Уздај се у Јехову и сигурно ће ти помоћи

Испричао Едмунд Шмит

Овог савета сам се сетио кад је требало да се појавим пред судом у Њујорку у октобру 1943. До своје 25. године провео сам скоро четири године у затвору због хришћанске неутралности. И ја сам, попут Исусових следбеника у првом веку, одлучио да се ’покоравам Богу, а не људима‘ (Дела апостолска 5:29). Али пре него што вам кажем ишта о томе, испричаћу вам како сам стекао тако јаку веру у Бога.

РОДИО сам се 23. априла 1922. у Кливленду, у Охају, у стану који се налазио изнад пекаре коју је држао мој отац. Четири месеца касније мој отац Едмунд је био на једном конгресу Истраживача Библије (како су се Јеховини сведоци тада звали) који се одржавао у Сидар Поинту, близу Сендаскија, око 160 километара од наше куће.

На том конгресу присутни су чули следећи подстицај: „Објављујте, објављујте, објављујте [Божјег] Краља и његово краљевство.“ Следеће недеље, мој отац је почео да учествује у том делу. Наставио је да то чини наредних 66 година, све док није умро 4. јула 1988. Моја мајка Мери је такође верно служила Богу до своје смрти 1981. године.

Придружујем се родитељима у служби Богу

Моја породица је припадала скупштини на пољском језику у Кливленду. Суботом поподне, много нас деце ишло је са одраслима у службу проповедања од куће до куће. Недељом би наши родитељи са уживањем слушали библијско предавање у главној дворани места на ком смо се састајали. У исто време један искусни брат проучавао је Библију с нас тридесетак деце, користећи књигу Харфа Божја. * Убрзо сам и сам с другима проучавао Библију, и то са успехом.

У јулу 1931. наша породица која је у међувремену добила принову, мог брата Френка, била је на још једном конгресу Истраживача Библије, овог пута у Колумбусу, око 160 километара јужно од нашег дома. Тада су Истраживачи Библије са одушевљењем прихватили име Јеховини сведоци, које се темељи на Библији (Исаија 43:10-12). Том приликом сам учествовао у служби проповедања позивајући  људе на говор Џозефа Ратерфорда, који је тада водио дело Јеховиних сведока. Од тада је прошло више од 79 година и још увек ми је најважније да служим Јехови заједно с његовим народом.

Дело напредује чак и у тешким временима

До 1933. године свуда у свету се осећала економска криза позната као Велика депресија. У Сједињеним Државама је било незапослено преко 15 милиона људи, то јест четвртина радно способног становништва. Градови су банкротирали и више није било социјалне помоћи за сиромашне. Па ипак, Јеховини сведоци су се међусобно помагали. Недељом бисмо хлеб и пециво из наше пекаре носили на састанак и делили другима. Кад би мој отац на крају месеца подмирио све трошкове, оно што би му остало слао је светској централи Јеховиних сведока у Бруклину, у Њујорку. Знао је да ће тај новац бити искоришћен за штампање библијске литературе.

Тих година, у нашој служби проповедања веома важну улогу имао је радио. Више од 400 радио-станица преносило је библијске говоре с наших конгреса. Тридесетих година прошлог века Јеховини сведоци су у својој фабрици у Бруклину правили фонографе и плоче. Користили смо их у служби проповедања и извештавали колико пута смо пустили људима неки библијски говор и колико људи га је слушало.

У Немачкој је 1933. године на власт дошао Адолф Хитлер и нацистичка партија. Јеховини сведоци су били жестоко прогоњени због своје неутралности (Јован 15:19; 17:14). Велики део Јеховиних сведока у Немачкој био је послат у затворе или концентрационе логоре због тога што нису хтели да учествују у политичким активностима и да кажу „хајл Хитлер“. Многи су били погубљени, док су други умрли од прекомерног рада. Због свирепости које су доживели, многи су умрли убрзо након што су ослобођени. Јеховини сведоци су били малтретирани и у другим земљама, укључујући и Сједињене Државе, што није толико познато.

Године 1940. били смо на конгресу у Детроиту, у Мичигену. Тамо сам се 28. јула крстио у знак предања Јехови Богу. Месец дана пре тог конгреса Врховни суд Сједињених Држава донео је пресуду да је одбијање да се поздрави застава кршење закона које се кажњавало избацивањем из школе. Како су Јеховини сведоци реаговали на то? Да би пружили образовање својој деци многи су организовали сопствене школе које су звали Школе Краљевства.

Други светски рат је почео у Европи 1939. године и ратна хистерија је захватила Сједињене Државе. Младе Сведоке су  узнемиравали и тукли и деца и одрасли који нису разумели њихов неутралан став. Било је извештено да су у Сједињеним Државама у периоду од 1940. до 1944. Јеховини сведоци доживели више од 2 500 напада насилне руље. Прогонство је постало још жешће након што су Јапанци напали Перл Харбор 7. децембра 1941. Неколико недеља пре тога почео сам да служим као пионир, како се зову Јеховини сведоци који доста времена проводе у служби проповедања. Од новца који сам уштедео купио сам седам метара дугачку камп-приколицу, па се неколико нас преселило у Луизијану да бисмо тамо проповедали.

Прогонство на југу земље

Мештани су нам дозволили да паркирамо нашу камп-приколицу у једном воћњаку близу града Џинерета. Једне суботе смо одлучили да проповедамо на улици, али шеф полиције је скупио своје људе, ухапсио нас и одвео у зграду општине. Напољу се окупила руља од отприлике 200 људи и полиција нас је предала њима потпуно незаштићене. Како нам је само лакнуло када су се ти људи склонили да прођемо! Сутрадан смо отишли у Батон Руж, велики оближњи град, да испричамо суверницима шта нам се десило.

Кад смо се вратили у Џинерет на вратима наше камп-приколице нашли смо поруку која је гласила: „Молим вас да дођете код мене у камп за раднике на нафтној бушотини.“ У потпису је стајало „Е. М. Вон“. Пронашли смо господина Вона и он нас је позвао да ручамо с њим и његовом женом. Рекао је да су он и његове колеге били међу окупљеним људима, и да би нас бранио да је требало. Значило нам је његово охрабрење и подршка.

Наредног дана наоружани заменици шерифа су нас ухапсили и запленили нам литературу. Узели су ми кључеве од камп-приколице и 17 дана ме држали у самици, где ми скоро ништа нису давали да једем. Господин Вон се трудио да нам помогне, али без успеха. Док смо били у затвору, руља нам је покрала и запалила све што смо имали, укључујући и моју камп-приколицу. Тада још нисам разумео да ме Јехова припрема за оно што ће ми се убрзо десити.

Хапшење на северу земље

Месец дана након што сам се вратио на север постао сам специјални пионир и послат сам да заједно с другим Сведоцима служим у Олеану, у држави Њујорк. Док сам био тамо добио сам позив за регрутацију и уложио сам приговор савести. Након тестова физичке и менталне способности, на моја документа је стављен печат: „Кандидат за официрску академију“.

Наставио сам с пионирском службом још отприлике годину дана. Затим, 1943, због тога што нисам хтео да прекинем са својом службом и да се пријавим за војну обуку, ФБИ ме је привео и упутио ме да се у току наредне недеље јавим федералном суду у Сиракузи, у држави Њујорк. Против мене је подигнута оптужница и суђење ми је заказано за два дана.

Са̂м сам се бранио. На нашим хришћанским састанцима млади Сведоци су добијали смернице о томе како да на суду бране своја уставом загарантована права и како да се тамо долично понашају. Добро се сећам савета споменутог на почетку овог чланка. Неки тужиоци су се чак жалили да су Јеховини сведоци упућенији у закон од њих самих! Порота ме је ипак прогласила кривим. Када ме је судија питао да ли имам нешто да изјавим, једноставно сам рекао: „Данас је ова нација на суђењу пред Богом због тога како се опходи према онима који му служе.“

Осуђен сам на четири године затвора у федералном затвору у Чиликотију, у Охају. Тамо сам радио као секретар једног официра. После неколико недеља у нашу канцеларију је дошао специјални истражитељ из државе Вашингтон и рекао да води истрагу о Хајдену Ковингтону. То је  био адвокат који је заступао Јеховине сведоке и био је на гласу као један од најбољих адвоката у Америци што се тиче уставног права.

Истражитељ је рекао да жели да направи извештај о два затвореника: Денију Хуртаду и Едмунду Шмиту. „Каква случајност“, рекао је мој надзорник, „ово је господин Шмит!“ Истражитељ је био на тајном задатку, али је изненада схватио да смо сада сви знали за то. Убрзо су ме пребацили у кухињу.

Пионирска служба, Бетел и брак

Условно сам пуштен на слободу 26. септембра 1946. и поново сам почео с пионирском службом, овог пута у скупштини Хајленд Парк у Калифорнији. Касније, у септембру 1948, остварио сам циљ који сам дуго имао. Позван сам да служим као пекар у Бетелу, то јест светској централи Јеховиних сведока у Бруклину, где се штампа библијска литература за наше дело проповедања које се обавља широм света. Одмах сам напустио посао главног пекара у једном ресторану у Глендејлу и дошао у Бетел.

Седам година касније, 1955, у Европи је требало да се одржи неколико међународних конгреса. Моја породица ми је материјално помогла да одем на те конгресе. Уживао сам на конгресима у Лондону, Паризу, Риму и посебно у Нирнбергу, у Немачкој, где је било присутно више од 107 000 људи на огромном стадиону на ком је Хитлер некада с поносом посматрао смотру својих трупа. Међу присутнима су били и неки Сведоци из тог времена, иако се Хитлер заклео да ће их истребити. Било је заиста узбудљиво бити с њима!

На конгресу у Нирнбергу сам упознао једну младу сестру из Немачке, Бригиту Гервин, и заљубио се у њу. Венчали смо се после скоро годину дана и отишли у Глендејл, где смо живели близу мојих родитеља. Први син, Том, родио нам се 1957, други, Дон, 1958, а ћерка Сабина 1960. године.

Испуњен и смисаон живот

Неки су ме питали да ли ми је жао што сам због служења Богу претрпео нападе руље и био у затвору. Није ми жао, већ сам захвалан Јехови што имам част да му служим заједно с још многима који су му верни. Надам се да ће оно што сам доживео подстаћи друге да се приближе Богу и никада га не напусте.

Многе Божје слуге су много претрпеле због тога што су служиле Богу. Али зар то не би требало и да очекујемо? Библија каже: „Сви који желе да живе одано Богу у јединству са Христом Исусом, биће прогоњени“ (2. Тимотеју 3:12). Ипак потврдило се да су истините и речи из Псалма 34:19: „Многе невоље има праведник, али га из свих Јехова избавља.“

[Фуснота]

[Слика на 27. страни]

Проповедање у Луизијани почетком 1940-их

[Слика на 29. страни]

Као пекар у Бетелу

[Слика на 29. страни]

Бригита и ја