на свом матерњем језику и затим се одазивају на њу.

Из тог разлога, овај часопис, Стражарска кула — гласник Јеховиног Краљевства, сваког месеца излази на 169 језика, а пропратни часопис, Пробудите се!, на 81 језику. Поред тога, да би разговарали о доброј вести с људима који су се доселили у њихову средину, многи Јеховини сведоци улажу труд да би научили нови језик — укључујући и тако тешке језике као што су арапски, кинески или руски. Циљ је исти данас као што је био и у првом веку. Апостол Павле је то лепо изразио следећим речима: „Свима сам био све, да на сваки могући начин неке спасем“ (1. Коринћанима 9:22).

[Фуснота]

[Мапа на 18. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Рим

ГРЧКА

Атина

АЗИЈА

Антиохија (у Писидији)

КИЛИКИЈА

СИРИЈА

ЈУДЕЈА

Јерусалим

ЕГИПАТ

Александрија

ЕГИПАТ

Кирена

СРЕДОЗЕМНО МОРЕ

[Слика на 19. страни]

„Септуагинта“ је допринела томе да у првом веку многи упознају Јехову

[Извор]

Israel Antiquities Authority

[Слика на 20. страни]

Плоча на Ареопагу постављена у знак сећања на Павлов говор