Древна путовања изван Средоземља

Данас није нимало необично сести у авион и путовати с једног на други континент. Да ли би вас изненадила чињеница да су и у библијска времена људи прелазили огромне раздаљине?

ОКО хиљаду година пре Христа, краљ Соломон је саградио флоту бродова који су пловили с флотом краља Тира и доносили у Израел драгоцености из далеких земаља (1. Краљевима 9:26-28; 10:22). У деветом веку пре н. е., пророк Јона се у медитеранској луци Јопи укрцао на брод који је пловио за Тарсис * (Јона 1:3). У првом веку н. е., апостол Павле је кренуо на пут из Цезареје у Израелу до Путеола, данашњег Поцуолија, града у Напуљском заливу у Италији (Дела апостолска 27:1; 28:13).

Историчарима је познато да су и пре Павловог времена медитерански трговци редовно путовали преко Црвеног мора до Индије, а до средине другог века неки су ишли још даље, чак до Кине. * Међутим, шта знамо о првим  пловидбама према западу, ван Средоземља? Докле су ти древни морепловци стигли?

Рана феничанска путовања

Вековима пре Павловог времена, морепловци су оснивали трговачке колоније на западу. Сматра се да су Феничани, чија се постојбина налазила на подручју данашњег Либана, стигли до Атлантског океана до 1200. пре н. е. Око 1100. пре н. е., у близини Гибралтарског мореуза основали су Гадир, што је садашња шпанска лука Кадис. Међу производима који су одатле стизали били су руда сребра и калај који се увозио из других места на атлантској обали.

Грчки историчар Херодот је записао да је у седмом веку пре н. е., египатски фараон Нехаон на најисточнијем делу Црвеног мора сакупио флоту феничанских бродова којима су управљали феничански морнари. Циљ је био да се Африка оплови од истока према западу.

Феничани су и пре тога већ истраживали афричке обале. Па ипак, због неповољних ветрова и струја, морепловци који су пловили према југу дуж атлантске обале тог континента нису стизали далеко. Према Херодоту, Феничани су кренули на нову експедицију пловећи водама Црвеног мора, а затим Индијским океаном дуж источне обале Африке ка југу. Отприлике средином године су се искрцали, посејали семе, сачекали жетву и затим поново запловили. Херодот је забележио да су треће године опловили цео континент, ушли у Средоземно море и вратили се у Египат.

У закључку свог записа, Херодот је рекао да су Феничани говорили о стварима у које он није могао да поверује. На пример, да им је сунце било с десне стране док су пловили око најјужнијег дела Африке. Једном древном Грку је то заиста било тешко схватљиво. Свако ко је цели живот провео северно од екватора навикао је да види сунце на југу. Зато му је током путовања ка западу сунце на левој страни. Али код Рта добре наде, јужно од екватора, подневно сунце је на северу — с десне стране путнику који иде према западу.

Вековима је Херодотов запис био предмет расправе међу историчарима. Можда је многима деловало невероватно да су у тако далекој прошлости морепловци успели да оплове Африку. Међутим, изучаваоци верују да је фараон Нехаон заиста организовао такву експедицију и да је то путовање било могуће с обзиром на способности и знање које су људи у то доба поседовали. „Такво путовање је било савршено изводљиво“, каже историчар Лајонел Касон. „Нема разлога да сумњамо да је феничанска посада успешно извршила тако нешто у том периоду и на начин који је описао Херодот.“ Не може се са сигурношћу тврдити до које мере се Херодотов запис темељи на чињеницама. Па ипак, он нам пружа мали увид у огромне напоре које су ти људи улагали да би истражили до тада непозната подручја.

Питеј плови на север

Феничани нису били једини становници Медитерана који су се у старо доба отиснули западно ка Атлантику. Међу колонијама које су грчки морепловци оснивали широм Средоземља била је Масалија, садашњи француски град Марсељ. Тај древни град је напредовао захваљујући поморској и копненој трговини. Трговци из Масалије су слали медитеранско вино, уље и бронзане предмете на север, а одатле су добијали сирове метале и ћилибар. Нема сумње да је Масалијце занимало одакле пристижу та природна богатства. Зато је око 320. пре н. е. Питеј из Масалије кренуо на пут како би лично видео те далеке земље на северу.

 По повратку је написао извештај о својим путовањима и назвао га На океану. Премда изворни грчки текст тог путописа није сачуван, њега цитира најмање 18 древних писаца. Ти цитати откривају да је Питеј детаљно описивао мора, плиму и осеку, географска обележја и људе у местима која је посетио. Такође је на основу дужине сенке коју је бацао гномон, то јест казаљка на сунчаном часовнику, рачунао удаљеност Сунца од хоризонта у подне и на основу тих рачуница процењивао колико је далеко отишао на север.

Питеј је желео да дође до научних сазнања. Међутим, мало је вероватно да су научна истраживања била главни циљ тог путовања. Уместо тога, изучаваоци претпостављају да су га организовали и финансирали трговци из Масалије, који су желели да Питеј пронађе поморски пут до удаљених обала одакле су пристизали ћилибар и калај. Где је онда Питеј путовао?

До Бретање, Британије и даље

По свему судећи, Питеј је пловио око Иберије, затим дуж обале Галије до Бретање, где се искрцао. То знамо јер се једно његово мерење висине Сунца, које је очигледно извео с копна, поклапа с положајем једног места у северној Бретањи. *

Становници Бретање су били искусни бродоградитељи и морепловци који су трговали с Британијом. Питејево следеће одредиште је био крајњи југозапад Британије где се налази Корнвол, који је имао богата налазишта калаја, неопходног састојка бронзе. У свом извештају је описао величину и троугласти облик Британије, на основу чега се може закључити да је пловио око тог острва.

Иако не знамо којим путем је Питеј тачно пловио, највероватније је прошао између Британије и Ирске и искрцао се на острву Ман. Географска ширина тог острва одговара његовом другом мерењу висине Сунца. Треће мерење је можда обавио на острву Луис у Спољним Хебридима, недалеко од западне шкотске обале. Одатле је вероватно наставио ка северу до Оркнијских острва, која се налазе северно од Шкотске. То знамо јер се у његовом извештају, који је цитирао Плиније  Старији, наводи да се на том подручју налазило 40 острваца.

Питеј је записао да је после шест дана пловидбе северно од Британије стигао до земље коју је назвао Туле. Неколико древних писаца споменули су Питејев опис Туле као земље поноћног сунца. Након једнодневне пловидбе још северније, писао је он, долази се до подручја где је море залеђено. Доста се расправљало о тачном положају Питејеве Туле — неки кажу да су у питању Фарска острва, други Норвешка а трећи Исланд. Где год да се налазила та земља, древни писци су веровали да је она „најсеверније познато место“.

Питеј се по свој прилици вратио у Британију углавном истим путем којим је и кренуо, а затим је довршио пловидбу око тог острва. Не знамо да ли је додатно истраживао северноевропску обалу пре него што је поново упловио у Средоземно море. Шта год да је било, Плиније Старији је сматрао Питеја добрим познаваоцем подручја у којима се производио ћилибар. Древна изворишта тог драгоценог материјала налазила су се у Јиланду, делу садашње Данске, као и на јужној обали Балтичког мора. Наравно, Питеј је могао чути за њих и док је био у некој од лука у источној Британији. Осим тога, колико је познато, он није тврдио да је та места лично посетио.

Следећи путник који је писао о посети Британији је Јулије Цезар који се искрцао на јужном делу тог острва 55. пре н. е. До шесте године н. е. Римљани су у својим походима стигли чак до северног дела Јиланда.

Ширење хоризоната

Феничанска и грчка истраживања допринела су бољем познавању географских обележја не само Средоземља и Атлантика већ и најјужнијих делова Африке и далеких северних предела, чак до Арктика. У то време се много истраживало, трговало, ширили се хоризонти, прелазиле огромне раздаљине, што је водило до настанка нових идеја и стицања нових сазнања.

Сачувани записи о некадашњим путовањима тек мало откривају о подухватима која су одважни морепловци успешно довршили. Колико се древних морнара вратило у своје домовине а да нису забележили где су све били? Колико њих се упутило ка удаљеним обалама и никада се није вратило? На та питања немамо одговоре. Али из тих записа можемо сазнати нешто о раном ширењу хришћанства. (Видети  горњи оквир.)

[Фусноте]

[Оквир на 29. страни]

 Добра вест се „проповедала међу свим створењима“

Између 60. и 61. н. е., апостол Павле је записао да се добра вест „проповедала међу свим створењима под небом“ (Колошанима 1:23). Да ли је тиме хтео рећи да се добра вест већ проповедала у Индији, на Далеком истоку, у Африци, Шпанији, Галији, Британији, балтичким земљама и у земљи коју је Питеј назвао Туле? Вероватно не, али то не можемо са сигурношћу да тврдимо.

Међутим, нема сумње да се добра вест заиста ширила на великом подручју. На пример, Јевреји и прозелити који су прихватили хришћанство на Педесетницу 33. н. е., касније су говорили о својој новостеченој вери у Партији, Еламу, Медији, Месопотамији, Арабији, Малој Азији, деловима Либије па све до Кирене и Рима — што чини свет који је био познат онима којима је Павле писао (Дела апостолска 2:5-11).

[Дијаграм/Мапа на странама 26, 27]

(За комплетан текст, види публикацију)

Херодот је написао да је морнарима сунце било с десне стране док су пловили око најјужнијег дела Африке

[Мапа]

АФРИКА

АТЛАНТСКИ ОКЕАН

ИНДИЈСКИ ОКЕАН

СРЕДОЗЕМНО МОРЕ

[Дијаграм/Мапа на странама 28, 29]

(За комплетан текст, види публикацију)

Дуг пут који је прешао грчки морепловац Питеј

[Мапа]

Марсељ

ИБЕРИЈСКО ПОЛУОСТРВО

ИРСКА

ИСЛАНД

НОРВЕШКА

Северно море

БРИТАНИЈА

БРЕТАЊА

ИБЕРИЈСКО ПОЛУОСТРВО

СЕВЕРНОАФРИЧКА ОБАЛА

СРЕДОЗЕМНО МОРЕ

Марсељ